Esma Redžepova: Jedina sam na svetu majka 47 sinova

DSC_8160 copy

Legendarna pevačica romske muzike Esma Redžepova ove godine proslavlja pedeset pet godina bogate karijere, a u vreme značajnog jubileja predstavljaće svoju zemlju na Evrosongu u Malmeu. Tokom višedecenijskog rada harizmatična dama može da se pohvali da je pevala najznačajnijim svetskim liderima i da je osvajala mnoge značajne muzičke nagrade, a dva puta bila je nominovana za Nobelovu nagradu za mir. Osim što je prepoznatljiva po jedinstvenom glasu, Esma je jedna od najvećih humanitarnih radnica sa naših prostora. Zajedno sa preminulim suprugom Stevom Teodosijevskim usvojila je čak četrdeset sedam sinova, a pre godinu dana odlučila je da prvi put u životu udomi i kćerku, koju smatra svojom muzičkom naslednicom.

Jeste li ponosni što ćete predstavljati vašu zemlju na Evrosongu?
– Svakako da jesam. Ako je reč o meni i mojoj karijeri, nemam nikakvu potrebu za odlaskom na “Evroviziju”, ali sve ovo radim da pomognem mojoj zemlji da se što bolje predstavi na tom takmičenju. Možda je ovo mogućnost da se iskoriste moji fanovi po Evropi da glasaju za mene i da na taj način pokušamo da se što bolje plasiramo.

Po čemu je karakteristična vaša pesma koju izvodite sa Vlatkom Lozanoskim?
– Moj deo pesme će svakako biti na romskom jeziku jer je to jezik na kome pevam svuda po svetu. Ako bih, na primer, pevala na engleskom, to sigurno ne bi bila Esma Redžepova. Hoću da budem ono što jesam i da se tamo predstavim onako kako to, inače, činim.

Kako ste započeli saradnju sa kolegom Vlatkom Lozanoskim?
– Primetila sam Vlatka na nedavnoj proslavi nezavisnosti Republike Makedonije. Prelepo je pevao jednu staru makedonsku narodnu pesmu. Kada su mi predložili da pevam na Evrosongu, muzički kolegijum „Radio-televizije Makedonije“ rekao je da bi bilo dobro da nastupim sa muškim vokalom i ostavili su mi slobodu da biram sa kim ću raditi. Imajući u vidu Vlatkove glasovne mogućnosti, odabrala sam njega i verujem da je to dobar izbor.

U karijeri ste osvajali mnoga značajna priznanja, koliko bi vas obradovalo prvo mesto na Evrosongu i kakav je vaš odnos prema nagradama?
– Odavno sam dosegla vrh karijere. Svakako da me nagrade raduju, osvojila sam i one kojima se ni u snu nisam nadala, a najznačajnije mi je što sam proglašena za jednu od “najboljih pedeset glasova na svetu svih vremena”. Pobeda na “Evroviziji” bi me svakako radovala, ali, da budem iskrena, više ću se radovati zbog uspeha moje zemlje, a ne zbog ličnog uspeha. I odlazak na to prestižno takmičenje tako doživljavam. Idem tamo da u najboljem svetlu predstavim Makedoniju, a ne zbog sebe.

Već pedeset pet godina bavite se pevanjem, šta je ključ vašeg uspeha?
– Najvažniji je rad. Rad i samo rad je recept za uspehe koje sam doživela. Mnogo sam radila na usavršavanju glasa. Ako ovo nešto znači mojim mladim kolegama, neka primene ovaj recept, isproban je i ja im garantujem uspeh.

Po čemu pamtite vaše početke?
– Po tome što sam preko noći postala popularna u celoj bivšoj Jugoslaviji i život mi se potpuno promenio za svega nekoliko meseci.

Jeste li od najranijeg detinjstva želeli da se bavite pevanjem?
– Odmalena sam to želela. Potičem iz muzičke porodice, moj otac je svirao sve udaraljke, dok je moja starija sestra takođe odlično svirala bubnjeve, a imala je bolji glas od mog. Tako smo u kući duge zimske noći uvek provodili svirajući i pevajući. Muziku sam zavolela još u detinjstvu.

Poznato je da ste odrastali u siromašnim uslovima, koji su vam bili najteži trenuci?
– Kad se ljudi u porodici vole, siromaštvo nije teško. Meni je najteže bilo kad sam krenula u prvi razred i kad su me svi nazivali “Ciganka”. Niko nije hteo da sedi sa mnom u klupi. Tada sam prvi put shvatila da sam različita od druge dece i to mi je najteže palo.

Jeste li se zbog odrastanja u siromaštvu kasnije bavili humanitarnim radom?
– U mom humanitarnom radu prelomni trenutak se dogodio dok sam išla u školu. Tada sam od “Crvenog krsta” dobila kapu, šal, rukavice i čarape. Bila sam presrećna zbog toga i obećala sam sebi da, ako nekad budem imala malo više, to ću da podelim sa onima koji nemaju.

Smatrate li da vaš život ne bi bio isti da niste sreli pokojnog supruga Stevu?
– Svakako da ništa ne bi bilo isto. Steva i ja smo počeli da sarađujemo kada sam imala trinaest godina. On je prvi primetio moj potencijal, kada sam nastupila na takmičenju “Mikrofon je vaš”. Nekoliko dana posle toga došao je kod mene kući i razgovarao sa mojim roditeljima. Tada je potpisao ugovor sa mojima da će me školovati i brinuti o meni do moje osamnaeste godine. Moja najveća sreća u životu je što sam njega srela ili, kako ja volim da kažem, što sam dobila na lutriji.

Koliko je vaš suprug uticao na razvoj vaše ličnosti?
– Kad sam počela da pevam, bila sam vrlo interesantna publici jer sam bila mala, a pevala sam dobro. Radili smo mnogo i mislila sam da je talenat najvažnija stvar u životu i da je to sve. Kad sam napunila sedamnaest godina, Steva mi je rekao da više nisam dete i da bi trebalo da počnem da školujem svoj glas jer publika to očekuje od mene. Tada mi je organizovao program rada, pevala sam po četiri sata dnevno pre podne i isto toliko po podne, i to je trajalo dve godine. Tada sam formirala glas, tako da je Steva napravio Esmu Redžepovu. Sve sam radila pod njegovim nadzorom, na primer, pune četiri godine sam vežbala jednu pesmu dok je nisam snimila. Neka javnost presudi koliki je bio Stevin uticaj na mene.

Jeste li vas dvoje uvek imali skladan brak ili je bilo i nesuglasica?
– Mislim da smo imali skladan brak. Nikad se nismo ljutili jedno na drugo, voleli smo se i poštovali. Malih svađa ima svuda, ali to su samo sitnice koje smo u šali prevazilazili.

Sećate li se trenutka kada ste otkrili da ne možete da imate decu i šta je bilo presudno da odlučite da usvojite prvo dete?
– Svakako da se sećam. Moj prvi sin je bio moj Buca, nažalost, njega sam izgubila pre četiri godine i još me duša boli kad mi se samo spomene njegovo ime. To je bio dečak iz Prilepa, koji se jako vezao za mene i odlučili smo da ga usvojimo. Nije tajna da Steva i ja nismo mogli da imamo svoju decu, ali usvajanjem smo se ostvarili kao roditelji više od ostalih. Ima žena koje su rodile desetoro ili dvanaestoro dece, ali mislim da sam jedina na svetu koja je majka četrdeset sedmoro sinova.

Koliko vam je bilo teško da uskladite obaveze prema sinovima i razvoj karijere?
– Uvek sam imala petoro ili šestoro sinova u isto vreme u kući. Vaspitavala sam ih da se poslovi u kući dele i da svako treba da pomaže, tako da mi nije bilo teško da uskladim obaveze. Oni su bili i deo mog orkestra, pa smo uvek bili zajedno i u kući i na turnejama.

Da li ste u kontaktu sa svim sinovima?
– Naravno da smo u kontaktu.

Kakav je vaš odnos sa unucima, jeste li ih razmazili?
– Smatraju me strogom babom jer želim da su svi lepo vaspitani, da budu dobri đaci i da se ponosim njima. Znam i da ih izgrdim ako nisu dobri. U suštini ih mnogo volim, ali ipak ja pripadam starijoj generaciji, a nas su učili da se dete mazi samo dok spava da mu se ne pokvari karakter.

Smatrate li da je smrt vašeg supruga najteži trenutak u vašem životu i kako ste se borili sa tugom?
– To je bilo strašno teško. Odjednom sam izgubila supruga, mog najboljeg druga, profesora, kolegu, izgubila sam sve. Bila sam očajna i prvo što mi je palo na pamet je da prestanem da pevam. Moja deca su bila uz mene i davala su mi podršku da nastavim jer je i njihov tata to hteo.

Koje Stevine reči nikada nećete zaboraviti?
– Pred kraj života mi je rekao: “Kad me ne bude bilo, nastavi da pevaš, jer ako prestaneš, ja ću umreti skroz, ovako kroz moje pesme koje ti pevaš živeću i dalje.“

Da li je vaša ideja da osnujete “Dom humanosti i muzej muzike Esma i Stevo Teodosijevski”?
– Ideja za otvaranje “Doma humanosti i muzeja muzike Esma i Stevo Teodosijevski” je moja i Stevina. Hteli smo da sve što smo radili i sve nagrade koje smo dobili ne pripadaju samo nama. Mislili smo da je to nešto što pripada svima i svako ko poštuje naš rad ima pravo da to vidi.

Smatrate li vašu kćerku Eleonoru za naslednicu?
– Naravno da je smatram naslednicom, ona je moje dete, živi sa mnom i posle četrdeset sedam sinova imam kćerku. Da znate da je to divno. Školujem Eleonoru i radujem se njenom brzom napretku.

Razmišljate li nekada o povlačenju sa scene s obzirom na to da ste odabrali naslednicu ili bez muzike ne biste mogli da zamislite život?
– Onog trenutka kad osetim da dajem sedamdeset procenata od onoga što sam davala nekada, ja ću se povući. Ali dok me služi glas, pevaću. Kad se budem povukla, možda ću se više posvetiti podučavanju mladih pevača da napreduju u glasovnim mogućnostima, ali se nikada bukvalno neću odreći muzike.

DSC_3458
Tekst: Life Content, Ivana Nikolić

Više o temama: