Anja Mit: Ako se žena dobro organizuje, posao ne mora da bude zapostavljen zbog porodice

U “daske koje život znače” Anja Mit zaljubila se u ranom detinjstvu, kada je sa majkom, dugogodišnjom članicom hora “Pozorišta na Terazijama”, gotovo svakodnevno odlazila na njeno radno mesto. Šira publika upoznala je mladu glumicu u seriji “Komšije” na „Radio-televiziji Srbije“, a već pola godine gledaoce zabavlja vrcavom ulogom u sitkomu “Istine i laži”, koja se emituje na “Prvoj”. S obzirom na to da je i njen otac Ivica Mit život posvetio umetnosti, muzičkoj, harizmatična dvadesetšestogodišnjakinja svesna je da nije imala mnogo šansi da interesovanja usmeri van artističkih okvira.

– Sa tri godine krenula sam na moderan balet, obožavala sam ples. Sa sedam sam počela da pevam, a već sa devet shvatila da sve te ljubavi mogu da objedinim glumom. Deceniju kasnije upisala sam “Akademiju umetnosti”. Za nekog ko je rastao u pozorištu i ne postoji drugi izbor.

Suvišno je pitati jeste li imali podršku roditelja.

– Od početka su me podržavali jer su rano u meni prepoznali talenat i želju. Sećam se sa koliko sam nestrpljenja čekala „Dan škole“ kako bih organizovala priredbu. Sve je bilo u mojoj režiji, od kostima i šminke, preko proba, do realizacije. Kada su videli koliko sam posvećena i srećna, pustili su me da nastavim tim putem. Naravno, obavili smo silne razgovore na tu temu, ali nisu me sputavali.


Jeste li se nekada pokajali zbog svog izbora?

– Jesam, imala sam veliku krizu po završetku “Akademije”. Kao student, ušuškan si u toj sigurnoj kući, ideš na kastinge i ne brineš hoćeš li biti odabran, jer uvek imaš gde da se vratiš. Međutim, kada sam posle četvrte godine shvatila da se više ne vraćam u školsko gnezdo, već da idem u neizvesnost, bilo mi je mnogo teško. Na sreću, ubrzo su usledile različite uloge, tako da od dvadeset prve godine stalno radim.

Imate interesantno prezime. Odakle vodi poreklo?

– Mit je skraćena verzija prezimena Mitov, za šta je kriv moj otac, koji je kao klarinetista i saksofonista želeo da ima efektno ime u poslu. Silno je želeo da mi daju ime Dina, ali su shvatili da bi se u tom slučaju moje ime i prezime izgovaralo “dinamit”, pa mama nije dozvolila. S obzirom na moj temperament i energiju ne bi napravili grešku.

Koliko vam ta energičnost olakšava radni tempo, budući da trenutno paralelno snimate dve serije?

– Da je naporno jeste, ali sam odlično organizovana i funkcionišem isključivo po planu. U svom tom ludilu od snimanja, pre mesec dana otvorila sam i školu glume. To mi je bio veliki san, mada nisam mislila da ću ga baš sada ostvariti.

Zbog čega ste ubrzali donošenje te odluke?

– Osetila sam da je pravi trenutak i nisam mogla da izdržim. Kada imate mnogo obaveza, često od adrenalina ne možete da zaspite. To je sada i moj slučaj, pa sam vreme iskoristila da u besanim satima osmislim plan za školu glume “Mit”, koju sam nedavno otvorila na Vračaru. Program je namenjen osnovcima i srednjoškolcima koji žele rekreativno da se bave ovom umetnošću, a imam i grupu koju pripremam za prijemni ispit. Volim pedagogiju, ta oblast me veoma interesuje. Novi angažman mi baš prija, pokreće me i daje mi energiju za ostale obaveze.

Jeste li strepeli od kritika?

– U početku sam zazirala od javne kritike, pa i od one koja stiže od bliskih ljudi. Umela sam da preplačem pola dana zbog nekog lošeg komentara, ali s vremenom sam shvatila da, šta god da uradim, uvek će biti i dobrih i loših kritika, i da imam samo dva izbora, da ležim kod kuće ispod pokrivača i nikada ne uradim ništa ili da donesem odluku i počnem da radim ono što želim. Obavila sam razgovor sa sobom i svojom sujetom, i pobedila strah. Sada me plaši ušuškanost, jer u glumačkom poslu nikada ne znate šta će da se dogodi. Garancije ne postoje. Da ne bih doživela neizvesnu sudbinu, pobegla sam u rad i trud za nešto što će postojati i sutra.

U predstavi “Majstori, majstori” sarađivali ste sa Miloradom Mandićem Mandom. U kakvom sećanju vam je ostao ovaj proslavljeni dramski umetnik?

– To je bila moja prva profesionalna uloga. Bilo je divno raditi sa Mandom. Ne postoje reči kojima bih ga opisala, čini mi se da bi sve što bih rekla samo umanjilo sve što je učinio. Teško mi je da govorim o njemu jer sam prisustvovala premijeri predstave “Kapetan Kuka” i gledala ga dok je umirao na sceni. To mi je jedan od najvećih šokova. Tužno je što se tek u takvim situacijama zapitamo šta je stvarno u životu važno.

Koliko vas je ta bolna situacija promenila?

– Naterala me je da razmislim o nekim stvarima. Veliki sam živac i ranije sam umela da izgorim zbog neostvarenih ciljeva, ali naučila sam da se smirim i da rešim to sa sobom. Već pitanje “šta te muči, šta osećaš?” čini da mi bude bolje. Umem da se ispričam sa svojim emocijama, izbacim ih iz sistema i dobijem jasnu sliku svega.

Kako se regenerišete posle iscrpljujućeg dana?

– Volim da šetam i da se osamim. Uživam da na miru popijem kafu. Obožavam životinje, imam dva maltezera Bubija i Mašu, i svu negativnu energiju koju mi ljudi u toku dana prenesu oni transformišu u pozitivnu. Već osam meseci živim sama. Donedavno sam bila bezbrižna, uz majku koja me je budila za snimanja i pripremala mi ručak, ali promena je došla u pravom trenutku. Super funkcionišem, organizovanija sam i odgovornija. Za sada mi je lepo ovako, nisam još spremna da životni prostor delim sa nekim.

Dajete li prednost emotivnoj vezi sa kolegom ili sa nekim ko nije iz vaše branše?

Odnosi sa kolegama su i zgodni i nezgodni. Mislim da je u vezi dvoje glumaca izuzetno važno da se oboje ostvare kako se ne bi rodila sujeta, ali parovi kao Milena Dravić i Dragan Nikolić prava su retkost. Glumci su veoma sujetni. Ako to ne “osveste” kod sebe i uđu u emotivnu priču sa nekim ko hoda ka istim ciljevima, može da bude vrlo nezgodno.

Da li biste zbog karijere zapostavili privatni život?

– Meni karijera nije na prvom mestu. Rasla sam u umetničkoj porodici i nikada nisam osetila surovu stranu ovog posla, jer je mama stalno bila uz mene, vodila me na svaku probu i predstavu. Zato mislim da, ako se žena dobro organizuje, posao ne mora da bude zapostavljen zbog porodice. Rekla sam da ću raditi do devetog meseca trudnoće i da se posle mesec i po dana vraćam na snimanje sa bebom u naručju.

Kakvog muškarca vidite uz sebe?

– Moja tetka iz Kotora jednom je rekla: “Anja, onaj ko bude želio da bude sa tobom, moraće da zaboravi na sebe”. Šalu na stranu, uz sebe vidim nekoga ko nosi istu energiju. Lepota je prolazna i individualna. Ženu osvojite kada je nasmejete i kada je zaštitite. Sve drugo nije toliko važno.

Čemu se ovih dana naročito radujete?

– Mnogo me je obradovao poziv da ove godine učestvujem u takmičarskom delu “Beovizije”. Idem sa grupom “Osmi vazduh”. Neizmerno sam zahvalna kompozitorki Ireni Popović i koreografu Ireni Šarović, koje su me predložile.

 

Deana ĐukićLuka Šarac/Instagram

Više o temama: