Neda Arnerić: Spas od svakodnevnih briga nalazi u prirodi

Neda Arnerić: Spas od svakodnevnih briga nalazi u prirodi

19/01/2014

0

Zahvaljujući rediteljki Milici Kralj, maratonci su ponovo počeli da trče počasni krug, ali čuveni Topalovići, vlasnici najpopularnijeg pogrebnog zavoda od Vardara do Triglava, ovog puta su obukli - suknje. Naime, umesto legendarne filmske postave, u predstavi koja je nedavno premijerno izvedena na sceni Zvezdara teatra glavnu reč vode - žene. Među simpatičnim maratonkama našeg doba našla se i Neda Arnerić.

Zvali su je „Višnja sa Taša“ kada je kao plavokosa curica sa nemirnim šiškama snimala svoje prve filmove, a samo nekoliko godina kasnije postala je fatalna zavodnica i seks-simbol. Iako je za mnoge ostala večita devojčica naše kinematografije, „zvezdani“ status niko ne može da joj ospori. Tokom gotovo pet decenija, koliko traje njena karijera, nezaboravne uloge smenjivale su se sa priznanjima za najzgodniju Jugoslovenku, a sada Nedu gledamo u potpuno drugačijem izdanju - kao Maksimilijanku, „najstariju živu pripadnicu loze i kćerku velike Pantelije, koja je upravo proslavila 126. rođendan“. Zahtevna uloga i nimalo lak izazov, za koji je neophodna i izvesna doza hrabrosti.

- Ne razmišljam više o hrabrosti u ovim mojim zrelim glumačkim godinama. Smatram da svaki dobar tekst treba da se igra u što više varijanti, a ovaj scenario Dušana Kovačevića pisan je za sva vremena. Reč je o maestralnom delu koje svi znamo napamet i čije su replike antologijske. U novom čitanju „Maratonaca“ oživljavam ulogu Miće Tomića, ali bez one trubice kojom je dozivao sluškinju, jer pozorište najviše voli ljudski glas. Ubacila sam neki nemušti jezik, što je u isto vreme i naporno i veoma zabavno. Nemam dijalog, ne izgovaram konkretne rečenice, a eto, znam svaku misao. To moraju da znaju i partneri na sceni i gledaoci. Tokom cele predstave frfljam i gugučem, ali aktivno učestvujem u komunikaciji. Volim te gorke komedije gde se smejete sat i po, da bi vam poslednjih pet minuta stala knedla u grlu - kaže slavna glumica, koja se specijalnim glasovnim vežbama priprema za probe.

- Naše „maratonke“ su regenerativna vrsta, i vrlo je jasno ko je kome majka. Moju kćerku igra Ljilja Dragutinović, što u publici izaziva salve smeha. Milica mi je sve vreme govorila: „Ti si u mladosti bila najbolja riba među Topalovićkama i to mora da se vidi!“ Insistiralo se na ovoj „postavi u suknjama“ jer smo shvatili da dolazi vreme žena, da su one definitivno sposobnije i umešnije, i da ne pristaju na kompromise. Ako bi samo dobile priliku da rade ozbiljnije stvari, bilo bi manje štete na planeti - uverena je Neda.

Pripremajući predstavu, složile su se da su žene u Srbiji uzele stvar u svoje ruke jer im ništa drugo nije preostalo. To je posledica tradicionalnih odnosa, ali i kataklizmi koje su pokosile muškarce u večnoj borbi za premoć, novac i dominaciju. Pitanje je da li su ostale same svojom krivicom ili se snalaze bez muškaraca silom prilika. Tako su i naše Topalovićke na ivici nervnog sloma, ali su žilave i ne odustaju lako od života. To bi, međutim, mogla da bude životna priča svih pripadnica lepšeg pola koje su imale (ne)sreću da se rode na ovim prostorima, zaglibljenim u patrijarhalna shvatanja večito pravdanom tradicijom. Ipak, često izgleda da muškarci idu linijom manjeg otpora, a da su žene postale agresivnije.

- Nisam feministkinja i ne borim se za zamenu uloga, već za ravnopravnost. Ovo je ipak muško-ženski svet i priznajem da uživam u svojoj ženskoj koži. Lepo je kad nas svi maze i paze. Ne treba generalizovati, ali mnogi muškarci su stvarno postali „kilavi radovani“, svakog časa menjaju boju dresa, prijatelje, kompanije. Za razliku od žene, koja kad se jednom nekom obeća uglavnom uspeva i da se zadrži na tom mestu. Međutim, kada govorimo o visokim funkcijama, mesta su još rezervisana za jači pol, čak i u savremenom društvu. Generalno, mi smo zaostala sredina, a takva shvatanja nisu zaobišla ni umetnost, iako je primetno da u pozorištu talentovane rediteljke počinju da vode kolo.

Vremena su se promenila, a s njima i ljudi. Nema više ni zemlje u kojoj je Neda odrastala, ni sistema vrednosti kojima su je učili. Zato se slaže da je danas veoma teško odgajati decu i usmeravati ih na pravi put:

- Ne samo da je teško, nego je gotovo neizvodljivo. Velika je to odgovornost u ovom pokvarenom, površnom svetu, gde su merila drugačija i gde je sve ispomerano. Nemam decu, ali to nije zato što ih nisam želela. Jednostavno, nije mi se posrećilo. Ipak, iz te situacije mogu da zaključim kako iz svakog zla ne mora obavezno da proistekne nešto loše. Moja prijateljica objašnjava da su deca kao projekat koji treba da se gradi i u koji mora mnogo da se ulaže da se ne bi srušio. Na kraju on može da ispadne savršen, ali dešava se i da propadne. Mi smo sami rasli i nije bilo straha od ulice. Danas nije problem samo ulica. Nemojte me shvatiti pogrešno, ja sam srećna što nemam decu jer bi i njih zahvatio ovaj talas koji je počeo devedesetih. Nisam sigurna da bih znala kako da ih vaspitavam - priznaje Neda, koja je decenijama u skladnom braku sa maksilofacijalnim hirurgom Miloradom Meštrovićem.

Popularna glumica svojim primerom dokazuje kako su dugovečne veze moguće i u šou-biznisu na domaći način, na „trusnom terenu“ gde su idealne ljubavi uglavnom nedopustive i gde više volimo da se naslađujemo nečijom nevoljom nego srećom.

- Sve se urušilo u ovakvom sistemu, pa i porodica i odnosi među najbližima. Okolnosti su ljude naterale da razmišljaju samo o tome kako da prežive. Ja to razumem i mogu da nađem opravdanje za slabljenje porodice kao osnove društva, jer potrebno je platiti dugove, nahraniti decu, izboriti se za opstanak. Sve to je u moje vreme bilo mnogo lakše i organizovanije. Milorad i ja živimo u braku bez dece, samim tim naša je priča drugačija jer se manje problema upliće u zajednicu - kaže Neda i ističe da bi na braku, kao i na prijateljstvu, trebalo stalno da se radi kako bi se sačuvao.

- Ljubav mora da se osvežava i obnavlja, inače će se ugasiti. Uvek bi trebalo dodati nešto, udahnuti malo novog duha. Velika je prednost što pripadamo različitim profesijama, a opet imamo ista interesovanja i širokih smo shvatanja. Milorad je u svetu medicine, ali dobro poznaje i umetnost, istoriju. Dugo smo se zabavljali pre nego što smo odlučili da se venčamo. Danas brojimo više od tri decenije zajedničkog života, koliko delimo i isti krov. Zato smatram da bi većina parova trebalo da uđe u brak tek kada su dovoljno zreli i oni i njihova ljubav. Tako je valjda priroda uredila, i to savetujem deci svojih prijatelja. Ne zalećite se, najpre se iživite i isprobajte sve moguće varijante, pa se tek onda vezujte. Ja sam imala i mnogo sreće, sudbina me je pogledala pa mi dodelila partnera s kojim se u svemu slažem. Kada se nađu dve osobe koje shvate da mogu da se oslone jedna na drugu i kada nisu fizički zajedno, tek tada njihov brak ima smisla.

Dobitnica dve „Arene“ nekad prestižnog Filmskog festivala u Puli ne slaže se s mišljenjem da loša vremena inspirišu umetnike.

- Naprotiv, mislim da vreme zla ubija svaki tračak inspiracije. Poslednjih godina filmovi se prave pomoću štapa i kanapa. Mi, koji smo „zakačili“ sve one blagodeti države kakva je bila bivša, sa svim svojim manama, imali smo mnogo sreće. Umetnik mora da doživi život: i da plače, i da se raduje, da preboli i tugu i radost, sva uzbuđenja. Ako samo površno prođe kroz taj život i tek neke deliće ukrade od njega, nikad neće moći da doživljaje prenese na svoje delo. Zato verujem da svi moramo da imamo neki mikrokosmos, inače bismo poludeli od negativnih stvari koje napadaju sa svih strana. Na makro nivou je znatno loše. Ne dopuštam da mi narušavaju harmoniju koji sam stvorila. Zato često volim da pobegnem u prirodu, što dalje od grada, u planinu, u mir i tišinu.

Piše: Snežana Ilić

Foto: Life Content

Komentari (0)

Loading
Goran Anicic hellomagazin
Tagovi: neda arnerić

Pročitajte još