Branislav Trifunović: Čini mi se da nam se život sveo na marketing i samoreklamiranje || Hello Magazin!

Ostati ovde ili otići, da li je Aleksa Šantić u pravu kada kaže da sunce tuđeg neba ne greje kao ovo naše, imaju li pravo oni koji misle da su naše sunce odavno prekrili tamni oblaci - nizala su se pitanja posle prve od četiri epizode serije "Odumiranje" koju smo gledali prošle nedelje na RTS 1. U mini-seriji (a pre toga u istoimenom filmu) upoznali smo Janka, koji se posle nekoliko mučnih godina u Beogradu, vraća u svoje zabito planinsko selo. Ali, samo da bi se pozdravio sa majkom i opet otišao, ovaj put u Švajcarsku, gde je trava zelenija, a sreća, veruje, dostižnija. Prelepi kadrovi Zlatibora, gde su film i serija snimani, otežavaju odgovor na pitanja iz uvoda i postavljaju novo: zašto bi neko uopšte poželeo da ode iz takve prirode? Dok se pitanja nižu, glavni "krivac" za ove dileme, producent i glumac Branislav Trifunović ne želi da navija.
- Ne napadamo ni one koji ostaju, ni one koji odlaze, već pokušavamo da razumemo obe strane - kaže Trifunović.
- Pre nekoliko dana prikazali smo film u Švajcarskoj našim gastarbajterima, koji su burno i emotivno reagovali, što znači da ih je tema udarila tamo gde su najtanji i gde imaju najviše dilema. Oni su i osetili film kao neki poziv za nazad.

Zašto je vama bilo važno da ispričate tu priču?
- Mislim da nema nikog iz moje generacije ko bar jednom nije pomislio na odlazak iz zemlje i to mi je bilo dovoljno da uđem u produkciju "Odumiranja". Mislim da ima dovoljno besmislenih i zabavnih tema da ne moram i ja njima da se bavim. Ako se već bavim nečim što se naziva umetnošću, volim da to bude umetnost koja postavlja pitanja.

Šta je vas zadržalo ovde?

- Ljudi, prijatelji, posao, neke ljubavi, razlozi koji su u nekom trenutku delovali minorno, a zapravo su suštinski. Ne bih mogao da idem negde i počinjem od nule nadajući se da će se nešto desiti. Dovoljno volim ovu zemlju, ljude i verujem da i ovde mogu da ostvarim sve što nameravam.

Da li je dilema "ostati ili otići" jedna od onih gde važi "kajaćete se šta god da uradite"?
- Ne bih je tako postavio. Dovoljno je teško ovde i nije dovoljno lepo tamo, a gde god da odete, sebe nosite, pa se ništa radikalno neće promeniti. Samo je pitanje odluke i spremnosti da snosiš posledice za ono što si izabrao. Svako treba dobro da premeri svoju odluku. Ja sam to uradio i sada se ne kajem što sam izabrao da ostanem. Mada, nekako, čini mi se da je uvek teže onima koji su otišli, jer žive tamo negde gde nemaju dodir ni sa najbližima, ni sa korenima. Još je teže ljudima koji su otišli u srednjim godinama jer nisu uspeli da prijatelje koje su stekli ovde zamene novima. Nisu ni stizali da grade prijateljstva jer su jurili za boljim životom.

Šta ste naučili od meštana zlatiborskih sela gde ste snimali "Odumiranje"?
- Najdraže iskustvo tokom snimanja je što sam mogao da upoznam sve te ljude i pričam sa njima. Nema vrata na koja smo pokucali, a da nam nisu izneli sve što imaju, iako nemaju mnogo. Fasciniralo me je koliko su ti ljudi divni, čisti i pošteni, kako se raduju malim, nama nebitnim stvarima, kako žive mimo stresa i imaju ozbiljne životne potrebe koje smo mi u nekoj jurnjavi ovde zaboravili. I čini mi se da su mnogo srećniji. Za dva meseca, koliko smo tamo snimali, postali smo bolji ljudi, njihova energija nas je oplemenila. I zato sam najveću obavezu imao prema njima, nisam želeo da nešto shvate pogrešno. I nisu, bogu hvala. Film smo prvo prikazali na Zlatiboru i imali smo fantastične reakcije. Čini mi se da sam večno dužan svim tim ljudima.

Šta još umire u Srbiji osim sela?

- Sve. Moral, prijateljstvo, komunikacija, kultura, sport, obrazovanje. Na ozbiljnom smo minimumu, ne samo materijalnom, nego i egzistencijalnom. Nisam depresivan, samo pokušavam da sagledam sliku što realnije. I što više gledate okolo, sve više imate potrebu da se zatvorite od spoljnog sveta i napravite svoj prostor. Okruženje donosi pravila igre koja se meni uopšte ne sviđaju. Više ne gledam televiziju, pa mi je mnogo lakše u životu, ali dok sam pratio vesti, shvatio sam koliko je sve isprazno. Čini mi se da nam se život sveo na marketing i samoreklamiranje, što u politici, što u kulturi. A suštinski, ispod toga nema ništa.

Kako izgleda posao producenta u Srbiji danas?
- Ne izgleda lepo, kao verovatno nijedan drugi posao u Srbiji. Ali, bilo bi ružno da kukam koliko mi je teško, kad je tako svuda. Ne mistifikujem svoj poziv, prvenstveno glumački, jer mi je on najvažniji, niti mislim da je važniji od posla učitelja, novinara, lekara, čistača ulica. Osim toga, probleme doživljavam kao podstrek. U glumi sami sebi postavljate prepreke kako bi lik bio sočniji i bogatiji, a tako je i u produkciji, i verovatno u svakom drugom poslu. Pomaže i to da znate zašto nešto radite, a ja znam. Zato, kad izađe film, sve ružno zaboravim.

Sličnost filmova koje ste do sada producirali (od "Sedam i po", preko "Tamo i ovde", do "Odumiranja") je do nose važne poruke. Planirate li da napravite film kojim ćete zaraditi pare?
- Ne. Nisam gadljiv na pare, iako ih nemam, ali ne bavim se ovim poslom zbog njih. Imam neki princip da neću da se bavim nečim što i sam ne bih gledao, a nisam uobičajeni gledalac koga zanima zabava i programi koji donose novac. Mnogo bolje i sadržajnije mogu da se zabavim uz knjigu i sa prijateljima, a na filmu i u pozorištu me zanima ono što me tišti.

Izvor: Novosti

Foto: Life Content