Sonja Lapatanov: Planeta za mene postaje sve manja || Hello Magazin!

Nekadašnja balerina Sonja Lapatanov, koja je kao sve njene kolege već sa četrdeset godina otišla u penziju, odlučila je da se posveti putovanjima, a od pre deset godina mnogobrojna iskustva stečena tokom obilaska sveta pretače u knjige. Planeta za ovu izvrsnu umetnicu polako postaje sve manja jer je obišla više od sto zemalja i gotovo sve delove sveta, ali pre nego što zađe u pozno doba, planira da poseti mnoge još zanimljive destinacije. Poslednji u nizu njenih putopisa je knjiga "Mlečni put okeana", u kojoj je opisala svoja iskustva iz Indonezije, a pre zalaska u pozno doba bivša balerina planira da obiđe Australiju, Južni pol i Sibir, kao i da još jednom vidi sve lepote Evrope, ali i naše zemlje.

Jeste li zadovoljni prvim reakcijama čitalaca na vašu knjigu "Mlečni put okeana"?

- Zadovoljna sam što je knjiga uopšte izašla u današnje vreme. Reakcije čitalaca su pozitivne, a knjiga se prodaje i čita, što me raduje.

Kako se rodila ideja da napišete knjigu o Indoneziji?
- Pre tri godine kao turista putovala sam u tu zemlju sa prijateljima, a pre odlaska na put, ljudi iz ambasade Indodenzije u Srbiji pozvali su nas na brifing jer su želeli da se upoznaju sa turistima koji odlaze u njihovu domovinu. Tada mi je ambasador Semjuel Samson predložio da o tom putovanju napišem knjigu i ja sam mu to obećala. Bila sam malo brzopleta jer nisam slutila koliki me obiman posao čeka. Po vokaciji sam balerina, a pisanje je moj đački talenat koji sam nedavno probudila. Ovu knjigu sam pisala više od dve godine.

Koje ste sve lokalitete obišli u toj zemlji?
- Od sedamnaest hiljada ostrva, koliko ima Indonezija, obišla sam osam, što je samo kap u okeanu, ali to su najznačajnija ostrva: Sumatra, Java, Kalimantan, Bali, Sulavezi, Papua, Komodo i Rinča. Dok sam tamo boravila Komodo i Rinča proglašeni su za svetsku prirodnu baštinu, što su oni slavili, a mene je taj čin inspirisao.

Šta vas je najviše inspirisalo?

- Privukao me je njihov moto "jedinstvo u različitosti", koji me podseća na "bratstvo i jedinstvo" koje je nekada vladalo u staroj Jugoslaviji. Upravo u to vreme sklopljeno je prijateljstvo između Jugoslavije i Indonezije, koje se do danas nastavilo između Beograda i Džakarte. Životna filozofija tamošnjeg naroda glasi da, ako neko zna samo za sreću ili samo za tugu, taj ne zna šta je život. Reč je o veoma staroj kulturi, imaju jedinstvenu prirodnu lepotu, a narod je neobično ljubazan. S obzirom na to da žive u vatrenom pojasu Pacifika, vulkanske erupcije, zemljotresi i cunami sastavni su deo njihovog života, ali ma koliko vulkani pravili štetu oni ostavljaju za sobom plodno tlo na kome se živi do sledeće erupcije.

Obišli ste više od stotinu zemalja sveta, koje destinacije su vaš nedosanjani san?
- Za mene se planeta polako smanjuje jer sam mnogo toga obišla. Neke delove ne mogu da obiđem zbog ratova, revolucija ili prirodnih nepogoda. Recimo u Avganistan nisam mogla da uđem zbog bezbednosti, pa sam tu zemlju posmatrala samo na granici sa Pakistanom, koji sam takođe uspela da vidim u poslednjem trenutku. S obzirom na to da ostvarujem svoje snove, u narednom periodu planiram da obiđem Australiju, u kojoj nisam bila, zatim Južni pol, koji ima zanimljivu belu prirodu i životinjski svet. Želim da se vozim transsibirskom železnicom. U poznom dobu planiram da ponovo obiđem Evropu, ali i našu zemlju koja ima zadivljujuću prirodnu lepotu. Nažalost, mi nemamo infrastrukturu i ne održavamo higijenu već nam kese lete na sve strane. Nigde nisam videla toliko kesa na jednom mestu kao u Beogradu.

Kako ste odlučili da počnete da pišete knjige?
- Pisala sam reportaže sa putovanja za mnoge časopise, a onda su me prijatelji nagovorili da počnem da pišem knjige jer one ostaju, a novine se bacaju. Prvu knjigu počela sam da pišem 2005. godine, a naredne sam je završila. Započela sam saradnju sa izdavačkom kućom "Dereta", koja i danas traje. Prvi roman je bio "U skutevima Himalaja", drugi "Rajska ostrva", treći "Mama Afrika", zatim "Mundo Maja" i poslednji "Mlečni put okeana". U mojoj narednoj knjizi opisaću centralnu Ameriku, a posle toga ću izdati roman "Ostatak sveta", u kome ću opisati sve lepe destinacije koje nisu mogle da se uklope u regione o kojima sam već pisala. S obzirom na to da sam kao balerina veoma rano otišla u penziju, mislim da mi je bolje da putujem i pišem nego da provodim vreme na društvenim mrežama koje se danas u velikoj meri zloupotrebljavaju.

Šta mislite o situaciji u baletu danas? Bavite li se i dalje koreografijom?

- Mislim da je balet nepravedno zapostavljen i volela bih da ima svoje mesto u televizijskim šemama. U šou-programu "Tvoje lice zvuči poznato" imali smo priliku da se uverimo koliko su svi oblici umetničke igre važni. Umetnik u meni je mnogo revoltiran. Što se tiče mog posla u koreografiji, radim uglavnom za televiziju, a u pozorištu sve manje. Jedno vreme radila sam i po dvanaest predstava godišnje, ali su sada došli mlađi ljudi koji imaju svoje ekipe i to je potpuno prirodno. Bavim se i advertajzingom, radim kao skaut i pronalazim manekene za potrebe snimanja reklama.

Intervju: Ivana Nikolić, Life Content