Mirjana Karanović: Potrebniji mi je prijatelj nego ljubavnik

Oduvek se divila ženama koje su pomerale granice i nisu pristajale da pasivno odžive svoj život u službi tuđeg, a da ništa ne učine za sebe. Vremenom je i sama, kao glumica i žena, postala vredna divljenja. Antologijskim ulogama u filmovima „Petrijin venac“, „Otac na službenom putu“, „Grbavica“… Mirjana Karanović stekla je status jedne od najboljih glumica u regionu. Istovremeno, ne obazirući se na kritike i osporavanja, godinama se zalaže za rušenje društvenih tabua hrabro istupajući u odbranu ljudskih prava, naročito zlostavljanih žena i homoseksualaca.
Kakvi su vas muškarci osvajali u mladosti, a šta danas očekujete od muškarca?
− Najrazličitiji muškarci su prošli kroz moj život. Uopšte ne liče jedan na drugog − neki su bili intelektualci, neki obični „šljakeri“. Nije me zanimala profesija, već da li su otvoreni duhom da prihvate moj prilično nekonvencionalan način života. Imala sam divne i uzbudljive ljubavi. Sa nekima od njih sam ostala prijatelj, neke ne mogu da vidim očima, a ima i onih prema kojima sam potpuno ravnodušna. Danas bih volela prijatelja sa kojim mogu da budem intimna.
Da li ste ikada zažalili što se niste udali i postali majka? Plašite li se usamljenosti?
− Ne znam. Možda ima trenutaka kada zažalim, ali nisam nesrećna zbog toga. Nikad se ne bih udala i rodila dete samo da ne bih bila usamljena. Usamljenost je stanje duha, a ne fizička činjeniica. Ja nisam usamljena osoba.

Imate li utisak da su neudate žene u Srbiji na neki način žigosane i da li ste nekada to osetili?

− Nikada se nisam osećala „žigosano“ zato što nemam muža i decu. Mada, za neke je to bio znak mog „sumnjivog“ seksualnog opredeljenja. Ne obraćam previše pažnju na to. Nemam vremena da se bavim negativnim ljudima i njihovim stavovima. Živim kako ja hoću, to su moji izbori. Ja odgovaram za njih i snosim posledice. Da li sam mogla i drugačije u životu? Mogla sam, možda, ali tako je kako je, ne mogu nazad i nemam nameru da gubim vreme žaleći za onim što sam propustila. Mislim da šta god da odlučiš i kojim god putem da kreneš nešto ćeš sigurno propustiti i neke će te stvari mimoići. Uvek možeš da nađeš razlog za nezadovoljstvo i osećaj promašenosti. Mislim da je sreća u onome što imaš ti, a ne u onome što imaju drugi.

Jedna ste od dobitnica nagrade „Osvajanje slobode“, koju su za afirmaciju ljudskih prava dobile i Ružica Đinđić, Olja Bećković, Biljana Srbljanović... Da li su žene u srpskom društvu slobodne i samostalne, imaju li jednaka prava kao muškarci?
− Veoma sam ponosna na tu nagradu. Zbog Maje Maršićević Tasić, čije ime nosi fond koji dodeljuje ovu nagradu, kao i zbog ostalih dobitnica. Žene su u Srbiji ravnopravne, ali se često čini sve da se obeshrabre i nateraju ili nagovore da odustanu i prostor prepuste muškarcima. Zato mi se čini da je ta ravnopravnost prividna. Čini mi se da žene kod nas nemaju mnogo samopouzdanja ni ambicija da se bore za svoja prava. Danas se više nego ikada populariše kako žene svoju udobnost i položaj lakše mogu da izbore „lukavim metodama“ ugađanja muškarcima. Poželjno je da žena bude ne samo pametna, nego i privlačna, seksi i podređena, a ženski časopisi su prepuni saveta za žene kako da se što bolje probiju u muškom svetu uz pomoć raznih caka i trikova.
Izvor: Blic žena

Komentari (0)

svi komentari ostavi komentar +