Tihomir Stanić: Udobnost propuštenih prilika je lakše sačuvati ako u drugima nalazimo krivicu

Tihomir Stanić u krugu porodice provodi novogodišnje i božićne praznike jer je to period godine kad nema snimanja i pozorišnih predstava.

Poznati glumac odgovara na pitanja o detinjstvu, seriji „Ubice mog oca“ i popularnosti koju je dobio zbog uloge inspektora Marjanovića.

Kako se u porodici Stanić praznuju Badnji dan i Božić? Da li smo u ovom brzom vremenu izgubili bliskost i uspevate li da nađete vremena za svoje bližnje?

- Poslednjih godina išao sam u svoje rodno selo kod Milana, brata od strica koji je jedini ostao da živi tamo u Šeškovcima, a ove godine ću, izgleda, papučarski kod tašte na ručak. Nema opravdanja, ni utehe ni smisla u životu ako se izgubi bliskost s ljudima koje srećemo, a kamoli s porodicom.

Po čemu pamtite proslave praznika iz svog detinjstva? Koji vam je ostao u posebno lepom sećanju?

- Najlepši praznik mi je bio Dan borca, 4. jul. Mom bratu Miomiru je rođendan 3. jula i onda bismo se svi okupili. Nas petorica braće. A onda bi nas iz godine u godinu bilo sve više. Ženili smo se, rađala su nam deca, pa smo se kupali na Uni. Eh, kakva su to vremena bila.

Šta će biti okosnica nove sezone „Ubica mog oca“?

- Verujte mi da ne znam. Sa uzbuđenjem sam snimao i ovu drugu sezonu i zahvalan sam autorima što lik Marjanovića postaje sve kompleksniji.

A post shared by Ubice mog oca (@ubice_mog_oca) on Dec 30, 2017 at 7:53am PST

Da li vam je angažman u serijama „Ubice mog oca“ i „Psi laju, vetar nosi“ doneo novu popularnost?

- U stvari, prvi put sam u karijeri postao „popularan“ zahvaljujući pre svega seriji „Ubice mog oca“ i „Vojna akademija“. Ljudi su počeli da me prepoznaju na ulici jer tu najviše likom ličim na sebe. Uglavnom sam do tada igrao pod nekom vrstom maske. Uživao sam, na primer, da u vreme emitovanja serije „Kraj dinastije Obrenović“ pričam s ljudima u trolejbusu kako je onaj glumac odigrao kralja a da do kraja razgovora oni ne shvate da sam to ja. Sad s nestrpljenjem čekam da ponovo igram Stavru i nadam se da će serija „Psi laju, vetar nosi“ biti nastavljena. Zavoleo sam tog probisveta, a sudeći po reakcijama na ulici, izgleda da ga i publika voli.

Scenarista Nataša Drakulić kaže da je Marjanović siva eminencija serije, lutkar koji upravlja marionetama. Da li i privatno držite sve konce u rukama i koliko mi danas možemo da upravljamo našim životima, a koliko to rade drugi?

- Ponekad se plašim kad prepoznam u razvoju događaja koliko toga sam predvideo i koliko je tačno da „u početku beše reč...“ Mislim da svest o tome koliko smo odgovorni za sopstveni život može veoma pozitivno da utiče na opšte stanje u društvu. Sve drugo je opravdanje za lenjost, fatalističku indolenciju i valjuškanje u blatu prespavanih prilika. Udobnost promašenih i propuštenih prilika lakše je sačuvati ako u drugima identifikujemo krivicu. Dakle, odlučuju o našim životima i Kurte i Murte, ali tek kad im i ako im dozvolimo i damo „mandat“.