Haris Džinović i sećanja: U Parizu smo prijatelj i ja kupili kafanu da bismo pili i da nas ne bi terali kada je fajront (video)

Popularni pevač kojeg mnogi nazivaju i "kraljem meraka", Haris Džinović, po prvi put je progovorio o nekim detaljima iz svog života koji nisu ukazivali da će jednog dana postati zvezda...

Haris je priznao da je čak dva puta bio izbačen iz škole, ali i zbog čega je bio primoran da nakon tri godina poslovanja zatvori svoju kafanu u Parizu.

- Moji roditelji su bili intelaktualci, fakultetski obrazovani. Majka mi je kupila harmoniku, zaljubio sam se u to, počeo da sviruckam. Međutim bilo je tu drugih preokupacija, fudbal, gimanstika, a na kraju je moralo da se ide u školu. Nisam preterano voleo školu, moram priznati. Fudbal, skijanje i gimnastiku sam voleo. Sve što nije vezano za školu.

Nisam bio loš đak, s obzirom na to da se fudbal odavno isprečio, kao klinac sam bežao iz škole na treninge, pa kada sam otišao u gimnaziju isto. Tada sam svaki dan bežao na treninge. Imao sam masu neopravdanih i bio izbačen iz škole. Nisam jednom, dva puta, ali su me ponovo vratili. Jedno polugodište sam išao u večernju školu da bih mogao da završim dva razreda za jedan, pa da bih mogao da se upišem sledeće godine, to se tiče uglavnom gimnazije - rekao je Haris u emisiji "Balkanskom ulicom" i dodao:

- Mojoj majci je bio uglavnom teško. Znate one kafe po komšikluku, moja majka nije imala šta reći kada pitaju za sina i školovanje. Ali, kada sam krenuo da sviram, počeo sam i da zarađujem. Svirao sam harmoniku u jednom folklornom ansamblu i tada zaradio jedan od prvih honorara. Imao sam platicu sa šesnaest godina. Bilo je nešto od mene, nije to kako je tada izgledalo roditeljima - ispričao je pevač.

Tokom 1992. godine, spakovao je kofere i napustio zemlju. Dve godine je bio u Sent Tropeu, a dve u Kanu, nakon čega se seli u Pariz gde ostaje dvanaest godina.

- U Parizu sam ostao dvanaest godina, prijatelj i ja smo kupili kafanu da bismo pili i da nas posle ne bi terali konobari kada je fajront. Nikada nisam mislio niti imao nameru da mikrofon zamenim tanjirom. Ali da da imamo kafanu u kojoj ćemo piti do kada hoćemo i da mi sebi napravimo fajront. Imali smo tada mogućnosti, pa smo je mogli priuštiti sebi. Nije bila aman zaman skupa. Radila je fino, ali ja sam najveći krivac što nije ostala do danas ili ostala duže od tri godine. Zato što sam bio najbolji gost tamo. Kako god dođe neko rekao bih “račun meni”; “ovo ide na mene”;”ovaj ne mora platiti” i sve tako u krug. I na kraju kada prođe dan, pitam koliko smo zaradili, a oni kažu: šefe imamo samo za nabavku. Tako da smo morali prodati tu kafanu i to je era o kafani - objasnio je Džinović u emisiji.