Jelena Karleuša: Svaki dan sebi kažem - dosta je bilo

Oštar jezik i um koji radi brzinom svetlosti učinili su je najkontroverznijom zvezdom ovdašnje javne scene. Bez obzira na to da li komentariše nekog takmičara u „Zvezdama Granda“ ili se bavi ozbiljnim društvenim temama, svaka njena rečenica podiže buru. Nekog ujede za srce, a nekog za mozak. Možete da je obožavate, možete i da je osporavate, ali jedno je sigurno - Jelena Karleuša neće vas ostaviti ravnodušnim. Uostalom, to i jeste osnovno pravilo šou-biznisa, kojim se od početka maestralno rukovodi, postavši sinonim za verbalnu i vizuelnu provokaciju.

No, šta se dešava na kraju dana, kada JK skine šminku i kostim, ogoli telo i emocije, i vrati se među voljene? Sve to otkriva u intervjuu za „Hello!“, u susret proslavi dva velika životna jubileja.

U junu slavite deceniju braka, a dva meseca kasnije, 17. avgusta, četrdeseti rođendan.

- Duško za prvu deceniju braka očekuje neku nagradu, tako je rekao. Nije precizirao za šta, ali verujem da cilja na zlatnu plaketu u izdržljivosti, toleranciji i ljubavi. Naravno, oni koji u braku glume žrtve obično najviše uživaju, dok su oni koji ćute istinska kičma jedne veze. Kada je reč o mom rođendanu, jubilarno mi pre zvuči pedesti ili stoti. Četrdeseti je tek jedan od mnogih koji ću dočekati okružena porodicom i prijateljima, srećna, zadovoljna postignutim, kao i fizičkim izgledom koji nema vremensku odrednicu.

Kada se prisetite dvadesetog, pa tridesetog rođendana, koliko vam je danas blisko ono što ste tada bili, voleli, o čemu ste sanjali?

- Danas sam sve ono o čemu sam sanjala. Ja sam zbir svojih želja, truda, rada i uspeha. Mogu da kažem da sam mnogo opuštenija, jer su prošle godine kada sam morala da se borim sa svima. Više nemam sa kim da se borim. Svi ratovi su dobijeni. Ako insistirate na tome da opišem život do četrdesete, onda je to ostvarenje svega što sam želela, i u poslovnom, i u privatnom smislu. Kao majka i supruga, kao javna ličnost koja inspiriše mlade.

Imate li običaj da gledate stare snimke i fotografije? Kako vam iz ove perspektive izgleda ona mršavica koja je pre više od dve decenije samouvereno zakoračila na javnu scenu?

- Nisam baš bila mršava kada sam počinjala, niti me je kilaža ikada određivala. I tada, i sada, ispred publike je stajala opasno motivisana lavica ludačke energije. Takva sam rođena, a taj pobednički i fajterski stav pomogao mi je u mnogim teškim situacijama.

Ko vam bolje izgleda, Jelena Karleuša iz perioda “Ludače”, kada je bila najmršavija, ili rasna plavuša bujnih oblina, kakva je danas?

- Tada sam bila neukusno mršava, sada sam ukusno seksi. Žena mora da ima obline. U eri kada su one imperativ drago mi je što sam sinonim za obline na Balkanu.

Tridesete su vam bile izuzetno burne, donele su brojne uspehe, ali i ne tako blistave momente. Ipak, ono što je konstantno je vaš brak. Da li je u nekom trenutku i on doveden u pitanje? Savršen brak, kao što znamo, ne postoji...

- Šta znači savršeno? Ko to određuje i ko kaže da bilo šta mora da bude savršeno? Nažalost, ljudi su krivi za trend raspada institucije braka, za rasturanje porodice. Postali smo sebično društvo. Duško je ljubav mog života, čovek kome sam rodila decu, neko ko mi je sve pružio. Naravno, ja sam se mnogo žrtvovala zbog njegove karijere. U idealnom skladu truda, odricanja i ljubavi mi smo našli formulu za uspeh.

Da li je tačno da će vam suprug za deset godina braka pokloniti kuću u Istanbulu?

- Već je to učinio. Trenutno se renovira i plan je da se izdaje, jer imamo stan u „Zorlu-centru“, koji je po svim standardima i željama porodice idealan.

Gde je granica tolerancije u bračnoj zajednici? Šta bi u vašem slučaju bila “tačka bez povratka”?

- Javno poniženje nešto je što kao poznata ličnost ne bih prihvatila. Ljudi generalno prave greške u vezama, a javnim ličnostima je teže jer su te greške „na tacni“, svi ih vide i njima se naslađuju. Srećna sam što je Duško miran, porodičan tip, koji me prvenstveno poštuje, a onda i voli. Jer kad pogledam šta je sve prošao sa mnom, jedino objašnjenje je beskonačna ljubav.

Kada ste shvatili da je Duško čovek vašeg života?

- Kada me je prvi put poljubio, znala sam da je poseban. Stvarno nije fraza i patetika. I da se ne lažemo, imao je sve predispozicije za idealnog - lep, mlad, zgodan, zelenook, talentovan, perspektivan... A ja sam bila dovoljno mudra da to prepoznam i dovoljno srećna da zavoli baš mene.

U kojoj meri su vam roditeljski principi kompatibilni? Šta je ultimativno “ne” koje odlučno kažete ćerkama, a šta bespogovorno “da” koje od vas uvek imaju?

- I Duško i ja alergični smo na razmaženu, bahatu decu. Naša su vaspitana tako da nam svi čestitaju. Skromne su, pažljive, emotivne... Posebna je priča to što su najbolje u školi. To im je najbitnije.

Kažete da se od malih nogu zalažete za pravdu i da ste zarad nje spremni da se suprotstavite i jačima od sebe, zbog čega ste kao devojčica trpeli i verbalne i fizičke udarce. Prepoznajete li te vaše osobine kod ćerki i da li vam kao roditelju gode ili vas uznemiravaju?

- Nadam se da moje ćerke neće doživeti nepravdu i napade kao ja. I Duško i ja svim silama ćemo se truditi da im obezbedimo lep i bezbrižan život. Zašto bi moja deca bilo šta trpela ako mogu da ih zaštitim? Ono kroz šta sam prošla nije fer i nije normalno, tako da to ne želim ni mojoj, a ni tuđoj deci. Ne želim nikome. Naravno, od ćerki ne pravim nesposobne leptirice krtih krila. Naprotiv, ipak su one te koje 24 sata dnevno upijaju vulkansku energiju svoje majke.

Izjavili ste da suprug želi sina i da ste spremni za prinovu. Šta na to kaže vaš lekar s obzirom na komplikacije koje ste imali prilikom poslednjeg porođaja? Da li je, osim srca, i vaš organizam spreman za još jednu trudnoću?

- Da, Duškova najveća želja je sin. Ništa ne silimo, ako se desi, desiće se. Pobogu, nisam ni 40 napunila. Sve se može kad se hoće.

Poznato je da su Atina i Nika od vas nasledile talenat za scenu. Pokazuju li aspiracije ka sportu? Kako biste reagovali kada bi, recimo, poželele da igraju fudbal?

- Moje ćerke neće igrati fudbal i tu se priča završava. Sklone su sceni i centru pažnje. Videćemo, još su male.

Atmosfera pred „Svetsko prvenstvo“ u fudbalu lagano se zagreva. Kakva je situacija u vašem domu? Hoćete li sa suprugom put Moskve?

- Velika je verovatnoća da ćemo ovog leta praviti selfije na Crvenom trgu i bodriti Srbiju i Duška.

Ako odete u prestonicu Rusije, sigurno nećete probati medveđe meso, jedan od tamošnjih specijaliteta. Da li su ostali članovi vaše porodice vegani, jeste li uspeli da ih pridružite svom timu?

- Medveđe meso? To jedu? Dabogda im zadnje bilo. Inače, nisam vegan već vegetarijanac. Veganstvo podrazumeva da se ne koristi ništa životinjskog porekla, a ja jedem ribu, jaja, sir, nosim kožne torbe, cipele... Naravno, cilj mi je da postanem vegan, što svima od srca preporučujem. Mlađa ćerka jede meso, dok starija, od kad zna za sebe, ne želi da okusi ništa što je životinjskog porekla. Nisam vršila nikakav uticaj sem što govorim da je ubijanje životinja nepotrebno za naše preživljavanje i da kao superiorna vrsta na planeti moramo da imamo milost prema drugim vrstama. Zbog mojih stavova prestala sam da nosim krzno. Milost, to je reč koju čovečanstvo mora da nauči da primenjuje.

Jedan ste od najglasnijih zagovornika prava životinja. Jeste li razmišljali da osnujete svoj pokret, nešto kao “PETA”?

- Aktivno ću sarađivati sa tom organizacijom. Smatram da je budućnost čovečanstva u prestanku ubijanja životinja. Nije mi jasno kako neko može da se ne slaže sa mnom kad kažem da je ubijanje nedužnih bića loša stvar. Šta je s ljudima? Neću više da nosim krzno, radije ću ići gola. I ne želim da ubijem i pojedem nešto što plače i što ima osećanja, mamu i tatu, što ne želi da bude ubijeno.

Kako se zovu vaši kućni ljubimci?

- Kucan i Cican. Pas i mačka koji se neizmerno vole.

Važite za istaknutog borca za prava manjina. Da li se u toj sferi situacija u našoj zemlji popravila i zbog čega ostale javne ličnosti ne učestvuju u toj borbi?

- Pitajte njih. Evo, i ja ih pitam. Zašto? Mislim da su malograđanski porivi, strah, sebičnost i neobrazovanost, glavni razlozi. U našem regionu ni ljudi nemaju osnovna prava, a o životinjama da ne govorim. Put je težak, a uspeh se ne nazire. Ali, svakako je cilj vredan borbe. Osećam se kao kompletan čovek kada popularnost koristim da pomognem drugima. Što sam starija, taj poriv je izraženiji.

Uprkos stresu koji vam je pre pet godina doneo koncert na “Ušću”, odlučno najavljujete povratak na “mesto zločina”. Inat ili nešto drugo?

- Osujetili su me udruženim snagama da moje „Ušće 1“ bude kruna moje karijere. Svih 40.000 ljudi koji su došli pokušali su da obrišu gumicom, a sam koncert, čiji su kadrovi završili u filmu nagrađenom „Oskarom“ i „Gremijem“, nazovu debaklom. Ne bih se zvala ovako kako se zovem da pustim da im to tek tako pođe za rukom. „Ušće 2“ se sprema. Neka se i Balkan spremi.

Nemam psihoterapeuta jer znam koren svakog svog problema. Svesna sam sebe, ali mi mnogo pomaže kada pričam sa nekim. To mi je ventil. Meni zaista malo treba da budem srećna

Verujete li da ćete ikada sebi reći da je bilo dosta javnog posla? U kojoj situaciji bi tako nešto bilo moguće?

- Svaki dan kažem „Dosta je bilo, Jelena“, ali me to stanje drži nekoliko minuta. Rođena sam za ovaj posao. Od svega ovoga mi ključa krv i osećam se živom. Navučena sam na adrenalin i ne mogu sebe da zamislim kao nešto drugo.

Mnogi su u teškim životnim situacijama, uprkos dotadašnjim stavovima, spas potražili u veri. Šta ili ko je vama dao nadljudsku snagu da ne odustanete? U šta veruje Jelena Karleuša?

- Verujem u sebe. Sama sam svoj problem i svoje rešenje. Ne priznajem teoriju da će vera u Boga da me oplemeni i pomogne mi u rešavanju bilo čega. To je skretanje sa fokusa. Ali, ono što me nikada ne napušta je vera u dobre ljude. Nepopravljivi sam optimista i u ljudima prvo vidim ono najlepše. Tek posle sagledam mane.

“Volim da poklanjam ljudima. Stalno mi nedostaje jedan dodatni momenat njihovog divljenja, zahvalnosti i pogleda sreće. Verovatno bi psiholog to objasnio na pravi način. Mada, bolje ne”. Imate li svog psihologa ili ste sami sebi najbolji?

- Nemam, jer znam koren svakog svog problema. Svesna sam sebe, ali mi mnogo pomaže kada mogu da pričam sa nekim. To mi je ventil. Meni zaista malo treba da budem srećna. I želim sve oko sebe da usrećim, jer me to čini još srećnijom.

Trenutno najavljujete intrigantnu svetsku kampanju u kojoj je ključna reč “golotinja”. O čemu se radi?

- Uskoro će svi shvatiti koliko golo može da bude lepo i plemenito. Malo strpljenja, molim.

Kada bismo vas u potpunosti ogolili, šta bismo videli?

- Videli biste dete. Ono me nikada nije napustilo.

Rezimirajući sve kroz šta ste na dosadašnjem životnom putu prošli, ta staza mogla bi se opisati kao svojevrsni rolerkoster. Od čega je sačinjen pojas koji vas drži u sedištu i ne dozvoljava da iz njega izletite?

- Moj pojas za spasavanje i sigurnost uvek je bila moja majka. Ona je u svemu uzor i inspiracija. Njoj dugujem sve. Hvala joj za svu žrtvu, ljubav, strahove... Ona je ta koja je od mene napravila borca i jaku ženu.

Od koga doživljavate više verbalnih napada, od muškaraca ili od žena?

- Od loših ljudi.

Kakve snove trenutno sanjate?

- Retko sanjam, ali kada se to desi, obično se budim uplakana.