Monika Seleš: Imala sam osećaj kao da sam se probudila u paklu, ni kriva ni dužna

Monika Seleš: Imala sam osećaj kao da sam se probudila u paklu, ni kriva ni dužna

31/05/2018

0

Ja sam samo prstom probao sport, pa te zato molim, veliki svete, nemoj da nam sada pokvariš dete. Mala Mo je stvarno cura i po, ona ima srce, ima tri čiste, ne mešajte je u kursne liste, neka to briga nekom drugom postane, pustite nju, neka joj sve igra ostane...

Ovim stihovima je, pre mnogo godina, panonski mornar Đorđe Balašević počeo pesmu posvećenu svojoj slavnoj sugrađanki, neprikosnovenoj vladarki teniskih terena s kraja prošlog milenijuma.

Iako je bila jedna od najmlađih šampiona u istoriji vrhunskog sporta, kao od šale je pomerala granice ljudskih mogućnosti i obarala rekorde, ostavljajući za sobom nedostižne prepreke budućim generacijama. Od beskrajne radosti do neizmerne tuge, od vanserijskih uspeha, upisanih u sve sportske enciklopedije, pa do životnih poraza punih bola, krvi i suza – Mala Mo kao da je personifikacija svega što se poslednjih decenija dešavalo na ovim prostorima.

Nož u njenim leđima, tokom nesrećnog četvrtfinala u Hamburgu, bio je, pokazalo je minulo vreme, pokušaj jednog bolesnog uma da izvrši atentat na sve što proklamuje olimpijski duh. Udarac, snažan ne toliko fizički koliko psihički, praktično je uništio zlatnu i sve samo ne konvencionalnu karijeru jugoslovenske teniserke, koja se nakon incidenta nikada nije sasvim oporavila i vratila na vrh. A od tada kao da je prošla čitava večnost...


Još samo osmehom podsećajući na onu slatku devojčicu sa kikicama, koja je Ljubivoju Ršumoviću pekla palačinke u emisiji Fore i fazoni, i na tinejdžerku svetskog imena koja je usred Beograda igrala egzibicioni meč sa Zinom Garison, danas, u 44. godini, Monika Seleš s punim optimizmom poručuje da preko mreže života tek treba da prebaci svoj najubojitiji forhend.

Izvanrednog izgleda i zrelija nego ikada, ali primetno zatvorenija od teniske princeze kakvu pamtimo, oprezna u kontaktu s medijima, a još više sa ostatkom sveta, sklona filozofiranju igre i celog postojanja (i vi biste bili, da se nađete u mojim patikama), čudesna Mala Mo priznaje da je bila najsigurnija dok je stajala na terenu koji poznaje bolje od ičega – bilo da je reč o pariskoj šljaci, melburnškoj i njujorškoj podlozi, ili o vimbldonskoj travi.

- Moja prva ljubav trajala je više od tri decenije. Donela mi je sve najlepše što život može doneti – slavu, bogatstvo, poštovaoce u svim krajevima sveta, naslovne strane, prestiž, ali sam svesno žrtvovala detinjstvo, tinejdžersko doba, zdravlje... Prolazila sam u isto vreme i kroz raj i kroz pakao, bila povređena i fizički i psihički, morala sa nepunih 15 godina da napustim rodni grad i sve što sam do tada poznavala, da zaboravim na najbliže prijatelje i rođake. Kasnije je sve to počelo da uzima danak, primoravajući me da pobegnem u neki sopstveni svet, jer nije lako kada vas kamere prate čim izađete iz kuće. Znate i sami da sam se dugo kolebala, pitala se kada je pravo vreme da odem, ali pre tri godine sam i zvanično okačila reket o klin. Monika Seleš je srce dala tenisu. Dosta je bilo...

Celog života Karolj Seleš borio se da od Monike, rođene 2. decembra 1973. godine u Novom Sadu, stvori svetsku šampionku. Uspeo je... Prebacivali su mi da sam kćerki oteo detinjstvo i uskratio joj igračke. A ona je svoju igračku sama izabrala. Nisu to bile ni lutke ni plišani medvedići. Imala je jedva šest godina kada je, posmatrajući starijeg brata Zoltana kako igra, i sama dohvatila reket. U početku, sve je prihvatala s dečijim ushićenjem, kao zabavu. No, ubrzo smo shvatili da je vrag odneo šalu i da će tenis postati njen život.

Na parkingu ispred višespratnice u novosadskom kvartu Liman, Karolj bi, umesto mreže, vezivao kanap za branike dva automobila, a Monika je, reketom većim od nje, po ceo dan uporno dokazivala zašto je nekima suđeno da postanu šampioni, dok su drugi tek prolazne zvezde. Kada je osvojila prvi turnir imala je devet godina i nije se puno razumela u način bodovanja u tenisu, pa tokom mečeva nije znala ni ko vodi...

- Najviše sam volela da udaram lopticom o zid. Zahvalna sam stanarima što im buka nije smetala. I danas sam najsrećnija kad oko mene postoji veliki zid... To je sigurnosna mreža, muzika koja najviše prija mom uhu. Ja jesam završila karijeru, ali tenis je bio i ostaće moj najbrži izlaz iz problema, prozor u svet mašte... Treninzi i mečevi su najbolja terapija koju sam mogla da dobijem. U najtežim trenucima, oni su mi bili jedina garancija da sam još uvek normalna.

U biografiji Od straha do pobede, prisetila se koliko je teško bilo roditeljima da se odreknu svojih karijera – Karolj je pravio crtane filmove, Ester je bila profesor istorije – kada su, 1986. godine, odlučili da žrtvuju sve što imaju i odu na Floridu, kako bi Moniku upisali na akademiju čuvenog teniskog stručnjaka Nika Boltierija. S njom u klasi bili su i Agasi, Gabriela Sabatini, Meri Džo Fernandez... Kada je, tri leta kasnije, stigla na otvoreno prvenstvo Francuske, bila je samo još jedna autsajderka, osamdeset i neka na rang listi. Iako je dogurala do četvrtfinala, što je bilo zabeleženo kao iznenađenje prvog stepena, objektivi fotoaparata bili su usmereni na poznatije učesnice. Tek ponegde se moglo pročitati o maloj Jugoslovenki, koja udara lopticu čvrsto držeći reket sa obe ruke, uz grč na licu i krike a la karate kid. Serija lančanih pobeda nad do tada neprikosnovenim veterankama Kris Evert i Martinom Navratilovom pretvorila se u liniju bez prekida, pa je bilo samo pitanje dana kada će joj velika imena gledati u leđa. Uskoro je pred svetom stajala najmlađa šampionka u istoriji belog sporta: šesnaest godina i šest meseci imala je Monika Seleš kada je, 1990. godine, osvojila Rolan Garos. Nije očekivala uspeh tako rano.

- Kad sam se već našla na tronu, želela sam da se tu što duže zadržim. Davala sam sve od sebe, još od onog sudbinskog trenutka kada sam prvi put uzela reket u ruke. Malo toga je u mojoj karijeri bilo planirano. Pretpostavljam da ista priča važi i za sav moj život.

 

Od vojvođanske ravnice do istorije, ovdašnja javnost pomno je pratila svaki njen korak. Cela bivša država bila je ponosna na Malu Mo nacionale, koja je bila i ostala najveća šampionka potekla sa ovih prostora.

- Upornost i istrajnost su najvažnije vrline, ali nema svako mentalnu snagu da postane šampion. To je velika reč, koja nosi puno obaveza i dokazivanja. Kad vas jednom nagrade tom titulom, ne smete izneveriti navijače. A ni sebe. Opravdano je samo ako se u vaš put umešaju tuđi koraci. Ne mislim na poraze, koji su sastavni deo sporta, već na opšte ponašanje i način borbe na terenu. U ključnim situacijama u toku igre pokazivala sam veliku psihičku snagu. Uvek su mi na umu bile reči mog brata koji mi je neprestano govorio da je svaki poen važan. Danas igračice o tome ne vode previše računa.

Uporedo sa uspesima na prestižnim takmičenjima, Monika je osvajala i zapažene pozicije u svetskoj štampi. To je bomba, pisao je Paris Match posle njene prve pobede na Rolan Garosu: Kad se pojavi na terenu sa svojim mačkastim očima, fluorescentnim noktima i vrcavim osmehom, hipnotiše celo gledalište! Ova devojčica je najveći prirodni talenat koji se ikada pojavio u ženskom tenisu. Napadi sa osnovne linije, snažni riterni, precizne dijagonale u sam ugao terena – s nepunih dvadeset godina već je imala osam gren slem titula u kolekciji. Tri maja zaredom pobeđivala je u Parizu, isto toliko puta u Melburnu, dva pehara donela je iz Njujorka... Samo Vimbldon nije osvojila. Od januara 1991. do februara 1993. zabeležila je 231 pobedu i samo 23 poraza, osvojivši 30 titula na raznim WTA turnirima. Samo je Kris Evert imala bolji postotak. U karijeri je pobedila na ukupno 54 turnira. Monikin pristup igri u mentalna snaga napravili su pravu revoluciju u ženskom tenisu.

Još od raspada Jugoslavije, Amerikanci su joj uporno nudili državljanstvo, ali ona je odbijala. Na Olimpijskim igrama 1992. u Barseloni igrala je pod zastavom nezavisnih takmičara IOP jer našim sportistima zbog sankcija nije bio dozvoljen nastup. Zbog zabrane igranja našim fudbalerima u Švedskoj odbila je da ikada više poseti tu zemlju. Ipak, odlučila je da nastavi dalje sa američkim pasošem.

- Znam gde sam rođena i Jugoslavija će uvek biti u mom srcu. Bilo je mnogo razloga zbog kojih sam bila primorana da promenim državljanstvo. Ipak, nisam imala snage da igram za američku Fed Kup reprezentaciju kada su 1999. godine rušeni mostovi mog rodnog grada...

 

S druge strane, bila je rastrzana i razvodom roditelja, koji su samo kad je ona bila u pitanju zaboravljali međusobne nesuglasice i zajedno se trudili da je u svemu podrže.

- Bili su jedno uz drugo celog života, mene i brata izveli na put, napravili od nas ljude... Sve oko mene rušilo se kao kula od karata. Možda sam detinje naivno verovala da je njihov brak idealan i da sam sigurna pored njih. Nažalost, ništa na ovom svetu nije savršeno i večno.

Svestan da generacija talentovanih devojčica bez milosti gazi po Monikinoj šampionskoj prošlosti, Karolj je hrabrio kćerku da se vrati na teren. I, kad su već svi bili uvereni da je odavno otpevala svoju labudovu pesmu, Monika se, jula 1995, trijumfalno vratila, iako dve godine nije ljudski uzela reket u ruke. Usledila je serija povreda, zbog kojih je njeno ime ponovo nestalo sa najava velikih turnira. Uz neviđene mere bezbednosti i hapšenje svih sumnjivih u blizini, Monika je 1996. osvojila deveti gren slem, održavši u Melburnu nekoliko magistralnih lekcija novim klinkama koje su bez pardona kidisale na njene nekadašnje pozicije. Kada je shvatila da otac polako gubi bitku s bolešću, strah i upadljiva nervoza ponovo su zamenili osmeh na licu.

- On je jedna od prvih misli s kojima započinjem svaki dan. Nedostaje mi, sve više kako vreme prolazi. Gde god sam putovala na takmičenja, tata je bio pored mene. Kada je operisan od raka prostate i pao u postelju, ja sam bila pored njega. Davala sam mu morfijum za ublažavanje bolova i hrabrila ga da izdrži, kao što je on mene bodrio dok sam bila na takmičenjima. Preminuo je u maju 1998, a taj gubitak boli me više od hamburške rane. Teško je kada tokom meča po navici pogledate u publiku i shvatite da je ono najvažnije mesto ostalo zauvek prazno.

Tri nedelje nakon Karoljeve smrti, Monika je igrala finale Rolan Garosa sa njegovom burmom oko vrata. Fanatičnim radom uspela je da povrati nekadašnje sposobnosti, dok su restauraciju mentalne strane i ponovno zauzimanje trona otežavale neplanirane bolne okolnosti i dodatni nemiri. Za razliku od slavnih dana, kada je čistila sve pred sobom (čak i kada su je iz vrha upozoravali da prestane da vrišti jer ometa protivnice), nakon incidenta u Nemačkoj našla se u sasvim novoj koži. Gubitak oca, za kojeg je bila veoma vezana, stres zbog čestih povreda, prekomerna težina, depresije, noćne i dnevne more kao trajna posledica krvave hamburške mrlje na belom sportu – sve se to videlo na terenu. No, bila je uporna da se vrati na staze stare slave, iako je još kao tinejdžerka osvojila sve što se osvojiti moglo.

- Mirenje s porazima i izgubljenim setovima podnosila sam zrelije nego što su to mnogi očekivali – s nogama na zemlji i svesna situacije u kojoj sam se našla, ali i činjenice da je sport odavno postao unosni biznis bez skrupula. Godine su mi bile potrebne da ponovo sastavim deliće nekad neuništive psihičke snage... A dok se to nije desilo, muku sam mučila sa samom sobom. Hrana mi je bila glavni odbrambeni mehanizam, njome sam se borila protiv stresa. Imala sam skoro 20 kilograma viška, što se odražavalo na igru i na funkcionisanje u društvu. Sedela sam ispred televizora, zatvorena u sobi, jela čips u neograničenim količinama, nekad bespotrebno plakala. Moja prijateljica Dženifer Kaprijati imala je mnogo manje problema, ali nije bila dovoljno snažna. Odala se porocima, drogirala se, nedavno je jedva ostala živa zbog prekomerne doze... Meni to nikad nije padalo na pamet. Previše je ponižavajuće.

U vreme dok je bila nepobediva, doping je bio tabu tema zbog koje su neki šampioni bili primorani da vrate svoja odličja. Danas se u tenisu vrti mnogo više novca, a kako se čini, i nedozvoljenih sredstava.

- Ako uporedite telesne konstitucije mene, Štefi Graf, Gabrijele Sabatini ili Kris Evert sa sadašnjim teniserkama koje fizički jedva da podsećaju na žene, primetna je velika razlika. Ne mogu da tvrdim da je reč o dopingu, ali verujem da koriste neke proteinske dodatke ishrani, što nije kažnjivo. Danas toga ima mnogo više nego u moje vreme. Teniserke više pažnje posvećuju fizičkoj masi nego strategiji, neke duže borave u teretani nego na terenu, ali to je individualna stvar i preporuka trenera. Danas, jednostavno, važe druga pravila u svim oblastima života, pa tako i u sportu.

 

Pre dosta godina, nekadašnje čudo od deteta i jedna od najboljih teniserki svih vremena koja je pod zastavom Jugoslavije ostvarila najveće uspehe, odigrala je svoj poslednji meč, a o onoj drugoj, manje poznatoj strani svog života, progovorila je u drugoj autobiografskoj knjizi.

- Skoro tri decenije sam se svakog jutra budila prvo pomislivši na reket. Poslednjih godina shvatam da na ovom svetu ima mnogo važnijih stvari, upravo onih koje su mi nedostajale dok sam dane provodila prebacujući lopticu preko mreže. Uostalom, stigle su neke nove generacije mladih lavica željnih pobeda i slave, tako da nema smisla da ih jedna penzionerka izaziva na megdan! Smatram da sam na vreme ostavila profesionalni sport. Reket i loptice promenili su mi život, delili sa mnom istu sudbinu, svaku kap znoja, svaki sekund proveden na terenu. Za mene tenis nikad nije predstavljao teškoću ili posao. Te reči nisu našle mesto u mom rečniku, jer da jesu, odavno bih odustala. Međunarodna teniska federacija nedavno me je angažovala da radim sa mlađim generacijama koje tek stupaju na tenisku stazu. Putujem svetom i demonstriram deci ono što najbolje znam igrajući egzibicione mečeve. Trudim se da pomognem koliko mogu, a kada primetim da neko dete ima talenta savetujem njegovim roditeljima da ga upišu na tenis pre šeste godine, jer je to najbolje doba za početak.

 

U paklu, ni kriva, ni dužna

Ko zna koliko bi još dugo Monika dominirala, da se tog 30. aprila 1993. bar povredila, da uopšte nije ni izašla na teren... Pred početak turnira saznala je da njen otac boluje od raka: Sav moj svet srušio se u Hamburgu... Pred očima zapanjene publike srušila se i Monika. Krik je zaustavio meč, dok je ona, s nožem u leđima, gubila tlo pod nogama i godine pred sobom. Fanatični obožavalac Štefi Graf, mentalno bolesni Ginter Parhe, iskoristio je svojih pet minuta slave. Reket nije mogao da zaustavi Moniku Seleš. Nož, nažalost, jeste. Grafova, tako, više nije imala dostojnu protivnicu, a ni većih problema da zauzme Monikino mesto.

- Iako povreda nije bila toliko ozbiljna, pravi pakao počeo je posle nekoliko dana, kada sam napustila bolnicu. I danas sam ubeđena da taj bolesnik nije dobio adekvatnu kaznu, ako je uopšte bio bolestan. Nisam bila sigurna da je sve to bilo slučajno. Danonoćno me je proganjalo pitanje zašto?!, imala sam u glavi bezbroj odgovora i različitih scenarija. Ali, dogodilo se, nisam mogla da vratim vreme. Nisam znala šta ću sa sobom, gde da pobegnem... Postala sam paranoična, plašila sam se svakog šuma u kući, spavala sam sa upaljenim svetlom, zaključavala se u sobu. Odjednom se sve srušilo... Imala sam osećaj kao da sam se probudila u paklu, ni kriva ni dužna. Bila sam opsednuta košmarima i imaginarnim napadačem koji me je proganjao u snu, ali i na javi u kojoj sam počela da haluciniram, roditelji su pokušavali nemoguće. Oteli su me iz mog mračnog sveta, konačno izvukli iz naše kuće opasane visokim drvoredima i odveli na kliniku u Kolorado, gde sam provela nekoliko meseci, daleko od civilizacije.

U pomoć su priskočili najbolji psihijatri, čak i indijanski vračevi, ne bi li veliku šampionku spasili očaja i razmišljanja o najgorem. Kako je uspela da se oporavi, to samo ona zna.

- Razgovarala sam sa žrtvama silovanja i paraolimpijcima, koji su mi pomogli da shvatim koliko sam srećna što sam uopšte živa. Njihova snaga da nastave dalje posle svega što ih je zadesilo je zaista fascinantna. Nisam htela da dopustim da mi jedan čovek otme ljubav prema igri kojoj sam dala sve što sam ikad imala. Kad pomislim koliko se ljudi nalazi u mnogo težim situacijama od moje, zadovoljna sam onim što imam, a to je, posle svega, samo zdravlje. I shvatila sam da sve ide iz glave. Srećna sam što mogu da stanem na svoje noge kad se ujutru probudim, srećna sam što mogu ponovo da trčim za lopticom... I za životom.

Pauzu i izolaciju iskoristila je kako bi se pozabavila psihologijom i pročitala knjige za koje ranije nije imala vremena. Iako su počele da je interesuju neke druge oblasti života, sve vreme je razmišljala o povratku na teren. Besane noći su prošle, rana zarasla, ali – ožiljak je ostao. Razlika je bila očigledna: nekad uvek nasmejani i pričljivi mali levoruki genije u svet se vratio povučen u sebe i zatvoren u ljušturu svoje privatnosti. Samo su malobrojni smeli da odškrinu vrata zabranjenog grada, kako su zvali vilu Selešovih nedaleko od Sarasote. Uz sve nevolje doživela je i saobraćajnu nesreću kada se sa majkom vraćala iz posete psihologu. Monikin skupoceni oldtajmer bio je potpuno uništen, a njih dve su samo zahvaljujući čudu prošle bez ijedne ogrebotine.

Naravno, uvek će ostati pitanje kakve je tek stranice sportske istorije Monika Seleš mogla još da napiše, samo da nije bilo tog prokletog Hamburga, kada je bila zaustavljena u furioznom, šampionskom pohodu, u trenutku kada joj nijedan reket nije predstavljao opasnost. Da li bi joj bilo ravne?

- Ne znam. Možda... Uvek ima neko bolji od nas. Ponekad me naši ljudi koje na Floridi srećem u šoping centrima uz uzdah pitaju: Eh, draga moja, da ne beše ludog Nemca – gde bi ti bio kraj? Nasmejem se, možda zaiskri koja suza, jer ne znam šta da kažem... Postoji jedna užasna, mračna strana moje ličnosti, koja umnogome usporava sve lepo što bi još moglo da mi se desi. Ta strana nestajala je samo dok sam bila na terenu. Tu nije mogla da me pobedi. A sve je u mom životu moglo da bude drugačije...

Snežana Ilić/M G Guliver/Getty
Tagovi: monika seleš