Dragana Dabović: Za mene ne postoji lepši prizor nego kada vidim supuga sa našom devojčicom

Dragana Dabović: Za mene ne postoji lepši prizor nego kada vidim supuga sa našom devojčicom

26/04/2017

0
Dragana Daca Dabović za magazin Hello.
foto: Boško Karanović

Otkako je prošlog oktobra postala majka devojčice Bjanke, Dragana Dabović spoznala je novu dimenziju života, a roditeljstvo je još više učvrstilo njenu ljubav prema suprugu Veselinu Čukvasu. Skladni bračni par uživa u harmoničnom odnosu u kome glavnu ulogu igra njihova mezimica, zbog koje su promenili sve navike i prioritete. Dvadesetdevetogodišnja glumica, koju gledamo u seriji “Vojna akademija”, kaže da se odlično snašla u ulozi majke i da se već navikla na tempo života koji diktira njena devojčica. Ovo iskustvo dalo joj je dodatnu snagu i kada je reč o poslu. Tako se već vratila pozorištu, a sprema se i za novi projekat.

- Kada postanete roditelj, sve se menja. Ja sam, naravno, znala da će sve biti drugačije kada postanem majka i da ću bezuslovno voleti svoje dete, ali su promene mnogo intenzivnije, iznad svih mojih očekivanja. Stvarno se sve promenilo, od suštinskih pogleda na svet do banalnih svakodnevnih stvari – kaže popularna glumica.

Kako se Veselin snašao u ulozi oca i da li vam pomaže u poslovima oko bebe?

- Veselin je otac i suprug za primer, i ja sam znala da će biti takav. Ne bih se ni udala za njega da je drugačiji. Uvek sam sebi govorila da se, ukoliko ne nađem čoveka koji će mi pružiti ljubav i podršku, neću ni udavati. Međutim, u Veselinu sam pronašla mnogo više nego što sam očekivala i nikada nisam srela mladog čoveka sličnog njemu. Dve godine je mlađi od mene, trenutno mu je dvadeset i sedam, ali je potpuno spremno ušao u brak i odrekao se momačkog života jer je svestan da je porodica nešto najvažnije. Malo je muškaraca njegove generacije koji razmišljaju na taj način. Svima se čini da je provod smisao života, ima čak i onih koji se ožene i stvore porodicu, a zabava sa društvom im je i dalje na prvom mestu. Kod Veselina to nije slučaj i ne znam kako bismo funkcionisali da je drugačiji. Zapravo, verovatno bismo našli neku formulu, kao što je i drugi nalaze, ali moja ljubav prema njemu ne bi bila ista.

Na koji način je roditeljstvo učvrstilo naš odnos?

- Kao svi parovi koji se vole, i mi smo počeli da se volimo još jače kada smo dobili dete. Za mene trenutno ne postoji lepši prizor nego kada vidim njega sa našom devojčicom i kada osetim njihovu ljubav.

Postoje li trenuci koje Veselin i vi čuvate samo za sebe?

- Naravno. Naša Bjanki jeste centar sveta, ali svesni smo da moramo da radimo i na našem odnosu da bismo uvek ovako lepo funkcionisali. Zato, kada nju uveče uspavamo, uživamo u razgovorima i planovima za budućnost. Nekada, kada igram predstavu, ostane nam  malo zajedničkog vremena, ali se nikada ne desi da u toku dana ne izdvojimo trenutke za sebe. Jer, kada se ljudi udalje, ljubav nestaje i nemoguće ju je kasnije vratiti. Dođe vreme kada deca odu svojim putem, što je potpuno prirodno, a nas dvoje ostajemo čitavog života zajedno.

Osećate li sada veće poštovanje i prema svojoj majci?

- Tek sada shvatam koliko me majka voli, i zato žalim za svakim povišenim tonom i svim zalupljenim vratima koje sam imala tokom tinejdžerskih dana. Nisam bila problematični pubertetlija, ali svi smo prošli kroz faze kada samo umeli da budemo grubi prema roditeljima. Da sam tada imala svest da je roditelju važniji jedan tvoj zalogaj od njegovih deset obroka, ponašala bih se sasvim drugačije.

Vratili ste se poslu samo četiri meseci nakon porođaja. Zašto ste napravili tako kratku pauzu?

- To je bila moja potreba da se vratim sebi i onome što volim da radim. U teatru “Vihor” igram u predstavi “Teško je reći zbogom” sa mojim prijateljima Ivanom Mihailovićem, Nevenom Ristić i Ninom Janković, a nastupam i u još dva komada za decu. Našli smo predivnu dadilju Mariju koja čuva Bjanki dok smo nas dvoje na poslu, pa mogu da budem spokojna. Mojoj ćerki ništa ne nedostaje kada nisam sa njom, a pošto radim posao koji obožavam, kući se ne vraćam umorna, već mnogo srećnija i puna pozitivne energije.

Imate li u planu i neke nove poslove?

- Trenutno razmatram ponudu za jednu predstavu, a volela bih da uskoro dobijem i ulogu na filmu ili televiziji, jer je kamera nešto što neizmerno volim.

Uživate li još više da igrate u predstavama za decu otkako ste postali majka?

- Obožavam svoje uloge u komadima “Ko prirodu prlja, ima da nadrlja” i “Velika pljačka dvora”, ali volela sam da radim za decu i sa decom i pre nego što sam postala majka. Razlog tome je što sam u duši i dalje jedno veliko dete, i volim kada imam priliku da podetinjim. Smatram da bi svet bio mnogo bolji kada bi odrasli uspeli da sačuvaju dete u sebi. Deca su mnogo jednostavnija, iskrenija, vole da su u kolektivu, da se igraju i da sve dele, dok odrasli mogu bez društva, zatvaraju se u svoje kuće i dozvoljavaju da ih obaveze preuzmu. Ja nisam takva.

Da li je vašem suprugu zbog toga nekada teško sa vama?

- Veselin je sličan meni i naš zajednički život je igra. Naivnost i čistota deteta koje smo uspeli da sačuvamo zapravo su nas i spojile. Oboje smo odrasli u malom gradu gde se svi znaju i gde se živi mnogo bezbrižnije, pa smatram da nas je to u velikoj meri oblikovalo da danas budemo ovakvi ljudi. Jeste teško, i povređuju nas sa svih strana, ali kada posle svega dođemo kući i zagrilimo jedno drugo, svaki problem je nebitan u odnosu na to spokojstvo. Srećom, imamo prijatelje koji su nam slični, što je mnogo bitno.

Jeste li stekli nove prijatelje u Beogradu?

- U ovom gradu sam upoznala moju kumu Ninu Janković, koja mi je mnogo više od prijatelja. Ona je kuma u pravom smislu te reči i, ako izuzmemo članove porodice, nema osobe na ovom svetu koja mi misli tako dobro kao ona. Ranije sam uvek bežala od druženja sa kolegama, jer se svašta dešava u našem poslu, međutim, Nina i cela njena klasa sa Fakulteta dramskih umetnosti pokazali su mi da je prijateljstvo među glumcima moguće. U to društvo spada i Ivan Mihailović, koga poznajem već petnaest godina i koji je prijatelj i čovek bez premca, zatim moja mnogo dobra drugarica Nevena Ristić. Volim da se družim i sa Tamarom Dragičević, jer smo u isto vreme ostale u drugom stanju. Sada obe imamo devojčice, što nas je veoma zbližilo. Sa Jelisavetom Orašanin već tri sezone snimam “Vojnu akademiju”, pa sam i nju izuzetno zavolela. Mnogo je divnih ljudi koje je Bog poslao u moj život.

Kako je izgledao vaš prvi Uskrs sa ćerkom?

- Bili smo u Herceg Novom gde žive naše porodice, uživali smo u zajedničkim trenucima, graji, smehu i atmosferi u kakvoj smo i Veselin i ja odrasli. Pošto moja sestra takođe ima malo dete, želele smo da napravimo fotografiju na kojoj se naše devojčice kucaju jajima. To smo i uradile. Zanimljivo je da sam prošle godine na Uskrs bila u drugom stanju, ali tada još nismo znali pol bebe. Veselinova mama je iz gomile izdvojila jedno plavo i jedno roze jaje kojima smo se kucali, i rekla da ćemo dobiti sina ili ćerku u zavisnosti od toga koje jaje bude bilo jače. Kada je pobedilo roze jaje, Čukvasovi su bili u neverici, jer se pre Bjanki u njihovoj familiji više od pedeset godina nisu rađala ženska deca. Ove godine se nismo bavili prognozama, ali smo podjednako uživali.

Volite li da odlazite u rodni grad?

- Obožavam, i idem kad god mogu. Odmah mi se u glavi vrate sve lepe uspomene iz  detinjstva. Tamo imamo dve velike kuće i dva velika dvorišta, od Veselinovih i mojih roditelja. Naše familije se odavno poznaju, i čitav grad zna se da se “mala Dabovićka udala za malog od Čukvasa”. U Herceg Novom nema mnogo situacija da se sugrađani međusobno venčavaju, jer se devojke uglavnom udaju za Ruse ili momke iz drugih delova Crne Gore, dok Novljani mahom žene Beograđanke. Kada smo nas dvoje, nakon sklapanja braka u Srbiji, otišli da se venčamo i u Crnoj Gori, čitav grad je znao za to i svi su se radovali. To je prednost malog mesta i odrastanja na ulici gde se svi međusobno igraju, umesto da kod kuće gledaju u televizor, kompjuter ili telefon.

Da li biste voleli da vaša ćerka odrasta na sličan način kao i vi?

- Sigurno ću sa njom provoditi mnogo vremena na moru i sigurna sam da će već za koju godinu shvatiti da je kupanje prilično dosadno, te da ima mnogo zanimljivijih stvari koje mogu da se rade na plaži. Drago mi je da će imati iskustvo života i u metropoli i u maloj sredini, mada ni Herceg Novi više nije kao pre. I tamo se pojavilo mnogo čudnog sveta, pa se roditelji plaše da puštaju decu da se sama igraju kao nekada.

Kakve su vaše životne ambicije?

- Kada je reč o porodici, Veselin i ja često maštamo o tome kako će nam dete porasti, kako ćemo je izvesti na pravi put i kako ćemo zauvek ostati zajedno. A što se posla tiče, najviše bih volela da dobijem priliku da ostvarim lepe saradnje sa bardovima naše glumačke scene. Ne bih da nabrajam imena, jer ima mnogo njih sa kojima bih volela da sarađujem i da se učim ovom poslu.

Komentari (0)

Loading
Ivana Nikolić/M G Boško Karanović