Ovako je o sebi govorio Gaga... || Hello Magazin!

dragan-nikolic

Dragan Nikolić, Gaga sa Crvenog Krsta, bio je predstavnik beogradskog šarma, šmeker sa beogradskog asfalta, u mladosti reli-vozač, ljubitelj glisera, jedan od najvećih zaljubljenika u Adu Ciganliju, pravi, istinski prijatelj reke Save i poklonik bekstva u prirodu.

Bio je prvi disk-džokej uživo na televiziji dalekih šezdesetih u "Maksimetru", preteči disko klubova u Beogradu, a teško je nabrojati sve pozorišne, filmske i televizijske uloge Dragana Nikolića.

Kako je Momo Kapor svojevremeno napisao, "Gaga je bio oličenje punokrvnog beogradskog momka. Pokreti mačke, neprestani oprez, korača kao da se prikrada. Mršav kao hrt. Izbegava da priča o apstrakcijama, radije upotrebljava dečački cinizam nego ispovednički ton. To je jedno od onih lica koje godinama prolaze Beogradom i postoje pokraj nas. To su momci koji pridržavaju uglove kuća da se ne sruše, a istovremeno žvaću žvaku gledajući filmove Džona Vejna. Nešto što bi možda neke žene nazvale "dete-muškarac."

Rođen je 1943. godine, a svet je ugledao u Požarevačkoj ulici, na Crvenom Krstu.

"Mi smo bili sveža posleratna deca, a bilo je dosta ratnih rekvizita koji su zaostali u vodovodu i raznim ruševinama. Pronalazili smo šipke dinamita, nemačke šlemove, nekakve zaostale, zarđale pištolje i pokušavali da ih osposobimo. Te opasne stvarčice mogle su da nam raspale maštu, pa smo se uglavnom igrali rata. A jedan od preduslova da se čovek bavi glumom je - mašta. Mi smo je imali, budući da u to vreme nije bilo nikakvih igračaka ili bilo kakvih drugih pomagala. Dakle, morali smo sami sebi da smislimo i igru i igračke. To su bili neki počeci moje glume.

A onda, tu u blizini bio je i Dom kulture "Božidar Adžija". Nama klincima su na jednoj staroj ruševini naši očevi i komšije napravili jedno igralište koje smo zvali SK "Grom". Bilo je to na jednoj ledini, čak smo ga i ogradili i posuli šljakom. Bio je to u stvari naš mali geto. Tu smo igrali fudbal, tu su bile zakazivane tuče, kraj s krajem, donja Požarevačka protiv gornje Požarevačke ulice ili sa onima preko Bulevara. Nešto slično smo mnogo kasnije gledali i u filmu "Priča sa zapadne strane", a pošto tada još nije bilo američkih filmova, mislim da smo mi, beogradski klinci, tu opasnu igru prvi smislili...

... Prvi veliki glumac koga smo mi klinci s Krsta videli bio je Bata Živojinović. Krili smo se, iz potaje ga pratili, čekali u zasedi da ga vidimo. Tako nas je i doveo do Beogradskog dramskog pozorišta, gde je počeo kao mlad glumac. Virili smo preko nekih prozora, posmatrali šta se događa u glumačkom salonu, videli glumce u kostimima, pod šminkom, prepoznavali ih, čekali pred pozorištem. Bata je bio čovek sa kojim smo tada želeli da se identifikujemo, on je u to vreme, nadam se da se neće naljutiti, bio ne samo glumac nego i "mangaš", pravi mangup i tip koga smo želeli da sledimo... Postojala je ogromna želja da uspem na prijemnom ispitu na Fakultetu dramskih umetnosti. Ništa me u tome tada nije moglo sprečiti. Pošto sam ušao u najuži izbor nije bilo dileme, odlučio sam: šta god da me pitaju, reći ću im da znam, da sve znam, nema šta ne znam. I profesorka me je pitala da li znam da pevam. Naravno da znam, odgovorio sam. Skočio sam na jedan sto i kao s nekom zamišljenom gitarom u rukama počeo da se derem kao sivonja.

Osetio sam da je žena bila u šoku, kao i njen tadašnji asistent Vlasta Radovanović. Urlao sam iz sveg grla "24.000 poljubaca"Adrijana Ćelentana... Možete misliti, sa pomanjkanjem sluha, pevati na italijanskom jeziku, bila je to prava hrabrost. profesori su mislili: tolika doza bezobrazluka i upornosti, taj će verovatno smeti da se bavi ovim poslom, od njega će nešto biti. I odlučili su da me prime.

Vrlo često su me i okolina, a i poneki reditelji prihvatili onako kakvu sliku imaju o meni, koja je ponekad i imidž koji sam sam hteo da stvaram. Normalno je, kao glumac unosim veliki deo sebe, tu nema misterije i velike tajne. Dakle, kod onog što mi je predloženo tekstom preko onog što mi predlaže režija, ja izvlačim neke stvari iz svog fundusa i tražim prepoznatljive šifre, neka tumačenja koja su posle toga takođe prepoznatljiva i onima koji me gledaju.

Dakle, više iz života sa ulice, jer gluma i jeste neka vrsta druženja, ne samo nas na sceni nego i nas sa publikom. I to je strašno važno bilo šta da se igra, da se uspostavi taj kontakt. Onaj ko u životu nije umeo da bude drug, koji ne zna šta je to drugarstvo i koji nije doživeo druga kao brata ili obrnuto, taj čini mi se ne ume da uspostavi kontakt s gledalištem. Na kraju krajeva, ni sa svojim partnerom...

... Od malih nogu baba je, kada sam odlazio u školu da odgovaram, uvek prosipala čašu vode iza mene i pazila da ne obučem različite čarape. Ako sada pođem na neku predstavu ili premijeru i ako nešto slučajno od važnih stvari zaboravim kod kuće, ni za živu glavu se ne vraćam po to. To mi je prosto ostao nekakav znak iz detinjstva. Kada sam boravio u Parizu, upoznao sam Jugoslovena koji je bio čuven po tome što je gledao u karte najpoznatijim ličnostima sveta i proricao im sudbinu. Kod njega su dolazili kraljevi, kraljice, prinčevi, princeze, političari iz celog sveta. Ja sam to odbio. Međutim, na dan premijere predstave "Na dnu" od Maksima Gorkog, stigao mi je u Pariz njegov telegram u kojem je pisalo: Moje zvezde su večeras sa tobom. Ipak sam telegram stavio u džep kostima i kada sam izašao pred parišku publiku, prvo sam gurnuo ruku u džep i dodirnuo ga. Možda sam i sujeveran, samo što ja bežim od toga. To su neki lično moji znaci. Ne volim da mi se gleda u dlan, da mi se gleda u šoljicu od kafe, ne volim da mi se proriče budućnost...

Srećan sam jer uvek mogu da pobegnem u san koji se zove pozorište. Ono je sklonište, azil za nas glumce. Atelje je jedno od mojih bazičnih mesta, jedno od razloga moga postojanja. To je jedno od mesta koje mi ne daju da omatorim, da okešavim, koje me uvek puninovim sadržajima. To je deo moje biografije i zahvalan sam mu što postojim", rekao je Dragan Nikolić u intervjuu za list Huper.