Nataša Marković: Učili su me da budem dobra i fina osoba, a sada to nije na ceni || Hello Magazin!

Prvo je u nižoj muzičkoj naučila da svira harmoniku, a onda je već u osnovnoj školi u Kruševcu dobila ulogu i stala na pozornicu.

Posle druge godine gimnazije, Nataša Marković se, tek onako, više iz radoznalosti, prijavila za prijemni ispit na Akademiji.

Htela je, zapravo, da vidi kako to sve izgleda, da bi se što bolje pripremila za sledeću audiciju.

Međutim, za tim nije bilo potrebe - prošla je iz prve. Bila je potpuno zatečena, nije ni pomislila da to može da se desi. Znala je da joj ovaj uspeh donosi potpuno novo iskustvo, da će joj se život promeniti preko noći, ali i da će se jednog dana baviti nečim što voli najviše na svetu.

Šarmantnu glumicu trenutno gledamo nedeljom, u seriji „Komšije” na RTS, u ulozi Nade, majke troje maloletne dece, stamene domaćice i stuba familije...

- Nadu vidim kao borca, brižnu majku i žrtvu tranzicije. To je žena koja ima prilično nesposobnog muža i mora sama da obezbedi egzistenciju za svoju decu što, danas u Srbiji, nije lako. Svi znamo kakav je život u tranziciji, a u malim sredinama je još gore nego u Beogradu. Nada je, nažalost, zbog toga i malo anksiozna, jer borba za opstanak često neke naše slabosti čini većim.

Da li mislite da u Srbiji ima mnogo žena koje imaju život sličan Nadinom i da upravo sa ovakvim likovima publika može najviše da se poistoveti?

- Oni koji prate seriju uglavnom ističu da je to priča o našem mentalitetu. Mislim da tu ima istine. Našim ljudima je interesantno da gledaju kako se ti likovi snalaze u sličnim životnim situacijama. A među njima je i mnogo žena kao što je Nada, koje su sposobne da ponesu veliki teret i preuzmu stvar u svoje ruke.

Ova serija je zapravo slika jedne komšijske priče u Srbiji. Šta se to, po vašem mišljenju, danas u susedskim odnosima razlikuje u odnosu na ranije?

- Ovo jeste komšijska priča, ali u njoj imate i sukobe svetova i filozofija života koje su potpuno različite. Interesantan je zapravo način na koji ti svetovi egzistiraju u jednoj harmoničnoj zajednici. Danas se, nažalost, sve ređe susrećemo sa takvim komšijskim odnosima. Ljudi su se zatvorili i sve manje vremena imaju za druge. Osim toga, danas se ne vrednuje lepo vaspitanje, nego bezobrazluk. Mene su učili da budem dobra i fina osoba, a sada to nije na ceni. I to je prilično tužno. Izgleda da je mnogima bitnije imovinsko stanje, iako s tim stvarima nećemo otići „na onaj svet”, umesto da se potrudimo da ovaj život, koliko je to moguće, olakšamo jedni drugima

Proslavila vas je uloga Branke u „Lisicama”, urbane gradske devojke koja je sposobna da izgovori sve što joj padne na pamet. Koliko ste njoj privatno slični?

- Kod nas se mnogo vodi računa o obrazu i časti, pa nije baš popularno govoriti ljudima sve u lice. Tako smo odgajani i takva je kultura u kojoj živimo. A ja mislim da možemo da postanemo mnogo bolje društvo ako jedni drugima sve otvoreno govorimo iz dobrih namera. Tako da tu dobronamernost, odnosno direktnost koju ima Branka imam i ja. Ona me je prilično koštala u životu, ali i pomogla mi da iskristališem krug ljudi oko sebe.

„Lisice” su bile veoma gledane, kao i serija „Ono kao ljubav” u kojoj ste igrali Mimi. U čemu je tajna dobrog rejtinga ovakvih priča?

- Obe su pravljenje za mlađu populaciju. I to je bio dobar potez, jer danas mlađe generacije mnogo vremena provode na internetu. Ako želite da im televizija postane medij koji će konzumirati, onda treba i da se borite za njih. Morate da im ponudite sadržaj koji će im biti ineteresantan, odnosno „napraviti” likove s kojima će se oni poistovetiti. Ove priče su upravo ono što vole mladi i u tome je i tajna njihovog dobrog rejtinga.

Nekada je pozornica bila san svakog glumca, a danas je možda ipak više san onih koji jedva čekaju da dobiju ulogu u nekom filmu. Šta je vama bliskije?

- Odrastala sam i uz pozorište i film, tako da mi je i jedno i drugo veoma uzbudljivo. S godinama, kako sazrevate, u ovom poslu postaje vam bitnije s kim radite nego šta radite. Kroz iskustvo shvatite da je besmisleno da igrate fantastičnu ulogu s ljudima s kojima ne možete da se razumete onako kako želite. Zato mi više prija da budem mali šraf u nekom odličnom projektu i da u njemu maksimalno uživam. Odnosno, bolje je da budem najlošija u dobroj predstavi, nego najbolja u lošoj.

Da li postoji poseban način na koji se inspirišete za uloge?

- Gluma je život. To vam je zapravo jedan svakodnevni proces, jer i dok kuvate, prostirete veš, trčite ili bilo čime da se bavite, razmišljate o ulozi koju igrate. Sve što mi radimo je priča o ljudima koja je univerzalna. Zato ljudi vole i pozorište i film. Oni se jednostavno prepoznaju u tim likovima i tako im je lakše, jer nisu usamljeni u svojim problemima.

Mnogi glumci se često preispituju kroz različite uloge koje igraju, da li i vi to radite?

- Da, uvek to radim. Moramo da volimo uloge koje igramo. Sve te likove treba da odbranimo bez obzira na to da li su dobri ili loši. Tako da je glumac kao neki dobar sudija liku koga igra. Najbitnije je da razumete zašto ti likovi nešto rade, a odgovor uvek postoji.