Svetislav Goncić: Nemam dva života da bih u ovom bio nezadovoljan

Otkriva kako je zaradio nadimak Bule, šta mu najlakše izmami osmeh i čime posle tri decenije ljubavi iznova osvaja suprugu Gordanu

Šta je novo u životu gospodina Božića, koga igrate u seriji “Istine i laži”?

- Život nije lak i jednostavan, čak ni za čoveka koji je mislio da je sve uspeo da zaokruži. Pojavljuju se novi izazovi. Nikada se ne treba predati.

Da li ste se umorili od istina i laži?

- Umorim se i od istina i od laži. Istine su zamorne jer raskrinkavaju, a laži jer komplikuju. Srećom, niko ne zna šta nas čeka u budućnosti. Jednostavno, to je istina. I to je život.

Postoje li situacije u kojima “zaobilaženje istine” ima opravdanje?

- Možda, ako nekoga ne želite da povredite. Istina ume da bude vrlo bolna. Mnogi ljudi beže od istine, ne suočavaju se sa njom zato što im je tako lakše.

A post shared by Istine i laži (@istineilazi) on Nov 19, 2017 at 9:35am PST

Šta je za vas gubljenje vremena?

- Svako vreme koje nisam proveo sa svojom porodicom, kvalitetno vreme koje nisam proveo sa prijateljima, kao i vreme kada ne vozim motor.

Kako ste “zaradili” nadimak Bule?

- Bio sam bucko u detinjstvu, tako su me roditelji zvali odmalena.

Kakve ste volje kad se probudite?

- Uvek sam dobre volje, čak i kad sam neispavan. Nemam dva života, pa da u ovom budem nezadovoljan.

Kojom profesijom biste se bavili da niste glumac?

- Potpuno mi je svejedno. Nikada nisam bio isključiv u tom pogledu, čak ni što se glume tiče. Dobro je da sam živ, sve ostalo je lako.

Jeste li gurman?

- Apsolutno. Ali, kao što znamo, nije poželjno da se preteruje.

Rad na kojoj predstavi pamtite sa posebnim zadovoljstvom?

- Pamtim rad sa Sojom Jovanović na nekoliko predstava.

Gde ste najdalje stigli na motoru?

- Uglavnom sam obilazio Evropu: Italiju, Austriju, Rumuniju... Na motoru je najvažnija vožnja, pa onda destinacija.

Šta prvo primetite na ženi?

- Način na koji komunicira, energiju kojom to saopštava, šarm i eleganciju, osmeh...

Verujete li u sudbinu?

- Verujem. Šta ću, nema mi druge.

Kakvi ste bili kao tinejdžer?

- Nesnosan, brzoplet i umišljen. Stalno sam pravio neke gluposti.

O čemu razmišljate dok se šetate beogradskim ulicama?

- Kao da je već u budućnosti, grad koji je prešao u novo doba, grad koji pripada našoj deci. Razmišljam kako bi danas moji roditelji bili srećni da vide koliko je Beograd izgrađen i sređen.

Kada je Beograd najlepši?

- Uvek je najlepši, i kad je kiša, i kad je vetar, i kad je oblačno, i kad sam veseo, kad je sunčan dan, i kad mi nije dobro, i kad sam umoran, i kad sam srećan.

Znate li neki mađioničarski trik?

- Znam neke jednostavne. Potrebno je mnogo vežbanja da bi se savladalo izvođenje pravih trikova, a onda je to fascinantno. Istovremeno, to je jedna plemenita, bezazlena veština. Mi imamo sjajne mađioničare, svetskog nivoa. Inače, moj glavni mađioničarski trik je da svakog jutra ustanem u šest i da se pravim da mi nije ništa.

Navika koje nikako da se oslobodite?

- Nemam neke navike kojih bi se oslobodio, samo sam mnogo lenj, već više od trideset godina. Sad mi je i to nekako normalno.

Čime iznova osvajate suprugu?

- Dugo smo zajedno i to je sjajan motiv za sve.

Kada ste poslednji put nekome poslali pismo?

- Nisam odavno. Sad ta pisma izgledaju kao ostatak nekog romantičnog, drugog vremena. Žao mi je što ih nema, što su ostala samo u uspomenama.

Da li su zdravstveni problemi koje ste imali sa štitnom žlezdom iza vas?

- Jesu, nije bilo ništa dramatično, ali stručna služba ozbiljno shvata svoj posao i hvala im na tome. Lepo je znati da postoje ljudi na koje možete da se oslonite. „Centar za endokrinu hirurgiju“ upravo je jedno takvo mesto.

Šta vam najlakše izmami osmeh?

- Deca, i opet deca, i deca.

Koji film sa ovogodišnjeg „FEST-a“ preporučujete?

- “Tri bilborda ispred Ebinga u Misuriju”, Martina Makdone, sa odličnom Franses Makdormand u glavnoj ulozi.