Jelena Trivan: Svoje suze, kao i svoje štikle, nosim svuda

Jelena Trivan: Svoje suze, kao i svoje štikle, nosim svuda

24/10/2017

0

Iako ime Jelene Trivan mnogi vezuju za političku scenu Srbije, na kojoj je nesumnjivo ostavila upečatljiv trag, ova mlada ambiciozna žena poslednje dve godine s velikim žarom vodi izdavačku kuću “Službeni glasnik” i niže uspehe jdan za drugim. Uprkos tome što je maksimalno posvećena karijeri, Jelena je pre svega porodična žena, majka devetogodišnje Bjanke, koja joj je centar sveta, a ona njoj životni uzor. Od ćerke se, priznaje, od kada se rodila, retko odvajala, a bliskost i ljubav koja ih vezuje vidljiva je već posle nekoliko minuta provedenih u njihovom društvu. Posle zajedničkog fotografisanja, otvoreno i iskreno Jelena nam je pričala o roditeljstvu, radostima i brigama, ambicijama i autoritetu, braku i razvodu, a našlo se vreme i za ćaskanje o tipično ženskim temama kao što su muškarci i visoke potpetice.

Izdavačka kuća “Službeni glasnik”, na čijem ste čelu, 2017. godinu privodu kraju kao dobitnik brojnih priznanja, uključujući i nagradu za izdavača godine. Ima li prostora za predah i uživanje ili ste već okrenuti novim planovima?

- Ja sam žena koja sve radi sa strašću i koja ne podnosi prosečnost. Prijatelji me zovu “ratrak”, šta god da radim borim se da u tome budem najbolja. Prvi put sam u biznisu i neću biti lažno skromna već mogu da se pohvalim da sam rezultatima koje postiže “Službeni glasnik” sebe svrstala u uspešne poslovne žene. To je proizvod nenormalnog rada, upornosti i želje da sve što radim bude perfektno. Ovde je uvreda biti ambiciozan. Ovde se uspešni ljudi kažnjavaju pogrdnim imenima. Ja sam i ambiciozna, i uspešna, i imam još mnogo planova. Umem i da uživam u uspehu, a i da se odmorim. Da izađem, zapevam, otputujem.

Kada ste imenovani na to mesto, situacija nije bila idealna. Izgleda da, generalno, nemate strah od izazova, ma koliko oni delovali teško?

- Lako je doći na lovorike, teško je samostalno napraviti uspeh. To vam niko ne može uzeti ili osporiti. Ostala sam bez posla 2012, obeležena. Vratila sam se dignute glave, još uspešnija. Kad ste vredni i ispravni, nemate razlog za strah - ni od izazova, ni od života.

Žene na rukovodećim položajima često se suočavaju sa različitim predrasudama i potrebno im je dosta snage da se izbore na pozicijama za koje mnogi i u 21. veku smatraju da su rezervisane isključivo za muškarce. Kakva su vaša iskustva?

- Više nisam ni sigurna da li mene doživljavaju kao tipičnu ženu jer me prati imidž čvrste, goropadne i beskompromisne žene, hrabrijeg stava i ponašanja od većine muškaraca. Za svoje mesto u muškom svetu odavno sam se izborila i ne dozvoljavam im da me ijednog trena posmatraju kao slabiju. Na političku scenu ušla sam kao klinka. Susrela sam se i sa potcenjivanjem i sa osporavanjem. Sa današnjim iskustvom ne bih ustuknula ni pred kim samo zato što je muško. Verovatno bi mi život bio lakši da je drugačije, ali sama sam ovako izabrala.

Na kojim principima se gradi autoritet, kako na poslu, tako i u svakodnevnom životu?

- Nema autoriteta bez znanja i postojanog karaktera. Sve drugo je obmana i farsa. Kada ljudi oko vas znaju da nećete odustati od svoje reči i svog principa, kada im je jasno da tačno znate šta govorite i radite, da ne blefirate i ne improvizujete, onda vas poštuju čak i kad vas ne vole. Pride, za autoritet morate da imate i hrabrosti da izgovarate i branite svoje stavove. I da se suočite i sa kritikom i sa ljutnjom, jednako kao i sa pohvalom.

Koliko traje vaš radni dan?

- Rob sam svog posla, a pomalo i svoje ćerke. Znam svakog knjižara, a kamoli bilanse svoje firme. Pratim sve portale. Ipak, rekla bih da mi je glavni posao taksiranje od škole do muzičke škole i gimnastike, kuvanje i domaći zadaci. Nas dve živimo same, moja ćerka porasla je u Skupštini uz mene i jako smo vezane, dan počinjemo i završavamo zajedno. Kada se dan oduži, ona u mojoj kancelariji piše domaći ili gleda crtaće dok ja radim. Imam faze kada izlazim i kada uživam u društvenom životu, a ima dana kada zaspim kad i Bjanka. Smatram da samo lenji ljudi nemaju vremena. Ja sve stižem.

Jedna od predrasuda koja prati žene koje su izuzetno uspešne u poslu kojim se bave je da po logici stvari trpi njihov privatni život. Ličnim primerom svim damama pokazujete da nije nužno praviti ili-ili izbore. Kako glasi vaš recept?

- Za sve te koji govore da samo u bajkama žena ima vremena za posao, dete, ajvar i najbolju drugaricu da kažem da sam već u sedam ujutru kod frizera, da u mojoj kući, kao na selu, nema dana bez kolača, o ručku da ne pričamo, da i oni koji rade u „NASA“ sigurno imaju jedan sat za igru sa detetom i da pregledaju domaće i da, ako već ne možete na jogu, šetajte sa svojim detetom do samoposluge. Recept je da ne kukate i ne provodite dane zlovoljni sa antidepresivima, nego da volite život, pa i da naterate sebe da ga volite čak i kada je zaista grozan i surov prema vama.

Nema sumnje da vam je ćerka Bjanka na prvom mestu. Delujete kao uigran tandem koji se savršeno slaže.

- Moja tetka je govorila, kad nas je viđala u Skupštini, da je vučem sa sobom kao mečka meče. Tu se ništa nije promenilo, samo sada radimo neke druge stvari zajedno. Toliko smo vezane da me to zabrine. Nekada deluje kao da je ona majka koja primećuje svaku senku na mom licu, svaku promenu raspoloženja. Ona sada bolje od mojih odraslih prijatelja ume da me smiri i uteši.

Ne ostavljate utisak strogog roditelja.

- Bjanka je za domaći imala temu “Moj idol” i pisala je o meni. Rekla mi je: “Samo da znaš, neću pisati o tvom poslu. Nisi mi idol zato što si uspešna, već zato što si dobra i što je sa tobom život zabavan.” Elem, Bjanka se ne plaši kazne, nego da ne razočara majku koja joj je uzor. Trudi se da poštuje sve ono što je meni važno: da bude dobar čovek, a ne glavna, da ima svoj stav i kada nije prihvaćena, da ne juri za brzim uspehom i da ne bude lakoma, nego temeljna. Da bude svoja i da bude dete.

Koliko vam je blizak stav majki koje se trude da sa svojim ćerkama budu najbolje drugarice?

- Kad se na nju naljutim, naglasim joj: “Nisam tvoja drugarica.” Na meni je da budem autoritet koji može da usmeri, uzor, izvor njene snage i stabilnosti. Drugarice su nešto drugo. Iako je naš odnos blizu drugarskog, postoji ta linija koju čuvam i zbog koje se zna šta treba da uradi i kada da posluša bez “pregovaranja”. Takav odnos detetu pruža sigurnost da pored sebe ima nekog ko ume da reši sve njegove probleme, a ne jednu od drugarica iz klupe.

Imajući u vidu da ste žena “od lepe reči”, kako po profesiji, tako i po obrazovanju, verujem da ćerku od najranijih dana usmeravate na čitanje, pozorište... Kako izgleda “vaše vreme”?

- Kada biste slušali moje žalopojke, mislili biste da je Bjanka nepismena. Kao svi mladi naraštaji premalo čita za moj ukus, interesuju je za mene bezvezni sadržaji, u knjižari od svega izabere knjigu “Baba gangster”. Trudim se da razumem da je to dete nekog novog vremena i da poštujem to što sa devet godina govori francuski i engleski jezik, što rado ide sa mnom u pozorište, mada se kao pravo dete više raduje kuglani, rolerima ili skijanju. Bjanka je dete kod koga nema “praznog hoda” i svako ko nas bliže poznaje zna da sa njom nema mirovanja. I da je sve ekstremno. Zimus me je umalo “sahranila” tražeći da skijamo isključivo na “crnim” stazama.

Stignete li da pročitate nešto za svoju dušu, nevezano od poslovnih obaveza?

- Naravno. Kada se u Srbiji pojavi “Veliki brat”, svi su skandalizovani seksom i svađama, a ja činjenicom da oni tamo nemaju ni knjigu ni olovku; niti čitaju, niti pišu. Meni su slova život, stalno čitam i radije pišem nego što govorim.

Imate li vremena da pre odlaska na posao pripremite Bjanku za školu, zajedno doručkujete?

- Bjanka je oduvek bila ranoranilac i to je razlog zbog kojeg ni na letovanju nemam sna. Stalno ponavljam da ću se naspavati tek kad ona ode na fakultet. Ova njena osobina svakako je odlična u ovim godinam jer pre nego što je odvezem u školu ona stigne i da doručkuje, da pogleda crtani i da napravi haos u ormanu tražeći šta će da obuče. U našoj kući svi jedu čim otvore oči, i Bjanka, i psi, samo ja pijem ogromnu šolju domaće kafe.

Da li se i vama, kao mnogim roditeljima, desilo da nabavite psa posle silnih molbi svog deteta, a onda se ono tek ponekad poigra sa kućnim ljubimcem koji postaje obaveza odraslih?

- Nikada nisam imala tu smešnu iluziju da se pas kupuje detetu kao igračka. Pse imam celog života i znam da su ponekad veća obaveza od deteta. Osim Atesi, sa kojom smo se slikali, imamo i pudlu Fionu, i moram da priznam da, od kada je starija, Bjanka više brine o njima nego ja. Ona ih nahrani i počisti za njima, dok su moje obaveze veterinar i nabavka hrane, koje za Atesi nikad dosta.

Niz godina imate reputaciju žene od stila. Kako biste opisali vaš način odevanja i koliko se on s godinama menjao?

- Nisam od onih licemera koji kažu da im izgled nije važan i da im je svejedno šta nose. Naprotiv, jako vodim računa o izgledu, držim do ženstvenosti i trudim se da moj stil govori o tome ko sam. To, pre svega, znači da mrzim prosečnost, uniformisanost i nedostatak kreativnosti. Ja sam svoja i to se na meni vidi. Pratim trendove, često menjam svoj izgled, volim sve što je prefinjeno i drugačije. Ne prihvatam da bi s godinama žena trebalo da izgleda kao ocvala gospođa, prihvatam samo da posao traži ozbiljnije odevanje i da mora da se zna razlika između kluba i kancelarije.

Kako izgleda krčiti put ka vrhu na visokim potpeticama?

- Maraton bih mogla da trčim u “dvanaestici”, ne volim androgenu modu i trudim se da u svakoj prilici budem žena. Svoje suze, kao i svoje štikle, nosim svuda. Verujem da su patike udobnije, ali su štikle ženstvenije. I opasnije.

Na prvi pogled ostavljate utisak dame koju krase damski maniri. Kakav muškarac može da prati takvu ženu?

- Sve što mi je bilo potrebno u životu stvorila sam sama: karijeru, dom, moju malu porodicu. Imam običaj da kažem da mi je sada potreban muškarac da mi ponese kese ili kofer. Zapravo, kao svaka žena, žudim za nekim ko bi bio tu samo da sasluša i zaštiti, ko bi pružio makar lažan osećaj da ne morate sve sami. Smem da plačem samo u mraku, kad Bjanka zaspi. Zbog posla, zbog nje, moram uvek da budem stabilna i pribrana. Što bi rekao Toni Parsons: poštujete samohrane roditelji, to su oni koji su odlučili da ostanu. Od muškarca očekujem tek toliko da je uvek tu kada mi je potrebno da se oslonim.

Kakav stav danas imate o braku? Da li biste se, posle prolaska kroz razvod, ponovo odvažili na taj korak?

- Imala sam privilegiju da se udam i da dobijem dete sa čovekom koji je bio moja ogromna ljubav. Dakle, za mene je brak ostvarenje onoga o čemu sanjate kao devojčica: da kažete “da” onome koga volite i da tako zaljubljeni dobijete dete. Svaka ljubav ima svoj početak i kraj. Nisam od onih koji bi u braku opstali zbog drugih, zbog novca, zbog bilo čega što nije ljubav. I na brak i na razvod gledam sa osmehom, bez frustracija, kao na jedan normalan deo života iz kojeg sam mnogo naučila. Pre svega, naučila sam da sam jača nego što sam mislila. Bjanka je umesto dva roditelja koji su prestali da se vole, zadržala dva srećna roditelja koji su nastavili život i kojima je ona sve. Danas donosim odluke koje se ne tiču samo mene. Odluka o braku bila bi teža ne zato što sam izgubila veru u brak i ljubav, naprotiv, nego što više nisam najvažnija ja već Bjanka i njena sreća.

 

Eva Čubrović/Marija Milenković Luka Šarac
Tagovi: jelena trivan

Pročitajte još

Najnovije vesti