Vesna de Vinča otvara vrata svog doma uređenog tako da nikoga ne ostavlja ravnodušnim

Lepota je srce kreacije. Zato onaj ko je izvorno kreativan širi polje stvaranja lepote. Od fizičke ka duhovnoj, sve do umetnosti življenja. Život treba provoditi samo uz takve mudrace, isključivo uz ljude koji te čine lepšim i boljim – govori na početku razgovora za “Hello!” Vesna de Vinča, priznata novinarka, dok otvara vrata svog renoviranog dupleksa na Neimaru.

Kada je 1995. dobila prvu licencu za “Miss World”, odlučila je da će njena misija biti istraživanje, odbrana i promocija lepote. Tako “ambasadorke” naše zemlje, Vesnine “moderne princeze”, pod dirigentskom palicom nekadašnje urednice na „Radio-televiziji Srbije“, uspešno rade na popravljanju slike o našoj zemlji u svetu. Nedavno održanim izborom “Mis Srbije” Vesna je još jednom dokazala da pomoću svojih zavidnih organizacionih sposobnosti izvodi “mašineriju” četvorosatnog programa bez greške, ali i animira čitavu javnost, koja nedeljama priča o takmičenju lepotica.
Poznata plavuša zarazne energije, osim na brodu na ušću Save u Dunav, vreme provodi u svom domu. U dupleks, okupan suncem, utkano je mnogo tajni. Kaže da su putovanja njena religija, jer je putujući naučila mnogo o životu.

Život treba da bude proizvodnja uspomena, ali i proizvodnja budućnosti – kaže novinarka čiju su karijeru obeležili ekskluzivni intervjui sa svetskim velikanima. U zanimljivo uređenom dupleksu okružena je slikama Milića od Mačve, Mome Kapora, Olje Ivanjicki, Bobana Ilića, Vlade Veličkovića, Branka Miljuša, Zorice Jocić-Šujice, kao i delima drugih poznatih autora. Uspomena ima na pretek, iz celog sveta i iz svih faza života:
Kada sam pre mnogo godina intervjuisala Gadafija u Gadamešu u Libiji, donela sam pesak pun svetlucavih minerala iz tog centra Sahare. Pošto sam nedavno producirala pripreme finalistkinja u Tunisu, zamenila sam ga novim, peskom iz Sahare, iz oaze Duz. Tako je energija pustinje obnovljena u mom prostoru. Nije slučajno Hrist danima boravio u pustinji. To je posebna inspiracija.

Koliko dugo ste sređivali dom?
– Potkrovlje je doživelo nalete renoviranja. U prvoj fazi je bilo previše slika. Sada sam ostavila samo one koje emituju radost. Kao i reč, i slika može da ubije. Reč odjednom, slika postepeno. Veoma je važno u šta ili u koga gledamo, i šta i koga slušamo, opasna je to stvar. To može da nas “zamrzne”. Ceo moj stan gleda u Hram svetog Save. To me zaista osnažuje. Sada se belina polako otvara i proširuje, ostavljajući prostora misli i novoj kreaciji, pre svega u komunikaciji. Tako ovo poslednje što radim zovem “beljenje” – oslobađam prostor od suvišnih detalja. Forsiram belinu. Stvaram opet početnu asketsku atmosferu “tihovanja”. Pre dvadeset godina, baš u ovom nekada polupraznom prostoru, koji su u međuvremenu zagušile stvari i “kaljuga” boja, otkrila sam tajnu tišine i molitve, meditacije. Shvatila sam da je duša smeštena u razmaku između dve misli i da se u toj pukotini krije susret sa beskonačnim univerzalnim znanjem i energijom. Buka spolja i iznutra nas onemogućava da se sa tim bogatstvom susretnemo.

Zato je prvi zahtev tišina. Lečenje tišinom, to bi trebalo da bude nenametljivo i zahteva idealni životni prostor. Osluškivanje tišine, svakog dana, ritmično, uz molitvu ili meditaciju, korak je ka cilju. Spokoj je ideal koji i naš dom mora da podrži. Prostor mora da bude igra i da podrži igru života. Zato jedan veliki arhitekta Petar Perović tvrdi da su ravnine i kocke u kojima svi živimo ne samo dosadne već i da potpuno ranjavaju ljudsku različitost. Nekome bi više odgovarao krug ili neki drugi oblik prostora, nekome kuće bez ivica i oštrina. Zato sam lično učestvovala u krojenju zidova, lukova, terasa – igrala sam se. Mislim da ovaj stan, koji provocira radost i igru, nikoga ne ostavlja ravnodušnim.

Stan je okupan dnevnom svetlošću.
– Životna atmosfera mora da se napuni svetlošću. Spavaća soba gleda ka istoku. Moj budilnik je sunce. Veći deo prostorija je okrenut ka toplini i čaroliji juga, koji naš život puni energijom. Sever je hladan i realan. Ta svetlost je dobra samo za slikare i ateljee, kojima treba smirena realnost iskazivanja talenta. Umetnost svetlosti je kao umetnost života. Prisutna je u ovom prostoru koji je napravljen po mom osećaju za svetlo, mojoj intuiciji, a ispostavilo se da potpuno ispunjava principe feng šuija, za koje tada nisam znala. Intuicija je čudo, smeštena u onom procepu između dve misli. Kažu da sam prilično talentovana za arhitekturu i unutrašnju dekoraciju. To sam i htela da studiram. Jedan moj drug predlaže da projekat – tip mog broda “De Vinča” prodam kao franšizu za arapsko i dalekoistočno tržište.

U vašem stanu je kao motiv prisutna igra anđela i đavola?
– I đavoli su anđeli, ali pali, propali u materiji, a život bi bio dosadan bez njih. Oni su u stvari iskušenja koja nas privlače, testiraju i snaže. Da nas podrže, tu su ikone, pre svega svete Petke. Sve ikone su postavljene na istoku. I prelepa ikona Bogorodice, ugravirana u drvetu starom nekoliko vekova, koju je sa Hilandara doneo moj suprug i moj vitez Predrag Vitas, koji je otišao na drugu planetu. Skulptura crkve na stolu predstavlja moj san – malu crkvu kakvu maštam da jednog dana sagradim. Pored nje se nalaze anđeli, statue koje već sedam godina za moj rođendan poklanjam najdražim prijateljima – svake godine po deset. Tvrdim da su svi anđeli došli u prave ruke. Interesantno je to što ljudi ne vide anđele oko sebe. Moj prvi susret sa anđelom je bio susret u detinjstvu – sa mojim bratom Batom Jugovićem. Od njega sam naučila da u svakome treba tražiti samo dobru stranu.

Imate dosta prijatelja?
– Moji prijatelji su najvrednije što imam, i sve ih je više. Odanost, to je osobina koju podstičemo. Tako je retka u ovim vremenima. Za svoje prijatelje sam u stanju da se borim do iznemoglosti. Pomažem najviše što mogu. Svađam se kako bi bili bolji. Za mene je svađa visoki stepen ljubavi. Insistiram na osećaju bliskosti i iskrenosti. “Ljudski susret” je najveća “ekskluziva” današnjice. Prezirem nešto što je postalo moderno: forma, poza, hladnoća susreta, ogovaranje. Tvrdim da to rade ljudi sa viškom slobodnog vremena i u teškoj panici potrage za smislom koji se baš zbog takvog njihovog ponašanja odmiče. Ego “udara” na sve strane, čak i kroz domaćice i decu. Ego je najveći neprijatelj civilizacije. Trudim se zato da oprostim, da volim, da zagrlim, da budem bolja. Često priređujem druženja uz večere, svojevrsne ”radionice iskrenosti”. Stalno imam nove ideje za druženja. Tako sam nedavno smislila da pozovem prijatelje, ekipu iz Tunisa, da na palubi broda, u vrećama za spavanje, sačekamo sunce i gledamo kako se budi dan nad Kalemegdanom. Nagovorila sam Daga Ulića, snimatelja koji je čudo od čoveka, da nam prethodno održi nekoliko časova joge. Pa onda da lovimo ribu, spremamo salate, pričamo o snovima i maštamo.

Pored ovog imate i dom na vodi. Otkud želja da živite na brodu, na reci?
– Život u prirodi je vrh piramide. Labudovi, galebovi, patke, liske, kornjače, naš tek pripitomljeni pas Noa, voda koja teče i odnosi sve negativno, priroda kao izvor mira i energije. Ima li šta bolje i lekovitije od toga?

Intervju: Nadežda Jokić

Više o temama: