Kada je objavljeno da Željko Joksimović pokreće ne jednu, već tri nove televizije, mnogi su pomislili šta mu to treba kad mu u muzici ide više nego dobro. Ipak, oni koji ga bolje poznaju nisu bili toliko iznenađeni jer odavno znaju da jedan od najpopularnijih muzičara u regionu uvek ima potrebu da se takmiči, ali ne sa drugima, već sa – sobom. Bolje upućeni kažu da svet ne može ni da nasluti koliko su široka Željkova interesovanja, te da postoji niz oblasti u kojima bi mogao da bude veoma uspešan. Sve u svemu, ako po strani ostavimo koncerte i velike hitove, o njemu znamo malo, što i sam potvrđuje: “Ja na sceni i van scene ‒ to su dva sveta”. Upravo zato smo ovaj susret počeli pitanjem kakav je, zapravo, kada nije na pozornici.
‒ Nadam se da jesam, i da ću ostati, znatiželjan. Volim da otkrivam, kao dete se radujem svakom novom saznanju, novom delu, novoj ideji. Na taj način to dete u meni, a svi ga imamo, nastavlja da raste, i voleo bih da nikada ne prestane. Nije cilj sve otkriti, nego otkrivati stalno. To uključuje nove ljude, a svako nov u meni izaziva radost.
Koliko traju vaša najduža prijateljstva?
‒ Još od škole. Mi Valjevci smo poseban soj, imamo posebne veze. Zavičaj nije samo geografska odrednica. Mnogo više su to ljudi, oni sa kojima si krenuo da otkrivaš svet, da bi posle izvesnog vremena spoznao da je najlepši bio baš tu, u zavičaju. To ne može ni da se zaboravi, ni da se obriše.
Željko Joksimović: Kada bismo svi bili pristojni, svet bi bio mnogo lepši
Jeste li i pre nego što ste postali muzička zvezda bili uzdržani u komunikaciji ili vas je status na to naterao?
‒ Tu postoji nekoliko nivoa. Na koncertu i posle njega nemate prostora za uzdržanost već morate da ispunite svaki zahtev, od slikanja do zagrljaja. Nije mi teško jer su ti ljudi došli da, zajedno sa mnom, učestvuju u nečemu. Prema njima imam obavezu i nemam pravo da im bilo šta uskratim. Sasvim je druga priča ono privatno, emocija koja bi prestala da to bude kada bi je razbacali okolo i sa svima podelili. To nije nikakav kapric ili hir nekoga ko je poznat, već potreba da ono što je samo moje ‒ samo moje i ostane, i da ga delim sa onima koji, na kraju, i mogu sve to da razumeju. Verujte mi, ne može to svako, često ni ja.
Da li ste istoj opreznosti učili ćerku Minu, koja je već odrasla, i hoćete li danas-sutra tome učiti i mlađu decu, Kostu, Anu i Srnu?
- Više bih voleo da ih naučim samopouzdanju. Meni ono, hvala Bogu, ne nedostaje. Opreznost je često samo nedostatak samopouzdanja. Da na ovom svetu ima svega i svakoga i da možeš da budeš i povređen, to će već sami naučiti. Moje je da im objasnim da je i posle toga moguće nastaviti ako veruješ u sebe.
Pročitajte: Sudbinska ljubav - Jovana i Željko Joksimović proslavili osmu godišnjicu braka
Погледајте ову објаву у апликацији Instagram
‒ Ne mislim da sam generalno distanciran zato što nisam od onih koji baš u svemu hoće da učestvuju. Kada dođem u neko društvo, ne želim da odmah budem glavni, a to nije isto što i odbijanje društva. Zato, kada o tome govorimo, bolje je reći da strpljivo čekam svoj red. Verujem da je to, pre svega, pristojno, a ja želim da budem pristojan. Kada bi svako od nas bio takav, ovaj svet bi bio mnogo lepši.
Verujemo da veliki deo vaše publike ne bi mogao da zamisli da vozite motor. Jeste li zaljubljenik u „Harley-Davidson“ i jeste li u skorije vreme vozili neku turu?
‒ Za vožnju nisam imao vremena, a da sam zaljubljenik u „Harley“ jesam. Ko nije gledao „Gole u sedlu“ verovatno ne zna o čemu pričam, ali zato znaju oni koji su gledali film. Motor je ultimativna sloboda. Putovati sa vetrovima ‒ u sebi i kraj sebe ‒ neprocenjiv je osećaj, neka vrsta pročišćenja. Motor je srce na vetru. Mislim da više od toga ne postoji.
Željko je kao dečak veoma voleo školu
Pročitali smo negde da vam je u školi najdraži dan bio utorak jer ste imali sedam časova. Da li je moguće da ste toliko voleli da učite ili ste, pak, imali super društvo, pa ste uživali u zafrkanciji?
‒ Škola je socijalna ustanova, najveća u koju možete da uđete. Sledi kafana, koja je takođe socijalna ustanova, ali mnogo uža. Kao što volim da u dobrom društvu provedem sate u kafani, tako sam voleo i u školi. Ona je kao “dobra kafana za decu”. Tu uče, tu grade odnose sa okolinom, tu se smeju, otkrivaju sebe i druge, šale se na svoj i tuđ račun, vole se, svađaju se... Jednom rečju - vežbaju život. Ko nije znao da se ponaša u školi, ne zna ni u kafani, ni u porodici, nigde. Isto tako, ko nije imao prijatelje u školi, teško da ih ikada može imati. Postoje neke osnovne vrednosti koje samo škola može da ti da.
Neobično zvuči kad neko kaže da se radovao časovima latinskog. Ko je zaslužan za tu ljubav?
‒ Išao sam u „Valjevsku gimnaziju“, jezički smer, što je značilo da su jezici bili jedna od mojih ljubavi, a nisam samo ja bio zaljubljenik. Čitavo odeljenje volelo je latinski, pa smo čak na priredbama prepevavali poznate melodije, poput „Faith“ Džordža Majkla u “Puella pulchra est discipulae in schola sunt”, što bi rekli ‒ ona je učenica u školi. I danas volim latinski.
Koji vam je najdraži latinski citat?
‒ Menjali su se s godinama i novim iskustvima. Danas bih izdvojio “Simplex sigillum veri” ‒ jednostavnost je znak istine. To je ideal koji želim da primenim i u našem televizijskom programu.
Koje sve jezike govorite?
‒ U školi mi je francuski bio osnovni. Čitam ga i pišem, ali sam ga poslednji put upotrebljavao kada sam vodio „Evroviziju“. Engleski, kao svi, najviše koristim, a na grčkom umem i da mislim.
Pročitajte: Željko Joksimović - Dvoumio sam se da li da budem sa Jovanom, jedna stvar je presudila
Koji vam zvuči najromantičnije?
‒ Kada sam bio mlad, naravno francuski. Sada više tražim mudrost nego romantiku, a kako je mudrost i nastala na grčkom, starogrčkom da budemo precizni, mislim da ne moram dalje da objašnjavam moju ljubav prema grčkom jeziku.
Željko iskreno o braku sa Jovanom: Nas dvoje smo jedinstveni
Žene imaju čudnu naviku da za pevače poput vas veruju da su romantični. Da li ste?
‒ Pevači su slike, predstave, koje često više od njih samih stvara publika. Onda to postaje obaveza, jer ne možete da menjate sliku koja se nekome sviđa. Ostaću romantičan za sve koji to od mene traže. Dugujem im to.
Šta vam je Jovana rekla kada je u novinama pročitala vaše reči: “Svako jutro kada se probudim i ugledam je pored sebe ponosim se što je tu i što sam dobio priliku da budem baš taj čovek sa kojim je odlučila da provede i podeli život”?
‒ Verovala mi je, a to je sa rečima i najvažnije. Ako onaj kome su upućene ne veruje u njih, bezvredne su, a da bi bile vredne, da bi neko verovao u njih, moraju da budu više od reči. Nije lako, osim u slučaju kada nekoga stvarno voliš. Mi živimo, Jovana i ja, u tom slučaju. Lep slučaj, i redak.
Manje poetični bi rekli da su vaša dela usklađena sa vašim rečima.
‒ Nas dvoje smo prožeti, jedinstveni, nedeljivi. Moja dela su njena, njena su moja. Više od toga ne bih smeo da tražim, niti bih umeo da dam.
Погледајте ову објаву у апликацији Instagram
Budući da zbog obaveza ne provodite mnogo vremena kod kuće, da li ste poput mnogih roditelja koji su u sličnoj situaciji popustljiviji prema deci nego što biste inače bili?
‒ Verujem da su ona mnogo više popustljiva prema meni, nego ja prema njima. Deca, osim što ne lažu, imaju još jednu osobinu koja se kasnije gubi, u odrastanju, vaspitavanju i učenju normi. Umeju vrlo lako da oproste. Ne ljute se onoliko dugo koliko se ljute odrasli. Blagosloven sam zbog toga i trudim se da naučim da ponovo, bar malo, zbog njih budem dete koje prašta.
Bliznakinje su još male, ali Kosta vas sigurno već uveliko iznenađuje svojim postupcima ili razmišljanjem. Šta vam je posebno zanimljivo?
‒ To koliko su različiti. Oni su tri potpuno drugačija sveta, a u istom svetu, u istim uslovima, istom okruženju, u istim učenjima. Opet, svako od njih, od tih istih delova, formira svoj nezavisni, različiti svet i svoju nezavisnu, različitu ličnost. To je fascinantno.
Željko Joksimović o osnivanju svoje televizije
Da li program “Kazbuke” testirate puštajući ga Kosti, Ani i Srni?
‒ Naravno, uz ogromnu dozu straha, jer deca ne umeju da lažu. To naučimo tek kasnije, prihvatajući različite norme koje najmlađi ne poznaju. Samim tim njihova kritika, koja se češće pokazuje izrazom lica nego rečima, najveći je sudija koji ovaj program može da ima. „Kazbuku“ smo stvarali sa idejom da napravimo program kakav bismo želeli da i naša deca gledaju. Nismo hteli dečju televiziju na kojoj se neprekidno emituju crtaći, već televiziju na kojoj su deca ‒ deca koja se obraćaju i deci i roditeljima. Misija „Kazbuke“ jeste da rastemo zajedno, da učimo zajedno i da se zabavimo kao dete.
Jasno je zašto imate zabavni kanal, pa i dečji, ali otkud „TV Doktor“?
‒ Svet je trenutno suočen sa najvećom zdravstvenom krizom u poslednjih sto godina, a naš život je zbog nje toliko promenjen da pre samo godinu dana tako nešto ne bismo mogli ni da sanjamo. Ni na trenutak ne smemo izgubiti iz vida istinitost izreke: “Zdrav čovek ima hiljadu želja, bolestan samo jednu”. Statistike pokazuju da u Srbiji ljudi kasno odlaze kod lekara, obično onda kada su male šanse za oporavak od najtežih bolesti. Nekada je razlog neinformisanost, nekada strah ili ono čuveno “neće to mene”.
Misija „TV DR“ jeste da gledaoce navedemo na to da obrate pažnju na svoje zdravlje, da čuju savete renomiranih lekara, da brinu o sebi i bližnjima. Želimo da im ukažemo na osnovne stvari koje bi trebalo da rade da bi im bilo bolje, da ih stalno na njih podsećamo, pa makar to bio savet da popiju čašu vode. Mislim da živimo u vremenu u kojem osnovna poruka svih nas koji se obraćamo publici, pa prema tome i ove tri televizije, mora da bude ‒ učini nešto za sebe.
Mnogi su, kad su čuli da pokrećete televizije, komentarisali „šta mu to treba kad je u svom poslu toliko uspešan“.
‒ Ubeđen sam da je pomeranje lestvice osnovna dužnost svakoga od nas, na način na koji je to radio Sergej Bubka, takmičeći se sa Sergejom Bubkom. Verujem da bez svakodnevnog pokušaja da budeš bolji nego juče, da pomeriš lestvicu, odnosno granicu, život na neki način staje, ti staješ i ne ideš više nigde. I u muzici i u svemu ostalom upravo to radim – pokušavam da napravim još jedan korak. To činim sa dugogodišnjom prijateljicom Manjom Grčić. Ona je svoje korake pravila u najvećim televizijama u našoj zemlji, kao generalni direktor. Sada i ona pravi novi korak – kao suvlasnik. Televizije su pomeranje mojih, a i njenih granica, a za mene i prelazak u jedan novi odnos s publikom, pokušaj da joj dam sve ono što bih sam voleo da dobijem.
Da li se, posle tri meseca rada „K1“, „TV DR“ i „Kazbuka“, nekad zapitate šta mi je to trebalo?
‒ Nisu to samo tri meseca koliko smo u etru, već skoro godinu dana kako 24 sata živimo i dišemo ove televizije. To je svaka velika i mala odluka, svaki čovek, svaki sekund pripreme i realizacije onoga što sada gledate na našim kanalima. Televizije sa vizijom su ono što stvaramo, čemu težimo i mogu slobodno da kažem da to i gledaoci prepoznaju. Ponudili smo im kvalitet, najviši standard produkcije slike i tona, originalne sadržaje koji nisu samo zabava već i edukacija, informacija. Verujem da je to suština savremene televizije. Veoma sam ponosan na timove koje smo okupili, od uredničkih, na svakoj televiziji, do kostura „Minacord Medije“, koju čine ljudi kao što su Igor Basarović, naš kreativni direktor, i mnogi drugi kvalitetni saradnici koji su viziju prepoznali, prihvatili i pomogli joj da zaživi.
Koje voditelje ste želeli da vidite na svojim kanalima?
‒ Televiziju čine ljudi, pa tako i naše čine oni najbolji u svom poslu: od Boška i Aleksandre, preko Nataše Aksentijević do Draga Jovanovića, Slobodana Stefanovića, Saše Joksimovića, Ivana Stankovića i mnogih drugih. Sve što smo želeli videćete u septembru. Jovana Joksimović je, nažalost, već angažovana, što nikako ne isključuje nadu da će jednog dana voditi i naš program.
Pročitajte: Željko Joksimović kreće novim putem sa Majom Nikolić i Natašom Miljković, ali bez supruge Jovane?
Погледајте ову објаву у апликацији Instagram
Na šta ste najviše ponosni kada je reč o vašim televizijama?
‒ Na veru koju svi koji na njima rade imaju u ono što stvaramo, a vera zaista može da pomera planine. Zato i znam da ćemo uspeti.
Pretpostavljam da ste jednako optimistični i u realizaciji filma o legendarnom Tomi Zdravkoviću?
‒ Godinama moj menadžer Bane Obradović razmišlja o načinu kako da Tomin lik i rad ne odu u zaborav. Postepeno se rađala ideja da se snimi film, a kad je postala dovoljno jasna, razgovarali smo sa Bjelom. Posle nekoliko godina „krčkanja“, za koji dan počinje snimanje.
Ovo leto nam neće biti “jedno od mnogih”, ali to nije razlog da vas ne pitamo kakvi su vam planovi za jul i avgust?
‒ Mislim da je važnije pitanje šta planira korona. Nekako smo došli u situaciju da se mi manje pitamo nego taj nevidiljivi virus. Osnovni plan je da se čuvamo. Zato ću ovaj razgovor i završiti rečima: čuvajte se, ljudi, i gledajte naše televizije, dobro idu uz čuvanje.
Komentari (0)