Branka Petrić punih 15 godina bez voljenog Fehmijua: Čuvam i njegova odela, u našem stanu sve je onako kako je bilo dok je bio živ

Pošto je ponovo, po ko zna koji put, gledala njihove zajedničke fotografije i provetrila orman u kome savesno čuva odela supruga Bekima Fehmijua, slavna beogradska glumica Branka Petrić (88) mogla je da se uputi u rodni Novi Vinodolski, u kome tradicionalno boravi nekoliko nedelja tokom leta. Iako se 15. juna navršilo 15 godina od Bekimovog odlaska, nema utisak da je prošlo toliko vremena. Tome najviše doprinosi njena odluka da ništa ne menja u domu na Lionu u kome su doživeli mnoge sreće i poneku tugu. Kao kustoskinja muzeja velike ljubavi, zadržala je skoro sve suprugove stvari.

Pročitajte Branka Petrić pala sa scene tokom predstave, prebačena u bolnicu

- Nekoliko ljudi mi je, ne iz loše namere, reklo da se oslobodim stvari, da ih podelim prijateljima ili ostavim u Crvenom krstu. Pa, kako da ih dam kad su one moj život – pita se Branka u razgovoru za magazin Gloria.

- Nemam utisak da je prošlo toliko vremena. S godinama mi se čini da ono brže prolazi. Odlazak je sastavni deo života, svesna sam toga. Toliko toga njegovog me okružuje da imam utisak da ga nema odskora. U našem stanu sve je onako kako je bilo dok je on bio živ: fotografije, slike, knjige. Čuvam i njegova odela, kao i rekvizitu iz filmova, kao što je, na primer, šešir iz „Skupljača perja”.

Profimedia

Bistra u glavi, spretna u nogama, suvereno vlada pozorišnom scenom, na isti način na koji je to činila pre 65 godina.

- Pre korone imala sam sedam predstava na repertoarima beogradskih pozorišta, sada su mi ostale dve. Volim pozorište, ali nisam tip posvećenika kakav je bio Bata Stojković, za koga je predstava bila praznik. Na svako izvođenje „Larija Tompsona – Tragedije jedne mladosti” u Zvezdara teatru dolazio je u drugom odelu. Ja sam posvećenica druge vrste, radujem se što svaki put kad izađem na scenu mogu da pronađem nešto novo u liku koji tumačim. To je divan osećaj. Gluma je rad bez kraja.

Među kolegama se uvek osećala kao među članovima porodice. Zbog toga je pozorište njena druga kuća.

- Ako radite na dobrom komadu u koji svi verujete, ako, kako je govorio Bojan Stupica, bolujete od iste bolesti, onda se osećate veoma zaštićeno od svega, bez obzira na to što se napolju dešavaju stvari koje neminovno utiču na sve. Na 300. izvođenju „Larija Tompsona” Milena Dravić je dobila facijalis, potpuno joj je bila ukočena jedna strana lica. Predložili su joj da drži maramicu na licu kao da je boli zub. Nije pristala. ‘Ne, ja ću ovakva izaći pred publiku’, rekla je. Treba imati hrabrosti za tako nešto. Zasluženo je dobila ovacije na kraju predstave. Pozorište je za nas glumce sigurna kuća, mesto gde možemo da se sakrijemo od svega što nas muči.

Pročitajte Unuka Bekima Fehmijua je vanvremenska lepotica: Rođena je u Njujorku, a čitav život prati je porodična tragedija

Poslednjih godina boravak u rodnom Novom Vinodolskom ne predstavlja samo mentalnu i fizičku restauraciju na blagom suncu i aerosolima.

- Ante Peričić, mladi student novinarstva u to doba, rekao mi je da Novi ne zna ko sam i šta sam i da bi to trebalo ispraviti predstavom koja bi se igrala tamo leti. Onda smo dogovorili da 2022, povodom mog jubileja 60 godina na sceni, uradimo predstavu „Otočka terca” po motivima drame „Sjecišta” (Tačke ukrštanja) Beatris Kurbel. Pored mene angažovane su dve sjajne glumice, Olivera Baljak i Ana Vilenica. Priča prati dve sestre Avu i Belu koje žive u prilično izolovanoj ostrvskoj sredini u koju dolazi Zagrepčanka Doris. Predstavu je režirao naš divni Ivan Vanja Alač, Beograđanin, sin Vesne Čipčić. Radujem se svakom izvođenju ovog komada nastalog pod okriljem Centra za kulturu Grada Novog Vinodolskog, a koja je bila na repertoaru Hrvatskog narodnog kazališta Ivana Pl. Zajca u Rijeci. Tako su poslednja leta, na moju veliku sreću, postala spoj lepog i korisnog – objašnjava Branka za Gloriju.

Komentari (0)

svi komentari ostavi komentar +