Ljiljana Habjanović - Đurović: Bolno životno iskustvo pretočila u roman "Naš otac"

Književnica Ljiljana Habjanović Đurović, koju je otac napustio kada joj je bilo šest godina i prestao da se brine o njoj, svoje bolno životno iskustvo pretočila je u novi roman "Naš otac" koji će promovisati na ovogodišnjem Sajmu knjiga. Ugledna spisateljica ovom knjigom stavlja tačku na svoju trilogiju, u okviru koje su romani "Ženski rodoslov" i "Ana Marija me nije volela", u kojoj se bavi istorijom svoje porodice i na krajnje iskren način govori o svom životu i životu svojih bližnjih. Ovaj roman Ljiljana je napisala u želji da skrene pažnju javnosti na sto hiljada dece u Srbiji koja žive bez svojih očeva, a među kojima se svega pet posto brine o svojima naslednicima i viđa ih.
U novom romanu bavite se porodicom, kojim segmentima vaše porodične istorije ste bili najviše inspirisani?
- Naš otac je treća knjiga iz mog porodičnog ciklusa i nastavak romana "Ana Marija me nije volela" i "Ženski rodoslov". To je potresna ispovest žene koja prvi put posle četrdeset tri godine sreće svoga oca. Sa njom su njene uspomene. Sa njim je njegova kći iz drugog braka. Govoreći o svom životu, naravno, uz vrlo bitnu napomenu da literatura nije dnevnik, ja sam govorila o razorenoj porodici i teškim posledicama koje to ostavlja na dete. Ovaj roman napisala sam i kao upozorenje roditeljima šta nikako ne smeju da urade svojoj deci. Kao apel da nadrastu međusobnu netrpeljivost i da ne dopuste da im mržnja ili odvratnost prema bivšem supružniku, ili potreba da ga kazne i da mu se osvete, budu veće i jače od ljubavi prema detetu. Jer, dete je nedužno i bespomoćno
i potrebni su mu i tata i mama.

Da li je i ova knjiga na neki način posvećena i vašoj majci koju ste prerano izgubili?

- I ova knjiga je omaž mojoj majci. Na naslovnoj strani je slika moje lutke Đine. Tu lutku mi je mama kupila 1961. godine. Đina je za mene simbol požrtvovane ljubavi moje majke i nebrige moga oca. Kada je majka umrla, svukla sam Đini plavu krinolinu i obukla joj svoju haljinicu, koju je majka sašila i izvezla kada sam bila mala. Đina je i danas sa mnom, sedi na stoličici u mojoj radnoj sobi. Ponekad je pomilujem po obrazu i obuzmu me ljubav i tuga. Ali, roman "Naš otac" posvetila sam, pre svega, svoj zaboravljenoj deci. Prema zvaničnim podacima, sto hiljada dece u Srbiji ne viđa svoje očeve, a 95% tih očeva ne daje svojoj deci izdržavanje. Za njih još nije kasno. Za mnoge druge jeste.

Da li vam je često bilo teško što vaš otac nije deo vašeg života?
- Naša porodica raspala se u aprilu 1961. godine, kada je moj otac majku i mene kao nepotreban teret poslao iz Zagreba u Kruševac. Od tada sam ga srela dva puta. U septembru 1969. i u decembru 2012. godine. Ova dva susreta su okosnica romana. Da li mi je moj otac nedostajao? Da, bolno mi je nedostajao. Nedostajao mi je čitavog života, u bezbroj običnih, svakodnevnih situacija. Ali, meni je ustvari nedostajalo ono što predstavlja pojam otac. Konkretan čovek, moj biološki otac, bio mi je i ostao stranac.

Mislite li da on i njegova nova porodica čitaju vaše knjige?
- Znam da su moj otac i njegova druga kći pročitali skoro sve moje knjige.

Da li je istina da vaš sin priprema snimanje filma po vasim romanima?
- Moj sin, reditelj Hadži-Aleksandar Đurović, voleo bi da snimi filmove po nekoliko mojih romana. Ali, svi znamo koliko je teško obezbediti novac za film, pa ko zna kada i da li će ispuniti tu, i svoju i moju, želju.

Šta je po vašem mišljenju najvažnije za skladan brak u današnje vreme, kada su razvodi sve češći?

- Moj suprug i ja u braku smo već trideset šest godina i za skladan brak važni su ljubav i razumevanje, nesebičnost i odgovornost, istinska spremnost da sa onim drugim delite sve, i dobro i loše. Čini mi se da su danas mnogi ljudi sebičniji i neodgovorniji, da nekako olako shvataju i brak i roditeljstvo. Smatram da žena ne treba da trpi preljubnika, nasilnika i alkoholičara. Ali smatram i da ne treba da se razvodi zato što muž nije romantičan kao kada su se zabavljali, već da se potrudi da dokuči koje probleme on ima. Gadim se i muškarca koji razaraju porodice da bi se oženili sa nekom čija je glavna prednost što ima manje godina nego njegova supruga. I uvek se zapitam zar je on zaista toliko glup, pa veruje da je ta mlada devojka očarana njegovom proćelavom ili prosedom glavom i telom koje je počelo da stari, a ne njegovim novčanikom. Svi parovi koji žele da se razvedu treba ozbiljno da se zapitaju šta će u tom slučaju biti sa njihovom decom.

U čemi najviše uživate? Imate li hobije?
- U muzici, čitanju i filmovima. Dok pišem, slušam klasičnu ili duhovnu muziku. U radnoj sobi živi i moj kanarinac Lepi Cvrle, a pred vrata mi dolazi šest vrsta ptica. Ponekad se svi ti zvuci izmešaju i ja zaista uživam u toj jedinstvenoj simfoniji. Filmovi su postali bitan deo našeg života kada je naš sin, kao učenik prvog razreda gimnazije, odlučio da studira režiju. Nekada sam volela da šijem i bila sam prilično vešta, ali kada je vid počeo da popušta morala sam da se opredelim između čitanja i šivenja. Kada sam započela rad na romanu "Igra anđela" počela sam da sakupljam figure anđela. Zbog njih, obavezno obilazim i pijace antikviteta.

Šta su vaši ciljevi?
- Još uvek nisam prestala da želim i da sanjam. To znači da je moja duša još uvek mlada. Želim da duhovno
napredujem i da se to vidi u onome što pišem. Želim da moje knjige, koje su do sada objavljene na četrnaest jezika,
budu prevedene na još neke jezike. Želim da moja porodica živi u skladu, kao i do sada. I mnogo, mnogo
želim da se moj sin oženi i da dobijem unuče.

Intervju: Ivana Nikolić, Life Content

Foto: PR

Komentari (0)

svi komentari ostavi komentar +