Mišel Kamilo: Oduvek sam znao da će klavir biti moj život || Hello Magazin!

Svečano zatvaranje jubilarnog, tridesetog "Beogradskog džez festivala" zakazano je za 27. oktobar na istom mestu na kome je manifestacija i počela davne 1971. godine, u Domu sindikata, uz najvećeg latino-džez pijanistu i kompozitora današnjice Mišela Kamila i njegov "Trio". To je jedinstvena prilika da se ovdašnjim ljubiteljima dobrog zvuka konačno predstavi velikan džeza čiji prsti toliko vešto, žestoko i strastveno komanduju klaviru, da mu danas na svetu nema ravnog. Budući da je ovo njegov prvi nastup u Beogradu, čuveni Dominikanac publiku će obradovati kombinacijom muzike sa nekoliko prethodnih albuma.
- Premijerni nastup u nekom gradu za mene je uvek poseban događaj, jer to znači da se, na neki način, tek upoznajemo. Iz velikog uzbuđenja rađaju se očekivanje i nada da će publika pronaći sponu sa emocijama u našoj muzici. Jedva čekam da se pojavim pred Beograđanima. Pošto smo na dugoj turneji, u okviru koje nastupamo skoro svakog dana, u Beograd stižemo veče pred koncert. Žao mi je što neću imati vremena da upoznam ovdašnju džez scenu, ali nadam se da će u budućnosti biti prilike - kaže slavni pijanista.

Kada ste otkrili čari klavira?

- To se dogodilo još u ranom detinjstvu. Moj rođak je svirao popularnu muziku, njegova supruga klasičnu, tako da su muziciranja na porodičnim okupljanjima bila moji prvi susreti sa ovim instrumentom. Međutim, ja sam prvo zasvirao harmoniku, koju su mi roditelji poklonili za Božić kada sam imao četiri godine. Klavir sam počeo da sviram sa devet godina, kada sam zamolio majku i oca da me pošalju na Nacionalni konzervatorijum u rodnoj Dominikanskoj Republici. Čim sam prvi put seo da sviram klavir, znao sam da će taj instrument biti moj život.

Ko su bili vaši uzori? U čijoj muzici uživate?
- Mnogo je sjajnih muzičara koji su uticali na mene i kojima se duboko divim. Iz sveta klasike pomenuo bih Lista, Šopena, Horovica, Rahmanjinova, Baha, Mocarta, Betovena, Skrjabina. Od džez muzičara izdvajam Arta Tejtuma, Bila Evansa, Fetsa Volera, Oskara Pitersona, Dejva Brubeka, Kita Džereta, Sonija Klarka, Čika Koriju, Herbija Henkoka. Volim i Čarlija Parkera, Dizija Gilespija, Džona Koltrejna i Majlsa Dejvisa. Tu su i Žoao Žilberto, Sting, Fil Kolins, Prins. Volim i Eltona Džona i Bilija Džoela zato što su, pored ostalih kvaliteta, i odlični pijanisti. Slušaoce ste osvojili uspešnom kombinacijom čistog džeza i latinoameričkih ritmova.

Kako ste u tome uspeli?
- Verujem da bi svaki umetnik, naročito džez umetnik, trebalo da teži formiranju sopstvenog zvuka. Mnogo je rada i truda potrebno da dostignete taj nivo i da vas već po prvim taktovima kompozicije prepoznaju, na primer, slušaoci radija. Kombinacija džeza, klasike i karipskih ritmova meni se desila prirodno. Kada sam živeo u Dominikanskoj Republici, svirao sam tradicionalni džez. Preselio sam se u Njujork 1979. godine kako bih nastavio studije. Međutim, proradila je nostalgija za domovinom, porodicom i prijateljima, pa sam svoje latino korene ubacio u tadašnji zvuk. Tako sam se osećao bliže kući. Kako je vreme prolazilo, taj moj zvuk je poprimio i karakteristike njujorških džez stilova, što je direktna posledica okruženja u kome sam živeo i stvarao.

Kakvu budućnost predviđate muzici kojom se bavite?

- Mislim da džez ima lepu budućnost. Slušajući mlade, školovane muzičare, vidim da odlično poznaju tradicionalni džez, ali i da su veoma hrabri u eksperimentisanju. Spremni su da istražuju i razvijaju sopstveni zvuk. Ja sam veoma otvoren za nove tendencije, jer smatram da muzika uvek treba da napreduje. Posebno ako je dobra.

Intervju: Snežana Ilić, Life Content
Foto: PR