Dragana Katić: Da, ja super izgledam, ali ja sam radila na tome || Hello Magazin!

Jedna od omiljenih voditeljki “Grand produkcije” Dragana Katić svojim šarmom i vedrinom osvaja učesnike i gledaoce emisije “Nikad nije kasno”. I posle pune tri decenije rada pred televizijskim kamerama još sa istim entuzijazmom i ljubavlju radi svoj posao. Samohrana majka osamnaestogodišnjih blizanaca Bobana i Bojana poslednjih godinu dana iskoristila je za podvlačenje crte u svemu što je postigla, zauzimajući novi stav prema sopstvenim željama, očekivanjima i emocijama.

S akcentom na “ja” i pažljivim odabirom ljudi koji se mogu svrstati u “moji” i “bitni”. Dragana otkriva koliko joj je ulazak u šestu deceniju promenio poglede na život i kako je skupila hrbarosti da svemu što joj ne odgovara konačno kaže “više ne”.
Na početku razgovora, pedesetjednogodišnja voditeljka osvrnula se na sve mlađu konkurenciju u svom poslu, u kojem je izgled jedan od najvažnijih faktora.
- Moram da kažem da ja nikoga ne smatram konkurencijom. Imam kolege koje cenim i one koje ne cenim. Ne zato što sam ja neprikosnovena u tome što radim, već smatram da je svako od nas poseban i određene formate može da radi bolje i lošije. Svako ima svoj pečat.

Šta je izvor vašeg samopouzdanja?
- Kada sam napunila pedeset godina, napravila sam presek u svom životu i, na neki način, namerno se osamila, ušla u dijalog sa sobom i presekla neke stvari. Na jednoj strani nekog mog vizuelnog papira napisala sam stvari koje sam stekla, u kojima sam uspela i koje volim kod sebe. Na drugoj napisala sam ono što mi se ne dopada u mom životu, a što je promenljivo. Tada sam rekla da ću to da promenim.

Kako je to uticalo na vaše bližnje?

- Ne želim da menjam stvari tako što ću povrediti druge ljude, samo želim da pokušam sebi da ugodim. Kada postanete svesni činjenice da ste većinski vlasnik svog života i da ne znate koliko još dugo ćete biti taj vlasnik, mnogo drugačije gledate svet i svaki novi dan. Napravila sam presek u privatnom životu, počela sam više da izlazim, deca su već u devetnaestoj godini i negde sam krenula da se okrećem sebi. Vreme provodim sa ljudima koje volim i sa kojima želim da provodim to vreme. Imam vremena za moje sinove i drage prijatelje koje sam vrlo svesno odabrala, sa kojima želim da provodim vreme. Nije me sramota i kada imam i kada nemam, ni da kažem kada sam srećna i kada sam tužna. Nije me sramota da priznam kada sam pala, da sam pogrešila. Nemam više izraženu grižu savesti. Ne zato što sam je izgubila, već sam drugačije počela da gledam na stvari. Imam mirniju noć, lakše zaspim, što nije bio slučaj poslednjih godina.

Dragana Katić ne posustaje: Moj osmeh je sada lepši i iskreniji nego pre dve decenije

Šta vam je stvaralo nesanicu?
- Trebalo mi je vremena da se naviknem na prolaznost. Ko god kaže da obožava što ima pedeset, šedzeset, sedamdeset godina, to je onako jedna transparentna rečenica, više kampanja. To je zapravo proces. Čovek svesno ili nesvesno to negde zna. A ja volim da se sa svim suočim svesno. Ne volim nikakvu prikrivenu stvar, da kažem da je sve super, da super izgledam ili nešto treće, a da to u suštini nije tako.
Zaista izgledate sveže i podmlađeno i ne krijete da ste se podvrgli i određenim estetskim korekcijama.
- Da, ja super izgledam, ali ja sam radila na tome. Nije slučajno da ovako izgledam i da se ovako osećam. Ja radim na sebi, zahvalna sam što mi je gospod dao moć da prepoznam šta kod mene valja, a šta ne valja, i da na svemu tome radim.

Šta ste toliko zamerali sebi ranije?

- Zamerala sam što sam pravila određene ustupke ljudima na uštrb nekog svog životnog konformizma, ne materijalnog, već upravo životnog. Činila sam drugima da bi oni bili zadovoljni. A kada podvučeš crtu, ni taj neko nije bio zadovoljan, a ni ja, jer smo oboje bili u fazi trpljenja i prećutkivanja da nešto ne valja. I onda sam se zapitala zašto, čemu ćutanje. Zapitala sam se ako sa svojim sinovima mogu otvoreno da govorim o svemu i oni mogu da podnesu sve to, zašto to ne bi mogao neko ko je mnogo stariji, zreliji i iskusniji. Kada sam prošla teške trenutke u životu, mogla sam hladne glave da kažem sebi i svojoj deci, zahvalite onome kome ili čemu verujete, što ste imali iskušenje. Da niste, nikada u životu ne biste imali pun osećaj sreće i zadovoljstva. Bez pada i bola ne možeš da znaš kako je lepo kada ne boli.

Jeste li previše zaštitnički nastrojeni kao majka?
- Jesam. Ja sam svojoj deci rekla da, dokle god postojim, ja sam njihov zaštitnik, zato što su i moji roditelji bili takvi prema meni. Zahvaljujući tome mislim da sam izrasla u vrednog i dobrog čoveka. Čovek mora u životu da zna kada ima oslonac i svoju luku u koju može da uplovi i rame na koje da se nasloni. Čovek je rođen za “Survajver” i preživeće. Ja sam to iskusila i preživela. Imala sam veliku zaštitu. Nisam znala ni pasulj da skuvam do svoje četrdeset osme godine. Kada mi je mama otišla, ja sam i to izguglala, pa sam naučila. Samo je stvar odluke. Takav odnos imam i prema svojoj deci. Oni su samostalni u donošenju odluka, ali smo uvek u komunikaciji i želim da znaju da sam tu za njih, koliko god godina da imaju.

Ko je vaše rame za plakanje?
- Moji dobri, odabrani prijatelji, pre svega moje dugogodišnje, najčvršće i najsigurnije rame za plakanje, moja kuma Olja, sa kojom sam odrasla i skoro već četrdest pet godina zajedno prolazimo sve u životu. Uz nju i ostale odabrane prijatelje, prepoznaće se ko su, meni više ne treba.

Verujete li u bezrezervno predavanje i ljubav?
- Kada sam bila mlada i neiskusna, bezrezervno sam se predavala muškarcima i verovala im. Ali to je odraz vaspitanja, kada ste ušuškani i nemate mnogo problema u životu, odrastete sa bezrezervnim poverenjem prema svim ljudima. Kasnije, kako sam postajala samostalnija, postajala sam i hrabrija. Moram da kažem da se nisam u potpunosti predavala. Uvek sam imala neku malu rezervu. To je bio moj izbor u životu. Uvek sam smatrala, a i sada smatram, i da imam žensku decu, vaspitavala bih ih da moraju da imaju sebe, svoj novčanik, svoj posao, svoje prijatelje, svoj deo slobode. Sloboda ne znači da ćeš ti otići i nekoga prevariti. To znači da ti možeš da imaš jedan deo svog života u svojim rukama, a ne da ti se desi da, kada ostaneš bez partnera, ostaneš izgubljen kao da si sam u pustinji, nesnađen. Ja mogu sama.

Dragana Katić: Kada sam osetila potrebu da se obratim psihijatru, to sam i učinila

Učite li i vi neke životne lekcije od svoje dece?
- Stalno. Sećam se odlično jednog momenta kada je Boban bio peti, šesti razred osnovne škole. Izašle su lakovane crne “Nike” patike i on je došao i rekao da želi da ih ima. Ja sam ga pitala zar se ne boji šta će mu reći njegovi drugovi u školi, a on me je pogledao i rekao: “Meni se dopadaju, a to kako će neko drugi da shvati, šta me briga”. Tada sam Bobanu skinula kapu, jer ako je on imao hrabrosti da sebe dovede u tu situaciju, ja mogu sama to da uradim.

Ove godine vaši sinovi završavaju gimnaziju. Šta žele da studiraju?
- Boban želi arhitekturu i već je krenuo na pripreme. Bojan hoće političke nauke, njega interesuje žurnalistika, ali nema ambiciju da uđe u moju produkciju. Više ga interesuju alternativne muzičke scene. Pošto perfektno govori italijanski i engleski, želeo bi da master radi u Italiji, pa eventualno tamo nešto i da radi u branši. Gledaću da volontira dok je ovde, da vidi kako funkcioniše televizija. Neka proba, pa ćemo da vidimo da li će ostati pri tome.
Kakve su vaše ambicije, šta priželjkujete na poslovnom planu?
- Volela bih da jako dugo radim, čak i ako ne budem u voditeljskom poslu. Volela bih da ostanem u medijima i da što duže budem aktivna u tom smislu. Nedavno sam razgovarala sa svojom prijateljicom sa “Radio-televizije Srbije”, koja je televizijski novinar, da pokrenemo kurs komunikologije, mini-radionicu za određeni broj ljudi, za sve kojima je to potrebno, komunikacija je osnova 21. veka. O tome trenutno razmišljam, pravimo neke planove za jesen, ali o tom potom.
Iz ove životne perspektive, za šta smatrate da u životu nikada nije kasno?
- Ni za šta - nikada nije kasno. Ni da se izvinite nekome, ni da oprostite, ni da ponovo zavolite, ni da nešto završite, ni da započnete. Samo treba da verujete. Život je odluka i prihvatanje.