Sergej Ćetković: Porodica je utočište i oaza ljubavi || Hello Magazin!

Pet godina nakon poslednjeg albuma i turneje po regionu, pop zvezda Sergej Ćetković krajem prošle godine predstavio je album “Moj svijet”, koji je nazvao po numeri sa kojom je pre dve godine predstavljao Crnu Goru na “Eurosongu”.

Život podređen voljenima, supruzi Kristini, kojoj se pre sedamnaest godina zavetovao na večnu ljubav, i njihovim kćerkama Loli i Mili, izvor je inspiracije i podstrek u izazovima koje život nosi.

Iako nerado govori o iskustvu usvajanja svojih miljenica, prve pre šest, a druge pre četiri godine, markantni Podgoričanin nedavno je prvi put progovorio o odluci da sa suprugom proširi porodicu.

Rado je progovorio o tome, ali isključivo u želji da ohrabri druge parove da se odluče na taj korak.

U intervjuu za magazin “Hello!”, uspešni kantautor ističe da je porodica smisao njegovog postojanja.

Vaše pesme mnogima izmame suze. Jeste li takvi i u privatnom životu ili ste “tvrd orah” i šta razbija vašu emotivnu “ljusku”?

- Iako svojom pojavom, visinom i gabaritom ostavljam drugačiji utisak, i ja sam čovek od krvi i mesa, i nikada nisam bio vičan foliranju i glumi. Nekada, dok pišem pesme, odlutam toliko daleko da i sam bivam pogođen tekstom i muzikom koja se upravo dešava. Ređaju se slike na koje ne možeš da ostaneš ravnodušan.Tada sam najemotivniji i najranjiviji, i daleko od “tvrdog oraha”. Ne tako retko, pogodi me i dobar film, još ako znam da je priča istinita, jedva se uzdržim, ali nije me sramota. Sve je za ljude, zašto bih ja bio izuzetak.

Put ka uspehu traži brojne žrtve. Šta vidite kao najveću žrtvu koju ste podneli da biste uspeli u onome što vas ispunjava?

- Možda je moja najveća žrtva to što sam prihvatio da budem javna ličnost i na taj način se odrekao dela privatnosti zarad karijere. To je moj izbor i teret koji nosim ja i delom moja porodica. Realno, iza svakog uspeha stoje veliki rad i trud, odricanje, usponi i padovi, a iza svakog uspešnog muškarca stoji njegova porodica. Čoveku je dato da bira, pa u svakom trenutku može da odabere ono što mu je najbitnije i što ga čini ostvarenim i srećnim. Nažalost, mnogi biraju karijeru i uspeh zapostavljajući i zaboravljajući ono što je najbitnije i što čini osnov i temelj svega, a to su porodica i vreme provedeno sa njom.

Supruga Kristina vam je najveći oslonac, podrška i osoba u koju imate najviše poverenja. Da li je taj odnos izgradilo vreme i iskustvo ili je tako od prvog dana?

- Naš odnos od prvog dana građen je isključivo na ljubavi. Ona je moja ljubav na prvi pogled i neko u koga se svakog dana iznova zaljubljujem. Srećan sam što pored sebe imam nekoga ko me razume i koga razumem, koga volim i ko me voli, onu koja je vredna svakog trenutka. Onu koju poštuješ i koja te poštuje, onu koja ti da snage i kaže da možeš u trenutku kada si spreman da odustaneš, onu koja ti je najbolji prijatelj, uvek tu, u dobru i zlu. Porodica mi je sve. Moj svet, moj svemir, moje utočište i mesto gde sve ima smisla. Mesto gde sam miran, bezbrižan i neopisivo srećan.

Nedavno ste prvi put javno progovorili o usvajanju kćerki. Šta je vama i vašoj supruzi bilo najveće ohrabrenje da donesete tu odluku?

- Od prvog trenutka Kristina i ja smo znali šta želimo, pa su nas iste želje i ohrabrile na korak usvajanja. Nismo dozvolili da nas bilo ko i na bilo koji način obeshrabri i utiče na našu odluku. Živimo u 21. veku, ali i dalje smo mentalno zatvoreni i opterećeni okolinom i time šta će ona reći. Zar svako od nas nema pravo na svoju sreću i pravo da sam donosi odluke u životu, bez osude i mišljenja drugih? Ja nisam puno pričao o zakonskoj proceduri, o tome da bi procenat usvajanja trebalo da bude veći, ali znam da su svakom detetu potrebni porodica i dom, i da nijedna ustanova to ne može da zameni. Smatrao sam da će naš primer biti dovoljan podstrek svima onima koji razmišljaju o tome.

Sa kojim dilemama ste se suočavali pre nego što ste se odlučili na taj korak?

- Kao svi normalni ljudi, i mi smo imali razne dileme i strahove. Srećom, to je brzo nestalo i jednostavno smo shvatili da se sve dešava s razlogom i da je sve negde zapisano. Imali smo veliku podršku naših porodica i prijatelja, a to je ono što nam je tada bilo najpotrebnije.

Da ste netipičan Balkanac pokazali ste i usvajanjem dve devojčice. Razmišljate li o usvajanju sina?

- Pre svega, nemam osećaj da smo ih usvojili, čak mi i sama reč puno smeta. Nije roditelj samo onaj koji rodi dete, nego onaj koji ga odgaji, brine, pruži svu pažnju i ljubav. Na neke stvari čovek ne može da utiče u životu, ali može da bira. Mi smo izabrali sreću. O usvajanju dečaka nismo razmišljali, jer je za sada sve baš kako treba.

Na “Instagramu” je osvanula fotografija na kojoj su vas vaše devojčice ulepšale raznim asesoarom za devojčice, poput tijare i perlica. Da li vam kako vreme prolazi sve teže uspeva da im kažete “ne”?

- Kao jedini muškarac u kući, uživam u društvu tri dame i često budem deo neke male kućne predstave koju režiraju Lola i Mila. Tada, i ovako neozbiljan, skroz podetinjim i pustim da ono dete u meni ponovo preuzme kontrolu. Bez obzira na njihove nestašluke, teško da mogu da ostanem ozbiljan i strog. Brzo me razoružaju i osvoje jednim jedinim osmehom.

Sledite li u vaspitavanju kćerki intuiciju i osećaj koji imate u datom trenutku ili se trudite da budete što racionalniji?

- Onog trenutka kada postaneš roditelj polako počinješ da shvataš reči, brigu i pažnju svojih roditelja. Čak toliko puta u sebi prepoznaješ svoje roditelje i počinješ da citiraš poznate citate. Pokušavaš da ih zaštitiš od svega što si i sam radio, jer sada gledaš očima roditelja.

Osećate li neku roditeljsku nesigurnost i šta je izaziva?

- Naravno da osećam, jer vreme u kome živimo i ono čemu mediji i okolina danas uče decu ne obećava i zabrinjava u svakom smislu te reči. Kako smo dopustili da nas i našu decu na ovaj način zagađuju bez imalo ukusa, cenzure ili stida? Još malo pa ćemo ulice nazivati imenima takozvanih zvezda iz rijalitija, jer dolazi novo vreme, vreme koje je davno pregazilo obrazovni program i zamenilo ga pornografijom u podne, vreme u kome smo potopljeni morem neukusa i nekulture. Apelujem da učinimo nešto.

Kako se osećate na pragu ulaska u petu deceniju, doživljavate li to kao neku prekretnicu?

- I dalje sebe doživljavam kao nekog neozbiljnog dvadesetogodišnjaka, sve do trenutka kada u nekim novinama ne vidim broj četrdeset pored mog imena i prezimena, pa shvatim da je prošlo neko vreme. Vodim računa o sebi i trudim se da svoje vreme što bolje organizujem i poklanjam samo onima koji ga zaslužuju. Ne opterećujem se ponekom sedom ili borom, jer protiv prirode niko nije dobio bitku. Želim da ove najbolje godine iskoristim na najbolji mogući način i što više vremena posvetim svojoj deci.

Reklo bi se da imate ispunjen život. Postoji li, ipak, nešto što vam u ovom trenutku nedostaje?

- Moj život je, Bogu hvala, potpuno ispunjen. Vodim računa da ne preterujem ni u čemu, jer danas imati meru predstavlja mudrost i vrlinu. Iako se svi podjednako borimo za što bolji i lagodniji život, brzo zaboravimo prolaznost svega čemu danas težimo. Dobra kola, kuća, puno para... Onog trenutka kada uspeš pobediti sebe i svoje želje, a ostati miran i spokojan u društvu svoje porodice i najbližih, shvatiš jednostavnost i lepotu života, i svakog provedenog trenutka sa voljenima. Jedino to je važno. Želim dovoljno zrelosti i isto toliko inspiracije za godine koje su preda mnom, da moja karijera potraje i da iza svog imena ostavim podjednako i dobrih dela i dobre muzike.