Verica Rakočević otvara vrata svog starinskog doma sa šik enterijerom

Sinonim za kvalitet koji traje i uspešno odoleva promenama je najpoznatija srpska modna kreatorka i poslovna žena Verica Rakočević. Sa bogatom karijerom, novim poslovnim izazovima koje namerava da realizuje, uz troje dece i unuke, slavna plavuša je ostvarena na svakom polju. Ženstvenog izgleda, energična i svestrana, privlači pažnju stilom i stavom. Kombinacijom stila, mudrosti i organizacionih sposobnosti, Verica je zauvek oborila čuveni mit o plavušama.
Njene kolekcije postigle su međunarodni uspeh, revije sa inovativnim vizuelnim identitetom dugo su se prepričavale, kako u Srbiji tako i van nje, i sve što je ova hiperaktivna dama dotakla pretvaralo se u uspeh obeležen jednostavnim “VR”. Pored bogatog životnog iskustva, kao i dugogodišnjeg demonstriranja mogućnosti kako da žena u Srbiji samostalno stvori plodnu karijeru, ona je jednostavna, neposredna i veoma prijatna osoba.

U svakom kutku njenog životnog prostora oseća se pozitivni energetski naboj koji se osim u modnim kolekcijama reflektuje i u magazinu „Inspire” gde je glavna i odgovorna urednica. U jednoj od ključnih „žila kucavica” strogog centra Beograda ušuškan je prostrani topli dom starinskog, ali šik enterijera. Sa mnogo ukrasnih, mahom starinskih figura, sitnih komada nameštaja koji su brižljivo prikupljani godinama, dom odiše nepretencioznom otmenošću.
– Sama sam uredila svoj dom. Kada sam počela sa renoviranjem, tačno sam znala šta želim i kako će izgledati. Stan je kupljen 1984, i od tada je doživeo nekoliko transformacija. Pre nego što se moja kćerka Elena udala, živela je ovde, imala je svoju sobu sa kupatilom, a kćerka Milena i sin Milorad delili su veliku sobu. Kada se Elena odselila, Mića se “gospodski” preselio u njenu sobu. Onda su i oni odrasli, i svako je počeo da živi u svom prostoru. Kada sam ostala sama, od ovog prostranog doma napravila sam praktično jednosoban stan. Jedina vrata koja sam ostavila su na kupatilu i na spavaćoj sobi, sve ostalo je otvoreno. Ali, nemam kada da uživam u svom stanu, pa se često pitam da li mi je ovoliki stan uopšte i potreban. Izađem iz kuće ujutru u osam, a vratim se dvanaest sati kasnije. Lepo je bilo proživeti sve godine, posebno sa decom. Kada su bili mali, neko od njih je izjavio kako noću ne sme sam da ide u toalet, jer se plaši da u mraku ne porazbija sve sitnice.


Imate dosta ukrasnih predmeta?
– Samo sam skupljala stvari, i uvek mi je bilo žao da ih se odreknem. Kada se Elena udavala, pakovala sam joj sve što će poneti u novi dom, a Mića je rekao: “Ti njoj samo pakuješ, ništa nama neće ostati!”. Naravno da je ostalo mnogo toga, lepih ukrasnih kućnih predmeta, i sada ih ima više nego što im je potrebno.
Primetno je da volite starine. Da li je to vaše porodično nasledstvo?
– Ne. Moji roditelji nisu bili bogati i nisu živeli u ovakvom ambijentu. Živelo se u socrealističkim stanovima, i upravo zato mi je bilo zanimljivo da sama sređujem ovaj stan. Uređivala sam ga po intuiciji, a ne po pravilima. Jedan moj prijatelj je, posle posete, rekao: “Nije čak ni eklektika u pitanju, ne bih znao da vam tačno definišem enterijer. To je, jednostavno, Verica”.
Izmešano je više stilova nameštaja?
– Namerno sam kombinovala više stilova. Kao što ne volim da nosim “Šanel” kostim sa cipelama na štiklu, nego gornji deo kostima uklapam sa farmerkama i patikama, slično sam uređivala i ovaj prostor. Htela sam da moj stan bude mesto gde ću se dobro osećati. Najveći kompliment mi je kada ljudi koji u ovom prostoru popiju kafu kažu da se osećaju prijatno, što bi i trebalo da bude svrha životnog prostora. Ne bih nikada mogla da živim u čistim, belim i sterilnim prostorima. Svaki deo stana, svaki komad nameštaja, ima svoju priču. Ima, naravno, i veoma vrednih predmeta koje su moja deca nasledila od njihovih deda i baba. To su svećnjaci sa češkog dvora, skupoceni tepih koji je moj svekar dobio od nekog državnika i druge stvari.

Nedostaje li vam dečja buka u kući?
– To mi uopšte ne nedostaje. Naprotiv. Možda sam osobenjak, ali pomisao da su oni sada ovde, svako sa svojim životnim stilom i društvom, unosi mi nemir, mislim da bih poludela. Da su mi deca ovde, ne bih mogla da imam mir koji sada imam i koji mi je u ovim godinama potreban. Moja deca su velika, imaju svoje živote, ali smo i dalje vrlo bliski. Sa Elenom svakodnevno pričam telefonom po dva, tri sata, kao i sa Mićom i sa Milenom. Jedino ne spavamo pod istim krovom. Ne kuvam često, jer nemam vremena, ali sam nedavno, posle dvanaest godina, decu obradovala kremom od jabuka koju obožavaju od detinjstva. Nadam se da ću u budućnosti imati više vremena da pravim večere u svojoj trpezariji. Ova prostorija je u mom domu potpuno neiskorišćena, maltene je pretvorena u teretanu.
Uživate li u ulozi bake? Da li biste voleli da dobijte još unuka?
– Uživam. Naravno da bih volela još unuka, pogotovo što je Mića obećao da će svojoj prvoj kćerki dati moje ime. Znam da će ona veoma ličiti na mene, posebno po naravi. Moji unuci su vragolasti, što ume da bude vrlo šarmantno, četvorogodišnji Simon je beskrajno nemiran. Takva deca imaju posebnu vrstu energije i inteligencije koju ja obožavam. Ne mogu baš da se pohvalim da sam perfektna baka. Pre neki dan bila sam kod Simona koji je tada pitao:”Hoćeš li sada da ostaneš dugo, dugo i da ne ideš kući?” Naravno da nisam mogla da mu ispunim želju, ali vreme koje provedem sa njim, kao i sa ostalim unucima pravo je uživanje.


Zasmeta li vam nekada vaš hiperaktivni životni stil?
– U prvom trenutku bih rekla da mi je dosta takvog načina života, a već u sledećem bih se pokajala zbog takve izjave. Nedavno sam o tome pričala sa Elenom koja me je pitala: “Hoćeš li već jednom da prestaneš toliko da radiš? Hoćeš li početi da uživaš, da na svaka dva meseca putuješ i da imaš svoj mir?” Mislim da bih se s takvim načinom života kroz nekoliko meseci razbolela, a za godinu dana umrla, jer u meni postoji ogromna energija. S vremena na vreme iz mojih dlanova izbija toplota, poput vatre, i tada moram da stavim ruke ispod mlaza hladne vode, kako bih tu energiju ohladila i pustila je da iscuri.
Šta je onda vaš ventil budući da mnogo radite?
– Ventil mi je gledanje televizije i čitanje. Srećna sam što sam počela da se bavim novim poslom, uređivanjem časopisa. Sve kockice u mom životnom mozaiku su se složile. Postoji neko sa kim uživam, sa kim mi je jako prijatno, imam drugarice koje volim i decu koja su mi najveće bogatstvo. Imam dve najbolje drugarice, Bubu i Bojanu, i pored njih još četiri dobre drugarice. Iako postoji širi krug ljudi sa kojima se družim, smatram da je pravih prijatelja malo, ali za njih bih stavila ruku u vatru.

Da li vaše drugarice traže popust kada kupuju garderobu koju ste vi kreirali?
– Ne. Više puta u životu sam bila prevarena, i to me je navelo da pročistim krug ljudi oko sebe. Ostali su samo pravi prijatelji. Ne funkcionišemo kroz prizmu materijalnog, mi smo kao tim koji se energetski prepoznao. Svako se raduje tuđoj sreći i uspehu, bez trunčice zavisti i ljubomore. Moje drugarice imaju od četrdesetak do šezdeset godina, i ženska sujeta se u našem društvu ne pokazuje.
Kako se zabavljate sa drugaricama? Idete li u restorane, ili postoji neki mladalački način zabave?
– Žao mi je što živim u ovoj zemlji, u kojoj se, nažalost, energija i uživanje limitiraju godinama, koje su ovde jedini bitan faktor za zabavu i lep odnos. Postoje „mladi starci” i „stari mladići”, godine su nebitne. Volela bih kada bi u Beogradu postojala mesta na kojima bih sa prijateljima, koji su mladi i koji se tako osećaju, mogla da igram koliko želim a da se ne nađem u situaciji da neko kaže da sam „pomahnitala baba”. Moja drugarica, koja u javnosti nije eksponirana kao ja, može negde da đipa koliko joj je volja, i niko je neće gledati onako kako bi mene posmatrao.

Nedavno je Svetlana Bojković, igrajući u jednom poznatom klubu sa živom muzikom, oduševila prisutne svojom nepresušnom energijom. Zašto mislite da i vi ne biste izazvali takve komentare?
– Pametni su se oduševili njenim đuskanjem. Ipak, posle dvadeset pet godina na javnoj sceni, još moram da se opterećujem time kako će da se protumači nešto što radim. Plašim se da ta vrsta ograničenja, koju imam najviše zbog moje dece, guši moju kreativnost koja traži neko „oslobađanje ludila” na sve moguće načine. Ipak, to je moja velika mana. Ne mogu sebi da kažem: „Baš me briga šta će svi reći”. Kod mene i dalje postoji zadrška, jer ne želim da izazivam negativne komentare.
Je li vam se dogodilo da vam je bila važnija veza sa nekim muškarcem od drugarica?
– Moja prijateljica Buba mi je uvek bila veoma važna u životu, ali ne smem reći bitnija, jer bih slagala. To su različite vrste ljubavi. Deca su mi uvek na prvom mestu, koje nijedan muškarac nikada neće moći da zauzme. Ne bih mogla da budem ni sa jednim čovekom kom bih ja bila važnija od njegove dece. Ako sam ja na prvom mestu, pre dece, to govori loše o njemu kao o muškarcu.


Da li se verovanje o muškarcima koji ne vole uspešne žene i u vašem životu potvrdilo kao pravilo?
– Zavisi o kome je reč. Žena bi trebalo da prepozna kakav je muškarac za nju. Ne verujem da pravi muškarac voli makar kakvu ženu pored sebe. Samo oni slabi u svojoj blizini žele slabu ženu, jer samo tako mogu da se predstave kao jaki. Pravi muškarci biraju uspešne žene, jer je u tom slučaju jedina prava stvar među njima ljubav. Sve drugo je interes.
Jesu li nekada muškarci bežali od vas, plašeći se vašeg uspeha?
– Mnogi su bežali od mene jer su me se plašili iako sam im se dopadala. To me zabavlja. Besmisleno je da mi muškarac kaže da me se boji, a to mi se dešavalo. Međutim, takve osobe nikada nisu ni bile u sferi mog interesovanja.


Nadate li se tek sada velikim ljubavima?
– Ne, kada bih to mislila, ispalo bi da je sve što sam proživela besmisleno. Srećna sam jer sam imala divne ljubavi, dva fantastična bivša supruga koje sam obožavala i koji su me obožavali, sa kojima sam izrodila decu. Dok sam se razumela sa bivšim supružnicima, bila sam presrećna u tim brakovima. Kad je razumevanje prestalo, više nismo bili zajedno. O svakoj svojoj ljubavi mogu da kažem samo najlepše. Sve one čine sjajan mozaik koji me je pripremio da sada uđem u jedan fantastičan odnos.
Šta biste rekli vašoj deci kada bi hteli da stupe u brak bez emocija?
– To je nemoguće, jer deca sve nose iz kuće. Milena i Mića su gledali kako smo se njihov otac i ja voleli. Moja majka je umrla godinu dana posle smrti mog oca, jer nije mogla da živi bez njega. Kada nekoga u detinjstvu hranite idejom da je ljubav najvažnije osećanje, on ne zna da nešto drugo može da bude važnije od toga. Sin me je usrećio izjavom: „Najsrećniji sam kada si ti srećna. Kako ja tebi nikada ne bih zamerio kada bi bila sa nekim ko je od tebe mlađi trideset godina, tako znam i da ti meni ne bi prebacila kada bih se oženio nekom starijom ženom”.

Kako vam se dopada trend starijih žena i mlađih muškaraca? Da li biste mogli da budete sa mlađim partnerom?
– Sebe sam uvek videla sa mlađima. Ta tema je u Srbiji banalizovana, najlakše je svašta pričati, biti primitivan i prost. Neko mi reče pre neki dan: „Nigde se žena u pristojnim godinama ne naziva babom osim u Srbiji. Svuda se govori ‘dama u godinama'”. Ni za jednog starijeg muškarca, koliko mi se čini, ne kaže se da je deda. Sa te pozicije, razlika u godinama nije preduslov ni za šta. Ne bih imala ništa protiv da se sutra moj sin oženi ženom koja ima četrdeset ili pedeset godina, jer računam na njegovu pamet. Znam da će mu prilikom vrednovanja te osobe biti od pomoći stvari kojima sam ga naučila.
Najvažnija je ljubav. A novac?
– Materijalne stvari su mi potpuno nebitne. Sada će mnogi reći: „Kako to, a njena kćerka se udavala za bogataše?” Elena je sticajem okolnosti imala novac, ali joj bogatstvo nikada nije bilo u prvom planu, već ljubav. Kako je nekome suđeno da se voli u siromaštvu, tako je ona bila u situaciji da su njeni muževi bili materijalno obezbeđeni. Lepo je kada dođete u fazu da uživate u ljubavi bez opterećenja, kada ne očekujete ništa materijalno od partnera jer možete sebi sve da priuštite osim da sami sebi kažete: „Volim te”.

Tekst: Nadežda Jokić

Više o temama: