- Kad mi je Manojlo Vukotić predložio da napišem knjigu, imala sam otpor. Muškarci nikada ne mogu da se izblamiraju kao žene, a kod nas je navala onih koje pišu o bivšim ljubavima. Pošto sam dobila odrešene ruke da pišem o čemu god želim, shvatila sam da ne mogu da kažem ne. Uostalom, takva ponuda je i velika čast. Mnogo sam se smejala dok sam pisala, to mi je bio znak da će i čitaocima biti zabavno - kaže Biljana Vilimon, koja je prošlo leto posvetila autobiografiji „Selfi“.
Poznata slikarka koja godinama radi emisiju o kulturi „Willimon“, kolumnista, pisac edukativnih knjiga za decu, kostimograf i reditelj, priznaje da joj je značila podrška Nede Todorović koja je pisala recenziju, kao i ćerke Aleksandre.
- Bojala sam se da ne pomisli zašto moja mama patetiše i prežvakava stare priče. Međutim, njena reakcija bila je toliko lepa, nežna i ohrabrujuća, da mi je momentalno skinula teret. Ujedno, ona je jedina kojoj sam mirne duše mogla da poverim likovnu obradu knjige.
Biljana Vilimon otkriva zbog čega se uvredi kada joj kažu da izgleda sjajno za svoje godine
U knjizi govorite o bivšem mužu Petru Jankoviću, ćerki, profesoru Ivanu Đuriću, sa kojim ste kasnije živeli. Da li su svoje mesto našle unuke Dunja i Zoja?
- Naravno, pišem i o njima. Kad starija Dunja prokomentariše kako joj je neko rekao: „Baba ti je u novinama“, mlađa se nadovezuje rečima: „A mi smo sada u biblioteci jer nas je baba stavila u knjigu“. Trudimo se da ih lepo vaspitamo, da nauče, kao što su i mene učili, da bez rada nema ni priznanja. Ako igraš isključivo na kartu lepote i mladosti, nećeš dugo opstati. Ponosna sam na svoje trajanje.
Na kojim relacijama se danas odvija vaš život?
- Iako mi ćerka i unuke žive u komšiluku, dok dođem do njih pređem bar sedam kilometara. Volim da prošetam Knez Mihailovom i Kalemegdanom, spustim se do reka, često odem do Kalenić pijace, odakle se vraćam sa torbama punim svežeg voća i povrća... Svesna sam da se ponašam kao da bi svi pomrli od gladi bez hrane koju dovučem, ali to je jače od mene. Kad se unukama pojavim na vratima sa potažom, mislim da ne mogu očima da me vide.
Da li ste se zdravoj ishrani okrenuli pošto ste dva puta pobedili kancer?
- Pobedilo je moje zdravo razmišljanje da se blagovremeno obratim lekarima. Niko nam ne garantuje da se, ma koliko vodili računa, nećemo razboleti. U više navrata sam čula: „Šta imaš od toga što si išla na kontrole kad si dobila kancer“. Jesam, ali zahvaljujući redovnim pregledima problem je na vreme uočen i rešen. Preventiva je jako bitna, to je način razmišljanja koji sam usadila i ćerki. Ja sam prvo imala kancer jajnika, zatim i štitne žlezde. Ljudi greše kad misle da su neranjivi, ponašaju se kao da se njima bolest ne može desiti.
Biljana Vilimon ističe važnost blagovremenog obraćanja lekarima
Smatrate li sebe hrabrom ženom?
- Otvoreno pričam o svemu: niti se hvalim, niti se žalim. Prečesto govoriti o bolesti i praviti od sebe heroja je neukusno. Kakav si zapravo, otkriješ tek kad se suočiš sa problemom - neki odmah klonu duhom, drugi se bore. Ja sam uvek bila pozitivna, na sve što se dešavalo reagovala sam osmehom i nekom zdravom energijom. Kad sam se razbolela, to je postalo izraženije.
Pročitajte: Nikolina Pišek- Nesreća nikad ne dolazi sama
Pročitajte: Vojin Ćetković: Ogromna je sreća provoditi život tamo gde si se rodio
Predložili ste da intervju bude u deset ujutru. Znači li to da ste ranoranilac ili ste od ljudi koji se vode parolom „prvo da završim obaveze, pa ćemo lako“?
- Kad god da legnem, ustajem rano, najkasnije do pola sedam. Od detinjstva sam „naštelovana“ da se budim vedra i vesela. Prvo uradim vežbe za kičmu i kolena, zatim popijem terapiju za štitnu žlezdu, posle pola sata doručkujem. To je satnica koja iziskuje organizaciju i disciplinu, ali ne pada mi teško pošto sam štreber. Doručkujem u krevetu, to je jedna vrsta razmaženosti koju sam sebi dopustila. Ujutru jedem puno raznih hlebova i namaza. Parče crne čokolade je moja dnevna doza sreće. Ne osećam starost, iako ću za godinu dana imati sedamdeset.
Lepo izgledate, ne menjate se.
- Kod kozmetičara nikada nisam otišla. Umivam se običnim sapunom i koristim kreme od sto dinara. Budući da nemam jajnike, odnosno prirodne hormone, po svim pravilima medicine trebalo bi da budem neka sparušena žena. Kapci mi ne padaju, podočnjaci me ne muče. Moj jedini hir su perike kojima se, poput miliona žena, ispomažem jer imam tanku kosu. Funkcionišem po principu radosti, na mom licu vidi se unutrašnja energija. Mlad si kad imaš živ pogled. Ne ispisuju bore naše lice, sami to činimo.
Biljana Vilimon ne podleže teroru lepote i mladosti
Smeta li vam kad kažu: „Izgleda odlično za svoje godine“?
- To me povredi, iskreno. Nisam sujetna, ali šta to znači? Volim da izgledam super, ali ne podležem teroru lepote i mladosti koji nas na dnevnom nivou podseća da dolaze mlađi i lepši. Mnogo vremena provodim sa unukama, ćerkom i njenim društvom, a uz te mlade ljude drugi eliksir mi ne treba.
Ćerka je zbog mene svašta preživela
Kako vas oslovljavaju unuke?
- Baba, bez tepanja.
Znaju li Dunja i Zoja da je njihova baba naša verzija Brižit Bardo?
- Teško da će one, ali i generacije koje dolaze, moći da shvate razmere popularnosti koju je imala BB. U svakom slučaju, uživam u njihovim komentarima. Kao što su jedne večeri, kada su se probudile i videle me u nekoj emisiji, pitale: „Šta je sa babom, zašto ne spava, šta radi noću u televiziji?“ Tako su, kada su videle moje obnažene fotografije iz novina, pitale: „Šta je babi, zašto je gola?“ U osnovi svega je Aleksandrina nonšalantna reakcija na mene takvu kakva jesam. Često mi u šali kaže: „Šta sam ja sve zbog tebe pretrpela“. A stvarno je svašta preživela. Kada je pošla u prvi razred, imala sam pank frizuru kao Slađana Milošević. Deca bi se razbežala čim bih se pojavila u školi.
Nastavak intervjua pročitajte na sledećoj strani...
Pročitajte: Dejan Pantelić- Partner se ne sme zapostaviti ni kada dođu deca
Unuke su videle vaše provokativne fotografije?
- Ništa ne krijemo od njih. Znaju i da sam imala kancer, jer želimo da ih naučimo da bolest nije bauk već nešto što može svakome da se dogodi. Rekli smo im i da je moj brat umro od droge, kako bi imale u svesti da je to nešto loše i opasno. S druge strane, pričamo im i da je baba bila dobra riba.
Jeste li i sa ćerkom tako otvoreno razgovarali kada je bila u godinama u kojima su sada Dunja i Zoja?
- Ma kakvi. Tada sam bila fokusirana na karijeru, ne razmišljajući da li to nju vređa. Posle bratovljeve smrti četiri godine imala sam košmar u glavi, stvarno nisam mogla da se bavim detetom. Kad sam se razvela od njenog tate, živela je sa mojim roditeljima. Bili su najnežniji baka i deka, ali i odlična „tampon-zona“. Pomogli su mi da budem ono što jesam. Jednom prilikom Aleksandra je rekla baki: „Ona tvoja Biljana je stalno gola“, na šta je ova odgovorila: „A što si se ti zakopčala do grla?“
Biljana Vilimon posle bratovljeve smrti četiri godine imala košmar u glavi
Kada ste pronašle "zajednički jezik“?
- Sa 17 godina gostovala je sa mnom u emisiji Marine Rajević. Strahovala sam da bi mogla da kaže: „Mama je kreten, ostavila me je“, ali nisam ni pomišljala da joj sugerišem šta da govori. Posle te emisije javnost je počela da me gleda drugim očima, jer je Aleksandra pokazala da je dete sa kojim se radi, pametno i vaspitano. Ne da me nije kritikovala, nego je pravdala moje postupke, a ja sam znala da će doći dan kada će razumeti period koji smo morale da prođemo. Danas pričamo otvorenije nego mnoge majke i ćerke koje su ceo život zajedno.
Poznata slikarka ne bi menjala svoj život, uprkos svemu
Kako iz ove perspektive gledate na titulu „skandal-majstora“, koja vas je pratila?
- Svaki potez bio je svestan, niko ne može da kaže šta joj bi. Upuštala sam se u duele sa političarima sa kojima nisam bila istomišljenik iako sam znala da me čeka salva medijskih napada. Čuvenog 9. marta podigla sam srednji prst pred kamerama, u inat tadašnjem režimu, kako bih skrenula pažnju na status umetnika. Ni zbog čega se ne kajem, pa ni zbog erotike koja je kroz performanse bila zastupljena u mojim emisijama. Slikala sam se obnažena za naslovnice tada tiražnih novina i ponosna sam na te fotografije.
Uz vaše ime često je išlo i “lako je njoj”. Da li vam je stvarno bilo lako?
- Meni su, ma koliko suludo zvučalo, zavideli i na operacijama. Ne podnosim patetiku i sažaljenje, pa se nisam žalila ni najbližima. Odavala sam utisak žene kojoj je sve potaman, a nije mi bilo lako. Izgubila sam brata mlađeg dve godine, roditelje, ujaka, razvela sam se, dva puta sam imala kancer... Uprkos svemu, ne bih menjala svoj život. Ni bolesti se ne bih odrekla, verujem da nas na taj način Bog opominje da treba da usporimo i ne trošimo se uludo.
