Vojin Ćetković: Ogromna je sreća provoditi život tamo gde si se rodio

Vojin Ćetković: Ogromna je sreća provoditi život tamo gde si se rodio

21/04/2020

0

Na desetine uloga i gotovo jednak broj prestižnih priznanja koje je dobio tokom tri decenije bavljenja glumom čine karijeru Vojina Ćetkovića vrednu hvale. "Vikipedija“ beleži da je diplomirao u klasi Vladimira Jevtovića, zajedno sa Natašom Ninković, Nebojšom Glogovcem, Sergejom Trifunovićem, Nelom Mihailović i Borisom Pingovićem. Internet enciklopedija ističe da je učestvovao u velikom broju humanitarnih akcija, da je odrastao u patrijarhalnoj porodici i završio Kruševačku gimnaziju, da ima mlađeg brata Bojana. Iako se trudi da privatni život sačuva od očiju javnosti, znamo da je u srećnom braku sa koleginicom Slobodom Mićalović, sa kojom ima desetogodišnje bliznakinje Milu i Veru.

Vojin Ćetković ekskluzivno za "Hello!" o svom životnom putu, načelima kojih se drže, porodici i porodičnom blagu, i skrivenim talentima za pisanje i pecanje 

U razgovoru za “Hello!” jedan od omiljenih srpskih glumaca, otkrio nam je još ponešto o svom životnom putu i načelima. Na konstataciju da tako retko daje intervjue da ne znamo od koje teme bismo počeli priču, uz smeh kaže:

- Ne bih se složio da retko dajem intervjue, nego je sve manje dobrih novina. Da ne bude zabune, nemam ja ništa protiv “žute štampe”, svako zarađuje kako zna i ume, ali šta imam da pričam sa onima koji izokreću izjave i izmišljaju intervjue.

Pročitajte i: Vojin Ćetković i Nebojša Glogovac imali su neraskidivo prijateljstvo, a evo kako su se upoznali

Tihomir Stanić mi je u intervjuu pričao kako je otišao na godišnjicu mature, izašao iz sale jer je tamo bio neki stariji svet, krenuo da traži svoju generaciju i onda shvatio da ih je upravo video.

- Dešava se. Pojedini brže ostare, ne samo fizički, i to može da bude šok. Ali, na proslavi mature video sam i neke koji su izgledali kao da je vreme stalo pre neku deceniju.

Šta vam, kada se sretnete, kažu prijatelji koji su ostali da žive u vašem rodnom Kruševcu? Čujete li češće “možda je trebalo da i ja krenem u veći grad” ili “meni je dobro ovde gde sam”?

- Zavisi. Velika je nemaština u provinciji, a opet, neki ljudi su uspeli da organizuju život tako da su zadovoljni onim što imaju. Mislim da je ogromna sreća provoditi život tamo gde si se rodio i gde znaš sve i svakoga. U takvom okruženju si prosto siguran. Nekada se zamislim kad vidim neke svoje drugare koliko su mirni i spokojni. Nisu se mnogo promenili od vremena kad smo bili deca i pomalo se uplašim kad shvatim koliko sam se ja promenio u međuvremenu. (smeh)

Kažu da se s tačke iz koje smo krenuli najbolje vidi dokle smo stigli. Kada se prisetite Vojina koji je na put krenuo iz Kruševca, da li ste zadovoljni dosadašnjim životnim tokom?

- To više nije grad iz kojeg sam ja otišao, to je prva stvar. Ni ja nisam onaj Vojin koji je odatle krenuo. Čovek se s godinama menja, što je sasvim normalno. Ono što sam profesionalno želeo, davno sam postigao. Najveća želja bila mi je da budem glumac "Jugoslovenskog dramskog pozorišta“, i nju sam ostvario pre 25 godina.

Nastavak ekskluzivnog intervjua sa Vojinom Ćetkovićem pročitajte na sledećoj strani

Hoćete li obeležiti jubilej?

- Ne, nisam tome sklon. Kad razmislim, u tom pozorištu sam duže od četvrt veka, jer sam prvu predstavu odigrao još 1992, tri godine pre nego što sam dobio stalni angažman. Generalno, nisam osoba kojoj znači obeležavanje trideset ili pedeset godina rada. Ne sudim kolegama koje to slave, ali meni tako nešto nikada nije palo na pamet. Smatram da glumac dok je živ radi najbolje što može. Tek kad umetnik umre, moguće je sagledati celo njegovo delo.

"Ovo je film o čistoj ljubavi, emociji, prijateljstvu i nečemu što se izgubilo“, izjavili ste. Šta je to što se izgubilo, a žao vam je što generacije koje dolaze neće spoznati?

- Današnja deca su odraz vremena u kome žive. Bilo bi pogrešno očekivati da budu onakvi kakvi smo mi bili. Kada bi pokušali da žive po merilima na kojima smo mi odrastali, ne bi znali ni ulicu da pređu. Činjenica je da mlade generacije ne umeju da koriste fiksni telefon, i to je razumljivo. Svako vreme nosi svoje, a ja bih voleo da od nas starijih nauče šta znači empatija.

Razgovor nam je na trenutak prekinula velika Mira Banjac, koja je prišla da vas pozdravi, podrži i kaže da prati sve što radite. Takvim komplimentima ne može da se pohvali svaki vaš kolega.

- Neću preterati ako kažem da mi je njena generacija mnogo bliža od ljudi koji su desetak godina mlađi od mene. (smeh) To je generacija od koje sam mnogo naučio, među kojom sam imao divne prijatelje. Bio sam blizak sa Cigom Jerinićem, sa Đuzom, naročito sa Draganom Nikolićem i Milenom Dravić. Sa Mišom Janketićem proveo sam puno vremena. Od tih ljudi sam čuo pametne priče i uz njihovu pomoć savladao važne lekcije.

Kada je preminuo vaš prijatelj i kum Nebojša Glogovac, šira javnost saznala je da vodite dnevnik, iz koga ste objavili nekoliko odlomaka. Ima li taj dnevnik pretenzije da jednog dana preraste u autobiografiju ili scenario za neki film o vašem životu?

- Ne, daleko od toga. Ja sam piskarao i kao dečak, za one koji me znaju nije to ništa novo. U pojedinim trenucima imao sam potrebu da neke reči “bacim” na papir i olakšam dušu, bez pretenciozne želje da to ostavim za sobom kako bi nekada neko pročitao.

Pogledate li nekad reprizu serije "Porodično blago“ i Branda koji vas je predstavio širem krugu ljudi?

- Serija je toliko puta reprizirana, nemoguće je da čovek ne naleti na nju. (smeh) Pogledam ponekad, ali sve ređe. Tu je mnogo mojih prijatelja koji više nisu sa nama, pa se rastužim i teško mi je da gledam.

Da li su Mila i Vera dovoljno velike da gledaju mamine i tatine pozorišne predstave?

- Većina predstava u kojima igram su ozbiljne, nisu primerene njihovom uzrastu, pa su gledale tek jednu ili dve. Inače vole pozorište i rado prate ono što radimo.

Spadate li među glumce koji tvrde da ne bi voleli da deca krenu njihovim putem?

- Svakako ih neću uslovljavati. Voleo bih da budu zadovoljne svojim izborom, šta god to bilo.

Pročitajte i: Vojin Ćetković - Svaki posao, koliko god da vam daje život, na kraju vas uništi

Koja vam je prva asocijacija na tih deset godina roditeljstva?

- Ne znam da vam odgovorim pametno na to pitanje.

Imate li vremena za vašu omiljenu razonodu - pecanje?

- Za pecanje mora da se ima vremena. To više nije mir i tišina, već strast. Ne pecam pasivnim metodama, već bacam varalicu i jurim ribu.

Kako stojite sa ribolovačkim pričama?

- Nisam loš. (smeh)

Jednom prilikom pitala sam Sergeja Ćetkovića da li ste rod, a on mi je odgovorio: "Nismo, ali me još poneko oslovi sa Vojine, a nekad u prolazu uz osmeh kažu da sam odličan glumac“. Dobijate li vi pohvale za pesme i koncerte?

- Kad god se sretnemo, našalimo se na tu temu. I meni se dešavaju slične situacije. Zapravo, ne umem da objasnim kako i zašto, ali često se dešava da pomešaju Sergeja Ćetkovića, Sergeja Trifunovića i mene. (smeh)

Idete li u pozorište za svoju dušu?

- Kako da ne. Ne samo što rado gledam predstave već volim da provodim vreme u "Jugoslovenskom dramskom pozorištu“ i kad se ništa ne dešava. Dopada mi se osećaj da pripadam toj kući.

Šta za vas danas, posle toliko odigranih uloga i premijera, znači crveni tepih?

- I crveni tepih nije što je nekad bio. Sećam se svojih prvih premijera i uzbuđenja dok u "Sava centru“ izlazim pred publiku, koja nas dočekuje ovacijama. Sad je sve drugačije. Ipak, još imamo kult domaćeg filma, što je pohvalno. Publika je ponosna na ono što radimo, to je nešto što nam daje podstrek za dalje.

Eva Čubrović/Stana Luković Luka Šarac

Pročitajte još

Najnovije vesti