Stefan Kapičić: Život u Americi me naterao da prihvatim kapitalistički način borbe

Dok je Stefan Kapičić za “Hello!” pozirao ispred kafea “Galerija”, najstarijeg beogradskog kafića, koji je vlasništvo njegovog oca Dragana, imali smo utisak da nas je vremeplov vratio bar deset godina unazad.

Poslednji put videli smo ga na tom istom mestu pre više od jedne decenije, kada smo razgovarali o nekim za njega tada bitnim temama. Skoro da je izgledao isto kao što izgleda danas, odeven u crno i sa gomilom srebrnog nakita. Zadržao je bradu, šarmantan osmeh i srdačnost u komunikaciji po kojoj ćete Beograđane prepoznati gde god da ih sretnete. Stefan je u međuvremenu postao ozbiljna zvezda holivudskog kalibra. Franšiza “Deadpool”, u kojoj tumači lik Kolosusa, oborila je sve rekorde gledanosti na svetskom nivou, a očekuje ga snimanje još dva nastavka. To je tek deo njegovih profesionalnih aktivnosti. U protekle dve godine, izračunao je, devet puta je obleteo Zemljinu kuglu. Kad ovaj intervju bude objavljen, biće u Londonu, koji dan kasnije u Los Anđelesu. U Beograd je došao zbog premijere filma “Deadpool 2”, ali i da bi video roditelje.

Na beogradsku premijeru stigli ste direktno sa njujorške. Možete li da uporedite ta dva događaja?

– Atmosfera koja prati franšizu “Deadpool”, od kastinga do danas, je fantastična. U tom duhu protiče i premijera drugog dela filma, koji ne samo što obara sve rekorde gledanosti već ima i visoke ocene. Dobio sam odlične kritike za svoj lik, koji je duplo više prisutan nego u prvom delu, što je za mene nagrada od strane Holivuda. Njujork je centar sveta, ali kosmopolitski duh je uvek krasio i Beograd. PR tim “MegaCom Filma”, koji distribuira ovo ostvarenje u Srbiji, odradio je odličan posao, na nivou holivudskih standarda. Srećan sam i zahvalan što je uspeh pojedinca sa ovih prostora lepo propraćen, raduje me saznanje da imam mnogo fanova, obradovale su me kolege koje su došle da me podrže. U Beogradu nisam bio godinu dana, ali nije postojao lepši i bolji povod da dođem.

Čega se najviše uželite kad ne dolazite dugo u Srbiju?

– Uz opravdanu bojazan da ću zvučati “gastarbajterski”, moram da priznam da mi najviše nedostaju sarmice i ćevapi. Uželim se pre svega specijaliteta moje mame, koja kuva najbolje na svetu, ali volim da jedem i u restoranu “Proleće”. Zbog brojnih obaveza nisam mogao da budem sa roditeljima onoliko koliko bih želeo, nisam stigao da se vidim sa svim prijateljima. Nadam se da ću uskoro doći ponovo i sve nadoknaditi. Mnogo radim, ali se ne bunim. Svestan sam da sve ide u prilog daljoj karijeri i finansijama. Ostvario sam veliki deo svojih snova. Svaki dan zahvalim životu što je prema meni bio blagonaklon.

Posle deset godina provedenih u Americi, pomislite li na Los Anđeles ili Beograd kada kažete da idete kući?

– Los Anđeles je baza, kuća je u Beogradu, gde sam proveo 27 divnih godina. Život u Americi me je umnogome promenio, formirao je moj odnos prema svetu i “izdresirao me” da prihvatim kapitalistički način borbe. Bez svakodnevnog rada na sebi nema prosperiteta.

Na šta se, ni posle deset godina, niste navikli?

– U maniru pravog Balkanca moram da se izjadam da mi smeta što ne mogu da pušim čak ni u bašti kafića, kamoli unutra, već moram da se udaljim najmanje 25 koraka od bilo kog objekta. Srećom, puno putujem po svetu, pa se tešim da u Kini mogu da zapalim cigaretu i u liftu. Šalu na stranu, prihvatio sam trend zdravog života koji Los Anđeles nameće, pa nije isključeno da jednog dana batalim i cigarete. Ne znam da li ćete mi verovati na reč, ali na spavanje idem u deset sati, a ustajem u šest. Holivud je mašinerija koja ne trpi propuste. U svakom trenutku morate da budete spremni za moguću audiciju. Dođete li na kasting mamurni ili neispavani, neće vas ni pogledati.

Dakle, Holivud nije samo sjaj i glamur, kako izgleda gledano sa strane?

– Glamur je vidljiv u finalu posla, do kog se stiže isključivo radom. Teško je, ali uživanje je ići na posao. Sindikat je toliko jak da su glumci “maženi i paženi”, zaštićeni u svakom smislu reči, a pre svega finansijski. Sve je perfektno regulisano do te mere da za svako pojavljivanje na televiziji dobijamo tantijeme. Kada bi se to poštovalo i u Srbiji, mnogi glumci, čije se serije i filmovi godinama repriziraju, bili bi bogati. Iza sebe imam armiju ljudi: agente, menadžere, advokata koji je specijalizovan za glumačke ugovore. Najmanje osmoro ljudi bavi se mojom karijerom, od koje i sami žive. Tu sam gde sam, i uživam.

Postoji li tajni recept kako uspeti u Holivudu? Mnogi su pokušali i prošli neslavno.

– Holivud je najveća glumačka arena u koju dolaze ljudi sa svih strana sveta u potrazi za srećom. Ne postoji recept, postoji vera u sebe i neodustajanje. Dešavalo se da mi jave da nisam dobio ulogu, iako sam prošao sve krugove kastinga i smatrao da je to rešena stvar. Treba izdržati. Mnogi glumci koji su odustali od inostrane karijere sigurno bi nešto uradili da su uspeli da se strpe još malo. Talenat nam ne manjka.

A post shared by Stefan Kapicic (@stefankapicic) on


Jeste li nekad pomislili da odustanete?

– Sprečio me je urođeni inat, ali istini za volju ja sam od prve audicije počeo da snimam serije. Bilo je kriza, da se ne lažemo, dve godine sam uglavnom radio u Hrvatskoj, ali konstantno sam bio na vezi sa agentima u Americi. Od kada je izašao prvi “Deadpool”, sve je došlo na svoje mesto. Idem iz jednog projekta u drugi, a za dve godine obleteo sam svet devet puta.

Da li je to napor ili uživanje?

– Predivno je. Dobiti mogućnost da vidiš svet, da si plaćen za to, da letiš prvom klasom i odsedaš u najboljim hotelima, već je nagrada sama po sebi, da ne pričam o ostalim benefitima.

U ime svih obožavateljki sa ovih prostora moram da vas pitam kakav je Rajan Rejnolds privatno?

– On je jedan od najfascinantnijih ljudi koje sam upoznao. Harizmatičan je, šarmantan i duhovit, a pre svega dobar čovek. Srećan sam što smo zajedno snimili dva filma, a budući da imamo ugovor za još dva nastavka, dugo ćemo se družiti.

Može li se sa ljudima iz svetskog šou-biznisa, koji žive okruženi telohraniteljima, a na bankovnom računu imaju sume sa više nula, izgraditi iskreno prijateljstvo?

– Ako tendenciozno odlučiš da se družiš sa holivudskom zvezdom, nećeš uspeti u tom naumu. Kao što ne možeš tek tako da uđeš u život ni jednom čoveku, kojim god poslom da se bavi. Mi glumci smo kroz višemesečni rad upućeni jedni na druge, s vremenom se zbližimo, pa se tako rode i neka lepa prijateljstva. Postoje ljudi sa kojima sam privatno blizak, kao što je, recimo, reditelj Tim Miler. Imamo u planu neke zajedničke projekte u koje ćemo, ako se sve bude odvijalo po planu, uključiti i glumce sa naših prostora.

U Americi vas prepoznaju po ulogama, ali i po neobičnom modnom stilu, o čemu svedoče i fotografije sa crvenog tepiha.

– S tim u vezi zahvalio bih magazinu “Hello!” što je profesionalno i lepo više puta ispratio moje angažmane. Nisam zaboravio ko sam i odakle sam i imponuje mi kada neko uoči da na najbolji način prezentujem zemlju iz koje potičem. Što se tiče mog stila, uvek sam se oblačio onako kako meni prija. Svojevremeno su me u Beogradu gledali ispod oka zbog viljuške koju sam nosio oko ruke, danas takvim stvarima niko ne pridaje značaj. Počeli smo da prihvatamo različitosti, a to je najbolji pokazatelj da smo na putu da se priključimo svetu.

Pre nekoliko meseci iznenadila nas je vest da ste se oženili. Da li je i vas iznenadila odluka da stanete na “ludi kamen”?

– Iznenadilo me je što to nisam ranije uradio. (smeh) Ivana i ja smo zajedno pet godina, a stupanje u brak bio je logičan sled učvršćivanja naše bliskosti, ljubavi, uzajamne podrške i razumevanja. Nismo ljudi koji uživaju u velikim ceremonijama, tako da smo se venčali u intimnom krugu.

Vaša izabranica Ivana Horvat takođe je glumica. Da li je zbog vas svoju karijeru stavila u drugi plan?

– Ne, nikako. Malo je duže čekala radnu vizu, ali već joj se smeše poslovni projekti.

Nedavno ste na “Instagramu” objavili vašu prvu fotografiju koja je izašla u novinama. U svet poznatih i slavnih ušli ste u naručju roditelja, kao beba od mesec dana. Da li su to bili znakovi pored puta?

– Mnogo volim tu sliku, koja je zapravo moj prvi “press clipping”. (smeh) Potičem iz porodice koja je ostavila trag u Jugoslaviji i Srbiji. Devet godina sam trenirao košarku, ali znao sam da to nije za mene. I da sam bio talentovaniji, opravdano bih ostao u senci oca, koji je bio svetski i evropski šampion. Postojao je i faktor lenjosti, priznajem, nisam voleo da trčim i skačem. Više su me privlačile školske predstave nego trening. Moja majka je bila perspektivna glumica, predviđali su joj veliku karijeru, ali je ona posle udaje odlučila da se povuče i posveti porodici. Mislim da sam imao podsvesnu misiju da nastavim njenim putem. Ipak, u Americi vas niko ne pita ko su vam tata i mama, već šta vi znate.

 

Eva ČubrovićLuka Šarac

Više o temama: