Esma Redžepova: Smrt supruga Steve je moja najveća tuga

esma 05

Legendarna pevačica Esma Redžepova ove godine dobila je nacionalnu penziju u Makedoniji i naj taj način veliko priznanje za minuli rad, a uskoro će otputovati u Indiju, gde će takođe dobiti značajno priznanje, a imaće priliku i da poseti grob majke Tereze. Ova harizmatična dama može da se pohvali da je tokom višedecenijskog rada pevala najznačajnijim svetskim liderima i osvajala mnoge značajne muzičke nagrade, ali i tri puta bila je nominovana za “Nobelovu nagradu” za mir. Osim što je prepoznatljiva po jedinstvenom glasu i stajlingu, Esma je jedan od najvećih humanitarnih radnika sa naših prostora. Zajedno sa preminulim suprugom Stevom Teodosievskim usvojila je čak četrdeset sedmoro sinova, a nedavno je prvi put usvojila kćerku koju je izvela na put i pomogla joj dok se školovala.

Nedavno ste dobili nacionalnu penziju u Makedoniji, koliko vam to znači kao vrsta priznanja za sve što ste uradili tokom duge karijere?
– Svakako da mi je mnogo drago i srećna sam što sam u Makedoniji proglašena za nacionalnog umetnika. Finansijska sredstva mi nikada nisu bila značajna, ja sam uvek pomagala i donirala sve ono što sam zarađivala. U mom srcu je izgraviran moj moto i moja vodilja u životu: “Ako imaš dva, pokloni jedno”. Naravno da ću deo ove penzije pokloniti siromašnim i bolesnim. Svako ko je održao ovoliki broj koncerata kao što sam ja, ukupno dvadeset dve hiljade, na četiri kontinenta, i svako ko održi popularnost pedeset pet godina, s punim pravom zaslužuje da dobije ovu najvišu državnu nagradu za jednog umetnika.

Postoje li neostvarene želje u poslu, ali i u humanitarnom radu?
– Godine 1976. već sam dobila veliku nagradu i titulu “kraljice romske muzike čitavog sveta”, a sada idem u Indiju putevima Indire Gandi da bih dobila nagradu za humanost. Kako mi je krenulo, ove godine sam već dobila nekoliko priznanja: “Zlatni chinar” iz Turske, “Majka Tereza” iz Makedonije, “Filantrop za životno delo” od organizacije “CIRA”, nagradu za filantropa godine od Kulturnog centra Stokholm, srebrenu medalju “Firenca”, “Lajonsi sveta” za životno delo i prvu ženu u Makedoniji, nagradu za posebnu zaslugu u popularnosti u Kataloniji i još mnoge. Ne bih više nabrajala jer će nam trebati mnogo prostora.

Uskoro putujete u Indiju, radujete li se boravku u toj zemlji?
– Ko se ne bi radovao odlasku u Indiju. Svakako da ću otići na grob majke Tereze, ja sam jedan od inicijatora izgradnje njene spomen-kuće u Skoplju i njen sam veliki poklonik.

Vaša mlada koleginica Tijana Dapčević sledeće godine će predstavljati Makedoniju na “Pesmi Evrovizije”, hoćete li joj date neke korisne savete?
– Želim veliki uspeh mladoj Tijani Dapčević na sledećoj “Evroviziji”, ali je moram savetovati da to takmičenje shvati kao jedan veliki šou i druženje pevača sa publikom. Želim joj da uspe i, ukoliko može, da pobedi i dovede “Evroviziju” u Skoplje.

Držite li se još saveta vašeg pokojnog supruga da ne smete da prestanete da pevate, jer na taj način i on živi kroz vaše pesme?
– Moj suprug Stevo je i dan-danas sa mnom na svim mojim putovanjima i koncertima. U mojoj duši i u mom srcu živeće dok ja pevam i dišem. Dok njegova deca i naš bend svira. Stevo mi je bio suprug, prijatelj, mentor, profesor, partner, otac naše dece i više od toga. Njegova urna nalazi se u jednoj spomen-sobi u podnožju naše kuće u Skoplju. Znam da je Stevo tu u kući i da me čuva.

Kakav je bio vaš prvi susret sa Stevom i koliko je on uticao na vaše životne odluke?
– To je bilo davno, imala sam samo deset i po godina. On je za mene bio autoritet kogs sam slušala, koji mi je kao pravi pedagog prišao nežno i ubedljivo. I pored toga što sam bila dete, shvatila sam da taj čovek želi da od mene napravi veliku zvezdu. Mukotrpno smo radili i vežbali satima, svaki dan je bio pored mene i terao me da pevam po četiti sata dnevno. Moram da priznam da je bio genijalan profesor kako meni tako i našoj deci jer je znao da izvuče maksimum od naših talenata. Bio je strpljiv i taktičan, uporan i fleksibilan, pažljiv, ali i strog, darežljiv, ali istovremeno nepopustljivo uporan. Nije priznavao ne i neuspeh, brinuo se o svima nama i pratio nas u stvaranju naših karijera uvek govoreći: “Možete vi više i još bolje”. I tako sam ga zavolela.

Sećate li se trenutka kada ste saznali da ne možete da dobijete biološku decu i u kom momentu ste se odlučili za usvajanje?
– Kad smo saznali da ne možemo da imamo biološku decu, on je rekao ti si moje dete, a ja sam tvoje.

Smatrate li da je smrt vašeg supruga najteži trenutak u vašem životu?
– Da, smatram da je smrt mog Steve moja najveća tuga.

Kako ste se borili sa tom tugom?
– Tugu sam lečila sa bezbroj koncerata, putovanja i produžetkom njegove i naše svetske slave.

Imate li vremena koje biste proveli sa vašim sinovima?
– Sa svojom decom sam u kontaktu, posećujemo se i okupljamo na proslavama, praznicima. Sin Simeon produžio je da komponuje i stvara predivne kompozicije. Sad živim sama, ali svakodnevno se posećujemo. Često ja odlazim kod njega na ručak, a i oni kod mene. Inače, Simeon je kao mali odrastao u Beogradu, dok smo Stevo i ja živeli u tadašnjoj jugoslovenskoj metropoli. Vratila sam se u Skoplje kad se raspala Jugoslavija koju sam stvarno mnogo volela, tako da i dan-danas tugujem za tom zemljom u kojoj nam je svima bilo lepo. Pevala sam za Tita, to ne krijem, time se dičim, a mnogo sam se divila haljinama i frizurama Jovanke Broz. Kad sam pre neki dan čula da je umrla, isplakala sam se. Ipak, uvek gledam samo napred, tako da verujem da ćemo bolje i lepše živeti iako smo sada samostalna država Makedonija. Moramo biti optimisti, ne vredi živeti u uspomenama.

Jeste li stroga baka ili ste razmazili vaše unuke?
– Nisam stroga, ali volim red, rad i disciplinu u svemu, a posebno kada sam na velikim turnejama po svetu, za to treba mnogo živaca.

Kako napreduju radovi na domu humanosti i muzeja muzike Esma i Stevo Teodosievski koji nameravate da otvorite?
– Humanitarni dom još je u izgradnji i ponosna sam na rad našeg udruženja, a računam da ću sledeće godine da ga i zvanično otvorim i, naravno, ostavim narodu Makedonije.

Pre izvesnog vremena usvojili ste kćerku Eleonoru, koliko je ona ulepšala vaš život?
– Eleonoru sam finansirala i čuvala dok je završila Muzičku akademiju i sada može da krene samostalno kroz život i putevima estrade.

Da li se roditeljstvo razlikuje kada imate kćerku i sina?
– Roditeljstvo je isto, boli i za sina i za kćerku. Deca su deca, svi su mi dragi.

Smatrate li Eleonoru vašom muzičkom nasledicom?
– Vreme će pokazati.

Koji su vaši planovi za budućnost?
– Da pevam dok mogu i dok me publika voli, a što se tiče neostvarene želje, to je da otvorim spomenuti dom i da ga poklonim Republici Makedoniji.

Čuvate li vaše stare haljine?
– Od mojih starih haljina pravim humanitarne revije, a sakupljena sredstva darujem siromašnima i bolesnima kojima su neophodna.

Nekoliko puta ste nominovani za “Nobelovu nagradu”, da li biste voleli da je dobijete?
– Tri puta sam već nominovana za “Nobelovu nagradu”, ostaje još četvrti put da me nominuju. Moja najveća neostvarena želja je da Balkan bude bez granica, i da se tako završi naš intervju.

Piše: Ivana Nikolić, Life Content

Više o temama: