Biljana Lukić: Upropaštavam svoju decu učeći ih da je važno koliko znaš, a ne koliko imaš || Hello Magazin!

Na pomen njenog imena mnogima se pred očima stvori slika lepe crnke sa upečatljivom bojom glasa. Međutim, ona je i sinonim za voditelja i novinara stare škole, kada se znalo ko može da se pojavi na televiziji i da se obraća javnosti. Biljana Lukić nekada je bila zaštitno lice „Studija B“, potom i „SOS kanala“, a poslednjih godina u medijima je prisutna na drugačiji način, kao vlasnica produkcijske kuće „Dream house“. Uskoro će iz štampe izaći i njen roman „Maskarada“, u kome je na specifičan način zabeležena priča jedne mlade žene, toliko burna i stvarna, na trenutke neverovatna, da je zapravo čudo da nije izmišljena. Međutim, to bi mogla da bude životna priča mnogih koji su ostali na ovim prostorima.
- Ideja se javila onog trenutka kada mi je junakinja knjige dala dozvolu da zapišem njenu priču. Ona nikada nije vodila bezbrižan život, kao većina nas do devedesetih, iz jedne neizvesnosti je ulazila u drugu. Poslednju deceniju 20. veka živo pamtimo, neki su je proživeli teže, neki lakše, ali svi želimo da se ne ponovi. Mnogi će prepoznati ljude i događaje u ovom romanu, ali iz sasvim drugog ugla. Bolje će razumeti i vreme iza nas, i ovo današnje - otkriva Biljana.

Da li je bilo teško prolaziti kroz sve te situacije sa glavnom junakinjom, iako izgleda da smo sve to i sami doživeli u stvarnosti?
- Nismo, zato je priča “Maskarada” specifična. Roman govori o istraumiranoj devojčici koja izrasta u devojku snažnog karaktera, postaje studentkinja, pa pevačica, a zatim operativac službe Državne bezbednosti. Upada u epicentar opasnog sveta u kome upoznaje najznačajnije političare, kriminalce, estradni svet. Uz sve to, lomi je i ljubav, strasna i strašna. Veoma sam emotivno „usisana“ u njen život od prve do poslednje stranice, a na moje veliko zadovoljstvo, svi koji su je pročitali rekli su mi da su imali isti osećaj i da nisu mogli da ispuste knjigu iz ruku. Iako su muškarci okarakterisali „Maskaradu“ kao politički triler, prikloniću se mišljenju žena da je ovo ipak životna i ljubavna priča.

Pominje se i sumrak sveta. Jesmo li ga mi ovde već odavno prevazišli?

- Mislimo da je najgore naše vreme, a istorija nam kazuje da u Srbiji nikad nije bilo lako. Društvo u kome se krećem je uglavnom ono bez nade. Godinama su nas nosili elan i želja za borbom, vera da ćemo početi da živimo kao normalan svet. Ta vera je nestala, nema više podele na „naše” i „njihove”, svi su „njihovi”, a mi ostali smo zbunjeni i izdani. Možda ova knjiga malo rasvetli zašto je tako.

Još ste prisutni u medijima, ali iz drugog ugla. U kakvim biste se društvenim i kulturnim okolnostima vratili na male ekrane?
- U televizijskom poslu prošla sam sve stepenice, od redakcijskog potrčka do urednika i rukovodioca, nisam gladna malih ekrana. Ponude koje sam dobijala bile su neinspirativne, a nisu mi nuđeni angažmani zbog kojih bih grizla svom snagom. Nisam dobra u poslovima koji me ne interesuju, sve radim prvenstveno iz želje da to bude najbolje, a novac dođe kao posledica.

U ovakvom vremenu sve brže se gube nekad relevantne vrednosti. Čemu učite svoju decu i smatrate li da je moguće sačuvati ih od loših uticaja?
- Uglavnom ih upropaštavam učeći ih da se broji koliko znaš, a ne koliko imaš, da mržnja više jede mrzitelja nego onoga koga mrziš, da ne budu beskičmenjaci i ulizice, da stoje iza svega u šta veruju čak i kada nemaju istomišljenike. Znam da to nije društveno inteligentno i da će im biti teže nego deci koju roditelji na vreme nauče da “ljudi-sline” najbolje prolaze, ali to je jače od mene.

Intervju: Snežana Ilić, Life Content