Vesna de Vinča otvara vrata svog neobičnog doma na ušću Save i Dunava

Novinarka i predsednica kompanije „Miss Yu“ Vesna de Vinča, poznata po energičnosti i gostoprimstvu, ugostila je ekipu magazina „Hello!“ na prostranom brodu u kome provodi najveći deo godine. U svom domu, koji je smešten preko puta spomenika „Pobednik“, harizmatična plavuša često priređuje slavlja za veliki broj prijatelja.
Šarmantna novinarka lepotom se bavi godinama, a u spektaklima izbora za mis kao scenarista i producent promoviše zaboravljene ženske heroine naše prošlosti. Dobitnica nagrade Akademije “Ivo Andrić“ uvek je odevena u crno jer tvrdi da “svedenost oslobađa“. U odnosu sa ljudima bez zadrške je iskrena, bez ikakvih barijera u komunikaciji, jer je njen životni princip otklanjanje veštačkih barijera i mentalnih zidova. Baš zato Vesna živi i radi na nesvakidašnjem mestu. Adresa joj je – Ušće bez broja – „De Vinča brod’’. Tvrdi da je tek na početku, a unošenje smisla u formu njen je životni moto. Vesna najpre govori o iskustvu življenja na reci.

Živeti na brodu liči na bajku, a nekako se sve desilo spontano. U centru mojih želja bilo je maštanje o slobodi, a slobodu uvek pruža priroda. Život na otvorenom, na reci, ljuljanje na brodu, je kao uspavanka majke planete. Robovanje konvenciji jedna je od najvećih prepreka osloba]anja čoveka i mogućnosti da počne da živi srećan, i u prirodi. Živela sam u salonskom stanu koji je pretpostavljao i salonski način mišljenja. Uspela sam da se te konvencije „otresem“. Donela sam odluku, i tako, već dve godine na ovoj beogradskoj „Noevoj barci“, kao da živim san. Pripitomili smo i jednu skoro divlju kucu, počeli smo da je hranimo i dali smo joj ime Noa. Nikada je ne šetamo i ničemu je nismo naučili, sama se lepo vaspitala. Ušće je njena “lična bašta“ i dvorište, i ona uživa u slobodi.

Koje su prednosti života na brodu, odnosno na reci?
– Mir, harmonija, izvlačenje negativne energije. Stara kineska poslovica glasi: „Ako hoćeš da ubiješ sve svoje neprijatelje, siđi na reku“. Mislim da ne postoji osoba koja je došla na brod a koja se nije energetski pročistila i kreativno pokrenula. Jedno od mojih maštanja je da napravimo „dunavsku magistralu“, koja bi, u stvari, bila najkraći put do posla, i svim Beograđanima omogućila bi da siđu na reke i tamo žive i uživaju. Maštam i o rečnom saobraćaju, najbržem i bajkovitom.

Imate vrlo bogat društveni život. Priređujete druženja i bez povoda.
– Produktivni hedonizam je model druženja koji sprovodim, ideje se roje, projekti se kroje i realizuju. U velikoj sali priređujemo okrugle stolove. Gosti su nam bili veliki intelektualci: Salinas Prajs, najveći arheolog Meksika koji tvrdi da nije postojala jedna već tri Troje; Mihail Epštajn, svetski čuveni pisac i lingvista, doktor Erik Perl, tvorac rekonektivne metode, T. J. Voker, jedan od najvećih magova pi-ara Menhetna. Na brodu se okupljaju Uroš Petrović i Ranko Rajović iz „Mense“ Srbije, Ekološki centar ”Vratimo lepotu rekama” sa Aleksandrom Pavlovim Karađorđevićem na čelu. Sa nama su i nanotehnolog Đuro Koruga, glumica Rada Đuričin, operski pevač Oliver Njego, Božana Ostojić, svetska šampionka u ronjenju , Tanja Petrović – svetski šampion u karateu, pop pevač Oliver Katić i mnogi drugi. Ideja je bila da napravimo mesto gde ćemo učiti mišljenje, jer je misao najvažnija. Ono što misliš – to si ti. Sve zabave koje se organizuju na brodu vezane su za intelektualne i kreativne radionice, ili se obeležavaju hrišćanski praznici i utemeljuje vrednost. Nedavno sam priredila i ručak za svoju učiteljicu Smilju Baštovanov, koja me je naučila najvažnijem: kako se uči. Sumnjivi su svi oni koji ne znaju gde su im prijatelji iz detinjstva i koji zaboravljaju svoje učitelje.

Koje specijalitete najradije spremate kada vam dođe društvo?
– Ne spremam nikada nešto što bi oduzelo više od dvadeset minuta. Sirova hrana je najbolja, a monaška trpeza je najbolja trpeza. To znači jesti „jedno“, jednu kvalitetnu namirnicu, pa drugu, ne mešati hranu raznovrsnim jelima i ukusima, što je postalo pomodno kroz razne internacionalne „televizijske kuhinje“. Na brodu nema zaprške, alkohola i duvana. Jednom smo organizovali čekanje izlaska sunca na palubi. Onda je moja prijateljica Ljilja, vlasnica galerije ”Helena”, napravila najbolju ribu koju sam u životu jela. Bila je to rečna riba koju je sama ulovila, jer ona je šampion među ženama u pecanju.

Šta ste sebi poželeli u ovoj godini?
– Moje želje s vremenom postaju sve korpulentnije, čak bezobrazne. Neko bi rekao drske. Ali trudim se da forsiram „plemenitu drskost“. Dakle, sem ličnog napretka i razvoja, velike ljubavi koja mi se upravo dešava, što je u osnovi vitalnosti, trudim se i želim da sve što tkam vezujem koncima za nebo. To je mudro uputstvo našeg Nikolaja Velimirovića. Nedavno smo spasili još hiljadu jelki, u sklopu četvorogodišnjeg projekta ”Beograd zove – spasimo novogodišnje jelke”. Godinama učimo našu decu da vaspitavaju svoje roditelje i da kupuju isključivo jelke sa busenom, pa da ih posle novogodišnjih praznika sade uz muziku i zabavni program. Milioni jelki se unište u svetu zarad Nove godine. Ovaj projekat smo autorizovali vezujući ga za Beograd, a ja sam dala tu ideju koju smo uspeli da internacionalizujemo. U Beograd je došlo petsto gostiju iz trideset sedam država Evrope da sa nama zajedno sade jelke, a da onda mentalno presade projekat u svoje sredine. Imaju samo jednu obavezu – da nam svake godine jave koliko su stabala spasili. Tako ćemo centralizovati manifestaciju u našoj prestonici i onda napraviti svojevrsnu „Eko Evroviziju“, pa će nam se satelitom javljati ”spasioci” iz celog sveta. Živim za taj dan. To je jedno vezivanje konaca za nebo. „Plemenita drskost“ podrazumeva da su ciljevi visoki, ali i da se ti snovi i želje realizuju.

Gde najradije provodite vreme u vašem domu na reci?
– Moja omiljena prostorija je bez zidova – paluba. Čim grane sunce, izlazim napolje i uživam u pogledu na Kalemegdan, galebove, patke, labudove, žabe. Noću posmatram velike svetleće višespratne ekskluzivne brodove koji, na proputovanju ka Crnom moru,dolaze iz Londona i Ulma. Ovde je svako vreme idilično. Kiša je na brodu spokoj, a sneg uteha. Leti se čak i kupamo. Kada padne vodostaj, Sava se smiri i probistri, postane svetlozelena i čista.

Poznata je vaša strast prema putovanjima. Gde planirate da “krstarite’’?
– Putovanje je moja religija. Ova godina će biti posebna, planiram put u Dubai, Kinu i prelepi Tunis. Upravo produciram izložbu i knjigu modnih fotografija ”Magija Tunisa” sa priprema naših lepotica u čudesnoj Sahari, Sidi bu Saidu, Kartagini. Brazil planiram da posetim početkom septembra, a Njujork u aprilu. Skoro svaka dva meseca pretrčavam sa jednog na drugi kontinent. Nikada ne putujem da bih išla na odmor, letovanje. Odmor je za mlade, jer oni imaju višak slobodnog vremena. Uvek mora da postoje najmanje dva razloga da bih se nekuda pokrenula. U Brazilu me tako, pored takmičenja „Miss Universe“, čeka i susret sa stogodišnjakom Oskarom Nijemejerom, najvećim arhitektom Brazila. To će biti korisno za televizijski projekat i knjigu ”Moji prijatelji stogodišnjaci” koji radim godinama. Reč je o najuspešnijim stogodišnjacima – od Simona Vizentala, Artura Klarka, Elizabet Mardok do Pabla Raptisa i Nelsona Mandele. Ostalo je da intervjuišem još pet takvih genijalaca, od kojih treba da učimo kako se misli i kako se živi. Biće to uzbudljivo štivo.

Otkrijte nam tajnu vašeg mladalačkog izgleda.
– Biti mlad znači imati ogromnu energiju, a to podrazumeva poznavanje pomenute tajne energizacije. Biti mlad znači imati otvoren sistem, kombinovan sa ukorenjenim, proverenim vrednostima, ne bojati se tehnologije i savladavati je. Biti mlad znači uživati u nepoznatom i neizvesnom i odricati se konvencija. Jer, starenje je bolest konvencije. Biti mlad znači stalno iznova pobeđivati sopstvenu inerciju. Redovno gladujem, ne dam telu da se ulenji i dominira. Biti mlad znači verovati u nemoguće, uvek verovati u veliku ljubav, planetarne ciljeve i veliko prijateljstvo. Biti mlad znači permanentno doticati energije početka. Trudim se da istrajavam na tim putevima.

Koji vam je najdraži, a koji najvredniji detalj na brodu koji čuva uspomene na nekog ili nešto?
– Jedno su vrednosti, drugo su cene. Živimo u vremenu sarkazma, kada se uglavnom zna cena svačega, a vrednost ničega. Najvrednije je ono što ne može da se kupi. Uspomene. Život je proizvodnja uspomena. Zato sam okružena retkim simbolima posebne vrednosti. Komoda – radni sto, koji sam dobila od pisca Radomira Smiljanića i njegove supruge Ljiljane, ima istoriju. Oko nje su sedeli i pisali, krojili opozicione nastupe veliki srpski intelektualci. Slika ‘“Anđeo reke” Olje Ivanjicki njen je poklon našem timu na brodu, u čijem je koncipiranju učestvovala. Taj anđeo čuvar nas povezuje sa ovom izuzetnom ličnošću, sa kojom sam čekala njenih poslednjih sedam Novih godina. Ne čujemo se tako do jutra novogodišnjeg, i ja se samo javim da joj kažem kada ću doći da je ”pokupim” kolima. Olja i ne pita gde idemo. Osećala se spokojno među mojim prijateljima. To je bio kao neki ritual. Olja je otišla u drugu dimenziju, ali kao da je i dalje tu, sa nama. Veliki ovalni porcelanski tanjir je deda doneo baki kao poklon iz Istambula. Važno je ne robovati stvarima i detaljima. Malo je stvari koje su emotivno vredne, a za mene je to jedini kriterijum vrednosti. Robovanje materiji i predmetima može da ugrozi horizont. O robnim markama ne treba razgovarati. To robovanje je katastrofa. Neprestano posmatranje horizonta uslov je razvoja, naučio me je  legendarni Artur Klark, najveći pisac naučne fantastike na svetu i moj sagovornik. U stvari, svi sagovornici koje sam intervjuisala bili su moji učitelji. Jedno je detalj, a drugo je ostatak. Novinarstvo me je naucilo da život  ima ostatak koji je uvek smešten u deo neke nove priče. I ta priča opet ima neki ostatak. Odgonetanje i odmotavanje priča koje nas okružuju, učestvovanje sa radošću u njima, i igra, trebalo bi da budu važni ciljevi za svakoga od nas.

Piše: Nadežda Jokić
Foto: Andreja Damnjanović

Više o temama: