Nađa Higl-Boharević se sa svojim momcima premijerno slikala za “Hello!” povodom desete godišnjice veličanstvenog podviga

Poslednjeg julskog dana 2009. godine pokorila je svet i osvojila zlato na „Svetskom prvenstvu“ u Rimu. Planeta je slavila njeno ime, a tada dvadesetogodišnja Nađa Higl nije bila ni svesna uspeha. Deceniju kasnije slavna Pančevka nije samo vlasnica nekoliko stotina medalja i škole plivanja, već je i supruga IT stručnjaka Milana Boharevića i mama dva dečaka Dragana i Mihaila. Sa svojim momcima premijerno se slikala za “Hello!” povodom desete godišnjice veličanstvenog podviga. I dok su joj u parku u rodnom gradu prilazili prolaznici kako bi joj čestitali na zlatnom jubileju Nađa nam kaže da ga je ona preplakala.

– Ne mogu da verujem da je prošla cela decenija. Sedam godina nisam gledala snimak trke, a sad sam to učinila više puta. Sve vreme sam plakala, bukvalno sam ridala, jer su me stigle emocije. Pre deset godina bila sam potpuno nespremna, kao da se sve dešavalo neko drugom – priča Nađa i otkriva kako je stariji sin Dragan saznao ko je njegova mama.

– Vrtić ih je poveo u obilazak naše opštine, gde se nalaze panoi sa fotografijama uspešnih sportista. Ja sam jedina žena, i kad su Draganu drugari povikali da je ono njegova mama, začudio se šta ću ja tu. Vaspitačica im je sve objasnila, mada njima to nije još sasvim jasno. On ima pet i po godina, Mihailo je 13 meseci mlađi, i vole kada im moj tata pokazuje isečke iz novina ili televizijske intervjue. Pošto sam svugde predstavljena po imenu i prezimenu, obavezno pitaju kako su oni Boharević, a ja Higl.

Celog dana zvonio joj je telefon, odgovorila je na hiljade poruka.

– Zvali su me prijatelji koji znaju kakve sam sve bitke prethodnih godina vodila. Posebno me je dirnuo poziv roditelja i brata. Ali, nisam pravila veliko slavlje. Nisam ni onda, što bih sad?

Naša jedina svetska šampionka u plivanju medalje je prestala da broji kada je kolekcija prešla tri stotine. Pošto u stanu nema mesta da ih sve izloži, neke je spakovala u kutije.

– Lopovi su odneli dve. Ostala je samo jedna, ona prva sa tri stotine odličja. Sačuvala sam najvažnije. U stvari, igračke su “izbacile” medalje. (smeh)

Prvu je osvojila sa devet godina, pa teško da iko može da poveruje da se nekad plašila vode.

– Do šeste godine imala sam fobiju da ću se udaviti. Tata je bio spasilac, brat fantastičan plivač, veoma talentovan za sve sportove, za razliku od mene, antitalenta i zabušanta. Tek iz šestog puta položila sam obuku za neplivače. U stvari, ni tad ne bih prošla da me tata, koji je već izgubio strpljenje, nije ubacio u bazen. Istog trenutka sam proplivala.

Četiri godine paralelno je pohađala časove baleta, ali on joj je bio pomalo dosadan, pa se opredelila za plivanje. Na opasku da su verovatno krivi geni, jer joj je deda bio državni prvak u plivanju, kaže da je ipak presudila očeva želja da se brat i ona bave sportom. Postigla je više nego što se nadala, a sad je red na njene sinove.

– Pokušavala sam nekoliko puta da ih naučim da plivaju, ali me ne doživljavaju kao autoritet, već kao mamu, i od septembra će na obuku kod drugog trenera. Ipak, ne bih želela da se bave vrhunskim plivanjem zato što ono podrazumeva mnogo odricanja, a u suštini se ništa nije promenilo po pitanju bazena u Srbiji. Izgarali bi, isto kao ja, a onda bi prestali da se bore. Ali, svakako bih volela da odaberu neki sport, samo da nije individualni. Makar rekreativno.

Za sada, sudeći po bogato ukrašenim zidovima stana, dečake zanima slikarstvo. Uzme li se u obzir da im je tata nekad bio bubnjar u lokalnim bendovima i da su u njegovoj porodici mahom slikari, sve je jasno.

– Mlađi ispoljava dar za crtanjem, stariji je više okrenut sportu. Žilav je, stamen, voli da se takmiči i najveći problem bio je što nije prihvatao poraz. Ali i to je naučio, baš kao da čestita protivniku. Njih dvojica se dopunjuju, mlađi gura starijeg da crta, a stariji mlađeg da se više takmiči.

Nađa, koja se u plivanju snalazi kao riba u vodi, u roditeljstvu se, priznaje uz osmeh, “pomalo koprca”.

– Kao riba na suvom sam. (smeh) Imam dvoje dece, potpuno različite, i ono što “pali” kod jednog ne prolazi kod drugog. U stvari, sa njima pohađam školu roditeljstva. Trudim se da budem istrajna, da ih naučim da se lepo ponašaju i budu dobri ljudi, ostalo će zavisiti od njih. Trenutno sam ja stroža, mene je sport naučio disciplini, pa je zahtevam i od njih. Ali, često im popustim, iako se trudim da održim neki nivo.

Pošto bi sinovi voleli da dobiju sestru, čak su vaspitačici rekli da će im mama za pet dana roditi seku, Nađa ne krije da je to i njena želja.

– Volela bih da ćerka nasledi moj pigment i drago mi je što dečaci nisu. Uvek se šalim da ga čuvam za devojčicu. Nadam se da ćemo porodicu proširiti za nekoliko godina, kad se još malo zdravstveno oporavim.

Da boluje od ulceroznog kolitisa otkriveno je u drugoj trudnoći. Reč je o neizlečivoj, autoimunoj bolesti.

– Prihvatile smo jedna drugu i sad funkcionišemo kao tim. (smeh) Nije lako pomiriti se sa tim da, iako si celog života imao zdrave navike, završiš sa bolešću koja će te pratiti kao senka. Uz to, morala sam mnogih stvari da se odreknem. Sećam se, mama kuva bećar-paprikaš, a ja ne smem ni da pomirišem – odmah mi bude muka, kamoli da ga jedem. Bilo je teško navići se i postaviti granicu, ali uspela sam. Posle dve godine mogu normalno da se krećem i treniram, da se posvetim sebi i deci.

Nastavak pročitajte na sledećoj strani..

Zorica ZarićLuka Šarac

Više o temama: