Severina Kojić: Želim i verujem da ću još jednom postati majka

Severina Kojić: Želim i verujem da ću još jednom postati majka

28/03/2019

0

Na ovaj razgovor sa Severinom čekali smo dugo. Poslednji intervju za “Hello!” dala je pre gotovo četiri godine, kada je prvi put javno govorila o vezi sa novim izabranikom Igorom Kojićem. Ubrzo posle toga par je stao na “ludi kamen”, a bračni život upotpunio je emotivnu harmoniju pop zvezde. Njen život tad je već dobio drugu dimenziju zahvaljujući sinu Aleksandru, koji je nedavno proslavio sedmi rođendan. Isto toliko trajala je i diskografska pauza, koju je na „Dan žena“ okončala novim albumom “Halo”. Sjajan povod da joj postavimo neka pitanja koja već dugo intrigiraju javnost, s obzirom na to da se dugo držala na sigurnoj distanci od medija. Ako je suditi po naslovima koji su se u tom periodu pojavljivali, bilo je više nego burno. U nekoliko navrata pričalo se da je brak sa Igorom pred kolapsom, a u isto vreme šuškalo se i da traže novu porodičnu oazu u Beogradu. I mada ona čuvena kaže “gde ima dima ima i vatre”, realnost je, po svemu sudeći, potpuno drugačija, o čemu svedoči i ovaj intervju.

U dugom, iskrenom razgovoru Severina Kojić najzad otkriva svoju stranu priče. U veselom tonu govorila nam je o roditeljstvu, želji da ponovo postane mama, skladnom bračnom životu, odnosu sa Igorovom porodicom, ali i o onom najintimnijem - odnosu sa sobom. Šarmantna Seve priča nam i kako se suočava sa sopstvenim dilemama, gde pronalazi balans, šta bi poručila sebi iz mlađih dana i hoće li beogradska publika ove godine imati priliku da sa njom zapeva nove pesme.

Poslednje dve godine sa publikom ste uglavnom komunicirali preko društvenih mreža. No, distancirali ste se i od medija. Zbog čega?

- Ma, je l' moguće da je toliko prošlo?! Sad ćemo mi to “lipo” da ispravimo. (smeh) Imala sam puno koncerata, i to dobrih, od Vardara do Triglava, i uz to snimala album. A da bi CD bio dobar, mora dosta da se promišlja - šta volim i želim, s kim i kako ću da radim, šta me “pali” i tera da istražujem muziku kako bih otkrila da li mi se još nešto sviđa... To je moj hobi i ljubav, koje ne doživljavam kao posao ili nešto što moram. Muzika i kreacija su moj život.

Dugo najavljivani album “Halo”, 13. po redu, stigao je sedam godina posle izdanja “Dobrodošao u klub”. Prilično duga pauza.

- U toj pauzi od sedam godina tokom 2013. i 2014. radila sam turneju “Dobrodošao u klub”, koju je režirao moj prijatelj Tomaž Pandur, najbolji režiser na svetu. DUK-a je bila moja treća regionalna turneja, koja je u stranim časopisima uvrštena na 13. mesto liste najboljih na svetu, rame uz rame sa Rijanom i Bijonse. Moji muzičari i bend bili su vrlo ponosni, pogotovo zbog toga što nijedan ton nisu morali da prepravljaju u studiju. Obišli smo sve veće gradove koji imaju arene, putovalo je 98 članova ekipe i 11 šlepera opreme. U Beogradu smo srušili rekorde prodaje, kao i u ostalim gradovima. Takođe, u istom periodu snimila sam neke od najvećih hitova: “Uno momento”, “Generale”, “More tuge”, “Alcatraz” i “Hurem”. Oni se nisu našli na novom albumu, koji ima 17 pesama i više od dvesta miliona pregleda na “Jutjubu”. Sa pripremom za “Halo” počela sam pre tri godine, i to je normalno vreme da radiš na pesmama, vidiš da li su ti i dalje dobre ili ti nešto smeta. Spremni smo za turneju koja će biti najbolja, ali ne zbog scene i plesača, kojih će svakako biti, nego zbog pesama koje ljudi vole. S druge strane, vole i moje muzičke eksperimente. Dobijaju potpuni užitak, jer ja želim da posle mog koncerta svako ode kući zadovoljan, onako “mrdajući repom”, kao što i ja izlazim na binu.

Da li je Beograd na “tour mapi” i jeste li već odabrali datum?

- Naravno. Najizvesniji je oktobar. Želim ponovo da osetim toplinu Beograda kada budemo pevali “Pogled ispod obrva”. Tad se mi grlimo.

“Halo” donosi miks žanrova, od bržih, veselih melodija, do balada. Koja pesma najbolje opisuje vaše trenutno emotivno stanje?

- “Mrtav bez mene”. (smeh) Ne biram muziku po emotivnom stanju, jer bih u tom slučaju danas ”pivala” teški hardkor metal. (smeh) Pesma koja me pogađa je ona koja dođe do dna duše i dirne staru ranu. Svi smo mi puni starih rana. I prekaljeni roker dignuće ruke na narodnjak kad ga “ubode” pesma. To su ona mala skrivena mesta u duši u koja ne zalazimo. Te krhotine emocija u njima jedino pesma može da izbaci ili da ih bar na trenutak sastavi u nama. Ali, ko želi da se bakće s tim? Zato ja najviše volim veselije ritmove.

Nastavak pročitajte na sledećoj strani...

Reklo bi se da na vašim koncertima publika prolazi kroz emotivnu katarzu.

- Ljudi vole da se vesele, zato i idu na koncerte, dolaze po veselje. Žele da pevaju i izbace iz sebe sve što im dođe. Vidim to sa scene kad pevamo zajedno, niko se ne seti realnog života. Ili je upravo koncert realan život, ko će to znati. Zato im dajem sve od sebe i oni mi to vraćaju. Delimo emocije, veselje, tugu, život. Toliko divnih ljudi dolazi na moje nastupe. Neki su dolazili kao deca, a sada rađaju decu i šalju mi slike. To je moj uspeh i moje trenutno emotivno stanje - što mogu da uveselim druge. Vrh!

Rekli ste da ovaj album doživljavate kao prvi. Znači li to da osećate i onu početničku strepnju od reakcije publike?

- To sam rekla u kontekstu entuzijazma sa kojim radim, jer mi je uvek stalo kao prvi put. Ne bi bilo dobro da je drugačije. Normalno, s iskustvom koje imam vrlo sam ležerna, ali nije mi svejedno. Ne pratim toliko reakcije, u to volim da se uverim uživo na koncertu, jer ga ja stvaram. Neko će možda prvi put čuti pesmu na nastupu i zavoleti je. To me zanima. Mislim da me muzika spasava. Raduje me, ona je moj život. Tek sam završila album, a već mislim o novim pesmama, kao “perpetuum mobile” ili po naški - “the show must go on”.

Kada stvarate nove pesme, trudite li se da više ugodite publici ili sebi?

- Evo, dok razgovaramo, ide pesma Alke Vuice. Družila sam se s njom kad sam došla u Zagreb i uvek me je gledala kao sebi ravnoj, mada je ona tada već bila poznati tekstopisac, a ja “mala iz Splita”. Bodrila me je da sama pišem pesme, smatrala me kantautorom. Mnogi ne znaju da sam ja pisala muziku i tekst za “Djevojku sa sela”, “Ja samo pjevam”, “Prijateljice”, “Mili moj”, “Pogled ispod obrva”, “Moja štikla”... Što bi “reka” jedan barba - ili jesi ili nisi. Držim se te njegove. Ako jesi, ne treba da se trudiš, samo radiš. Tako da između fanova i sebe biram nas. Zajedno ugađamo sebi na mojim koncertima. (smeh)

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Severina Kojic (@severina) on Feb 5, 2019 at 9:22am PST


Prošlo je četiri godine od venčanja sa Igorom, a javnost je tek sada, zahvaljujući spotu za pesmu “Kuma”, videla snimke sa slavlja u Beogradu i doživela atmosferu “vašeg srpskog venčanja”.

- Svadba je bila jako vesela, a pošto je “Kuma” isto tako vesela u spot sam ubacila kadrove našeg sveopšteg veselja. Tomaž nam je pomogao da se zaigramo sa svadbom, tako da smo iz Zagreba doneli tri šlepera opreme kako bismo instalirali dva video-zida, jedan nasuprot drugog. Krenuli smo s dobrom “spizom” (zakuskom) i dobrom svirkom, najvažnijim stvarima na venčanju. Mlada je želela i mjuzikl, pa smo doveli predstavu “Cabaret”, a onda je s mladoženjine strane krenula “osveta” u vidu Džinovića, Brene, Brege, Graše, Saše Matića, Bekute… Kad su oni krenuli “pivati”, više niko nije sedeo. (smeh) Igor je više učestvovao u samoj organizaciji, dok smo Tomaž i ja slagali predstavu. Hteli smo da se zabavljamo i znali smo kako to da napravimo. Pred kraj smo gledali balet “Labudovo jezero”, poklon našeg prijatelja, a slavlje je završeno kolom, i srpskim, i hrvatskim. I svi su sve znali. (smeh) Moja rodbina došla je samo da se uveri da ću se stvarno udati, to su mi otvoreno rekli i umirali smo od smeha.

Goste ste umesto na venčanje pozvali na premijeru romantične komedije sa pljeskavicama, kajmakom i lukom. Da li u vašem braku češće ima romantičnih ili komičnih scena?

- Zaljubila sam se u Igora i volim ga, jer je od prvog dana divan čovek, suprug, sin i predivan očuh. On je moja duša. Stalno smo zajedno i najlepše mi je kada vodimo neki svoj “sladak život”. On je moj najbolji prijatelj, strašno mi je zgodan i “lip”. Romantični smo jako, a ni komičnih scena ne nedostaje. Kad me je prvi put doveo kući, nisam mogla da kažem “ne”, jer nisam mogla da se odvojim od njega, da ne objašnjavam zašto, a bilo me je sramota da idemo kod njegovih. Mene je šarmirao, a svojima je rekao da mu nova devojka igra folklor i da će je dovesti kući. Oni nisu mogli ni da pretpostave da sam to ja, mada dobro igram folklor, ali možda to i nije prva asocijacija na Severinu. “Din-don” i eto nas kod Kojića! Kad me je Dragan video, mislio je da je u pitanju skrivena kamera. Međutim, nije mogao da nađe kamere, pa je stalno zapitkivao je l' neko snima. Onda je Igor rekao: “Mi ćemo se venčati”. Svi smo se nasmejali, posebno Dragan. Malo jer ga je Igor ranije stalno tako zezao, a malo i što mu je bilo drago. Ipak, ovog puta se nije šalio i mi smo se, na našu i radost naših najbližih, venčali. Srećna sam jer sam već doživela bajku. Imam divnog supruga koji, kao i njegova porodica, Aleksandra vole najviše na svetu.

Nastavak pročitajte na sledećoj strani...

Kako se vašim muškarcima dopadaju nove pesme, jesu li vam oni najstroži kritičari ili ste to ipak vi?

- Aleksandar sluša sve, a najviše voli “Dubiozu” i već je bio na njihovom koncertu i dobio autogram. Bio je očaran kad ih je video na sceni. Mene doživljava kao mamu i najdraža sam mu u pidžami. Već shvata da deda peva narodnjake, čak mu je Dragan napisao pesmu, našu kućnu, internu, koju obavezno pevamo na proslavama. Iznenadio me je nedavno kad je prijateljima iz razreda pustio moje pesme. Voli “Fatamorganu”, “Od ljeta do ljeta” i “Tutorijal”. Igor mi je pomogao da napravim ovaj album. On je krivac za “Kumu”, “Imaš pravo” i “Unapred gotovo”. Danima ih je slušao i nagovorio me da ih snimim. Mi u kući stalno pevamo ili slušamo demo snimke.

Da li je tačno da kupujete nekretninu u Beogradu? Kako bi to podneli vaš svekar i svekrva jer uživaju kada ste kod njih?

- To je benigna informacija koja nije tačna. Ne kupujemo stan, nema nama do Bežanije. Moji svekar i svekrva to ne bi podneli, najviše zbog Aleksandra, a i mi volimo da nas maze, tako da smo tamo do daljeg. (smeh) Mada, šta bi falilo i da kupimo stan u Beogradu, meni je tu super.

Mnogo puta vas je javnost razvodila od Igora, a bilo je i drugih “loših vesti”. Kako reagujete kada takve informacije dođu do vas?

- “Ma, koga bre to zanima”, što biste vi rekli. Kao da smo mi neki glupaci koji treba da se objašnjavaju sa svetom, u stilu “je l' to istina šta su ovi natrabunjali laž za vreme kiselih krastavaca”. Bilo je bezbroj informacija koje nisu imale veze s vezom. Neki tekstovi su bili takvi da ti bude žao ljudi izbombardovanih tim mrakom i zlom. S druge strane, ponekad su silno duhoviti, da umreš od smeha šta sve neće smisliti, jer je to na granici mogućeg. Ali, pojedine vesti nisu bile novinarski tekstovi, već plaćeni oglasi u kojima svako može da vas predstavi onakvima kakvi apsolutno niste iz nekog ličnog interesa. To nema veze sa bilo kakvim problemom u društvu, niti je od javnog značaja. Tužiti ih ne možeš, jer nema zakona. Jednostavno to prihvatiš kao deo ovog društva, razvučeš osmeh i briga te. Što se mene tiče, moja ljubav je ista za sve. Pevam svima, a moju publiku ne zanimaju laži, samo dobre pesme. Vodim se filozofijom da treba uvek pružati ljubav i imati vedre i pozitivne misli. Svet je lepše mesto nego što nam to serviraju pojedini tabloidi. Naravno, ima i odličnih novina i televizija, sjajnih emisija, ali ja gledam samo serije i dečje filmove. Prihvatam samo lepe, radosne i afirmativne vesti, knjige i filmove.

Poput filma “Poslednji Srbin u Hrvatskoj” koji ste sa ostatkom ekipe predstavili nedavno na „FEST-u“?

- Toplo preporučujem ovo ostvarenje, ne zato što sam imala epizodnu ulogu, a i muž mi je najbolji zombi u filmu (smeh), nego zato što na satiričan i beskrajno duhovit način govori o PTSP-u koji nam je ostavio onaj glupi rat. Režirao ga je moj prijatelj Predrag Ličina. Toliko sam se nasmejala i drago mi je što ljudi konačno bez straha mogu da se smeju glupostima koje su neki u naše ime pravili na ovim prostorima. Mada je moje Slovence najviše potkačio.

Pre sedam godina postali ste mama, vaš dečak već je školarac. Kako sada doživljavate roditeljstvo?

- Ma, on je najslađi dečak na svetu! Biti mama znači biti tu, biti prisutna, osluškivati i ulivati sigurnost detetu. Ono treba da bez straha i sa dobrim, sigurnim temeljima ide kroz svet, da veruje da je to predivno mesto. Nekad možda nije tako, ali jednog dana, kada odraste i postane svestan svega, znaće da se nosi sa životom. Krenuo je u školu i važno mi je što ume da razmišlja i sam donosi zaključke, kakve god, bez potrebe da mu sufliram. Mnogo pričam s njim i tražim njegovo mišljenje. Imamo puno poverenje jedno u drugo, ali mu postavljam i granice, uvek kroz igru. Granice su važne poput vazduha, jer čini mi se da, ukoliko to ne naučimo u ranom uzrastu, kasnije često druge optužujemo za svoju nesreću, a uvek smo bar pola sami sebi naštetili. Zato moramo da prihvatimo i tu odgovornost. Sve povlači jedno drugo. U tri reči - uživam u njemu. Stalno trčim za njim, malo sam i dosadna, ali ne mogu sebi da pomognem. Presladak je.

Nastavak pročitajte na sledećoj strani..

Poznato je da priželjkujete da proširite porodicu. Jeste li Igor i vi možda uzeli u razmatranje opciju da usvojite dete?

- Nadam se da ćemo dobiti dete, želimo to i verujemo da hoćemo. Večiti sam optimista i nadam se devojčici. Mogućnost da se usvoji i usreći dete takođe je fenomenalna.

Smatrate li da je svako režiser svog života ili da smo ipak samo glumci u ovozemaljskoj predstavi “velikog režisera”?

- Dok se ne probudimo samo smo glumci, a kad se probudimo, kukala nam majka, postajemo svoji režiseri. Loša vest je što i odrastemo, a dobra što možemo da budemo dobri i plemeniti i kad nam je najteže. To je zrelost, čini mi se. Olakšanje je kad si tvorac svog života, kad se oslobodiš svih obrazaca i živiš po svom. Treba da budemo nežni prema sebi, blagi, da ne kritikujemo ni sebe, ni druge. Menjati se da bismo promenili svet oko nas - to je moguće samo ako smo mi taj veliki režiser. Čak i kada, po nečijim parametrima, postigne veliki uspeh, žena u duši može da ostane nesigurna devojčica. Dušu možete da lečite samo lepim mislima. Svi smo mi samo deca koja žele da ovaj svet bude lep. Zašto smo onda loši prema drugima? Gde smo zapeli? Postoji jedna divna knjiga, “Svesnost” Antonija de Mela, koju preporučujem svima. Ali, sve ovo što sam ispričala ne morate uzimati zdravo za gotovo.

Nedavno je virtuelni svet zaludeo “10 year challenge”. Šta biste sa ove životne pozicije poručili deset godina mlađoj Severini?

- Rekla bih joj: “Mala, samo ti po svom!” Biti svoj najveći je stepen “uljuđenosti”. Bez straha, bez predrasuda, bez ega, bez obrazaca... To znači da ste apsolutno informisani, ali ne o onome što se događa u svetu, nego u vama. Od toga šta i koliko znate o sebi zavisi kako će vas drugi prihvatati. Ali, morate biti iskreni prema sebi. Tada će vas shvatati pravilno i više nećete biti buntovnik bez razloga, ako me razumete.

Za umetnike važi da ih više vode emocije nego razum. Da li ste i vi član tog “kluba” ili danas prvenstvo ipak dajete raciju?

- Pesme su ispevane emocije, a mi koji ih donosimo moramo ih ljudima preneti tako da ih osete. Ako ne osete, džaba vam što pevate kao slavuj kad je srce nedostupno. (smeh)

U drugoj ste polovini pete decenije, ali vaš izgled ne može da potkrepi tu činjenicu. U čemu je tajna?

- Živim normalan život, preko nedelje vodim dete u školu i rešavam ostale obaveze. Igor mi mnogo pomaže, iako ima svog posla. Vežbam, ali bez obaveze, samo kad sam odmorna i kad mi to prija. Jednom nedeljno idem na masažu lica, koja je fantastična.

Odajete utisak snažne, samosvesne žene, ujedno krhke i emotivne. Kako pronalazite balans?

- Trudim se, i jeste teško, ali mislim da se dobro snalazim. Život se odvija brzo, toliko brzo da bih najradije otišla da živim na selu, bez interneta. Dok se snovi o selu ne ostvare, trudim se da se u ovom svetu osećam dobro u svojoj koži i budem zahvalna za sve što sam proživela i dobila kao dar, pre svega sina i supruga. Više puta u toku dana osećam se kao izbalansirana osoba, koja voli “Malog princa” i veruje u ljubav. A to je veliki uspeh za jednu, kako ste rekli, snažnu i samosvesno-krhku ženu. Nismo li sve mi negde u traženju tog balansa? Srećno nam bilo u potrazi.

Šta je vaša najveća neostvarena želja?

- Trenutno želim da ovaj intervju bude duhovit, jer me Igorova tetka-Veka prozvala da je poslednji bio dosadan. Objasnila sam joj da često prenose i ono što ne izgovorim. Tako da, molim vas, neka ovaj ostane u duhovitom tonu. (smeh) I naravno, moja najveća želja, koja mi je već ostvarena i nek' se i dalje ostvaruje, jeste da smo svi zdravi, da živimo u miru i ljubavi. I da pevamo u „Areni“ u oktobru.

Deana Đukić/Marija Milenković Jelena Balić/Instagram
Tagovi: severina

Pročitajte još