Talenat za glumu nasledila je od majke Anice, jugoslovenske filmske ikone, a potrebu da popravlja svet od oca Miodraga, čuvenog dorćolskog šmekera
Raskoš svog talenata pokazala je već prvom ulogom u seriji "Koreni“, potvrdila ga u "Dugu moru“, ali gluma nije jedino čemu je posvećena. Mina Sovtić ima potrebu da popravlja svet. Tu, u današnje vreme retku i poštovanja vrednu osobinu, nasledila je od oca Miodraga - Miće Sovtića, biznismena, predsednika Fudbalskog kluba "Dorćol“ i čuvenog beogradskog šmekera. Majka, proslavljena glumica Anica Dobra, na koju i fizički liči, zaslužna je što Mina može da se pohvali i kolekcijom najneobičnijih uspomena iz detinjstva.
Jeste li išli sa tatom na fudbalske utakmice?
- Nisam imala jasan uvid u taj deo njegovog života kad sam bila dete jer me sport nije zanimao, iako su me terali na tenis, na koji sam otišla dvaput, i na umetničko klizanje, gde sam bila tri puta. (smeh) Otkad živim blizu kafića koji tata drži svakog jutra pijemo kafu. Izgradili smo veoma kvalitetan odnos. Odjednom me zanima sve što on radi. Dok sam pre verovala kako njemu sve lako dolazi, sad znam koliko se fokusirano i pametno bavi svojim poslom, koliko je pošten i koliko se trudi da pomogne celom kraju.
Vaš otac je odrastao na Dorćolu?
- Da, u skromnoj porodici. Uvek je imao želju da pomogne svima kako bi svako dobio šansu u životu. Iako on to nikad ne bi tako nazvao, verujem da je reč o aktivizmu.
Uvek je važio za šmekera. Imponuju li vama takve priče o njemu?
- Definitivno je stara garda, ona uz koju idu poseban moral i etika ulice. Jako ga cenim. Mama je iz drugačijeg miljea, a ja sam čudan miks ta dva sveta. Imala sam uvid i u jedno i u drugo, i to me je obogatilo.
Sa mamom ste boravili u Nemačkoj, dok je tamo snimala filmove. Čega se sećate iz tog perioda?
- Kad god na nekom aerodromu vidim slatkiše iz mog detinjstva ili čujem reklame na nemačkom jeziku, imam osećaj da su deo mog DNK-a. Dosta smo putovale, a putovanja su za čoveka bitna koliko i čitanje knjiga. Bile smo i u Kejptaunu, gde sam prvi put videla i jako bogate i veoma siromašne ljude, i zapitala se zašto je to tako. Pamtim kako su mami sugerisali da me ne vodi na bazen koji nije za belce, ali je meni bio zanimljiv jer je bio na otvorenom, pored mora. Pošto je ona radila, nagovorila sam ujaka da me povede. Bila sam jedino belo dete i, naravno, prvo su mi dirali kosu, a onda ih je fasciniralo što znam da plivam. Iako su živeli pored mora, u bazen bi samo skočili i brzo se hvatali za ivice, pa sam ih učila da plivaju.
Koliko ste tad imali godina i kako ste se sporazumevali?
- Imala sam devet godina, pričala sam engleski i nemački, a sporazumevali smo se na razne načine. (smeh) Znam da mi je već tad bilo užasno što ta deca nemaju iste šanse kao ona iz zemalja prvog ili drugog sveta.
Sa Anicom Dobrom boravila je u Nemačkoj dok je proslavljena glumica tamo gradila karijeru
Koliko jezika govorite?
- Engleski i nemački. Francuski sam učila u školi i znam gramatiku, ali ga ne govorim. Razumem i holandski.
Da li ste i vi nekad osetili nepravdu?
- Definitivno. Rođena sam 1995. godine i sigurna sam da je moja generacija u ranom detinjstvu doživela traumu. Ali, upravo to nas je učinilo snalažljivim. Zapadnjaci, generalno, imaju predrasude prema nama, pogotovo Englezi. Znam jer sam u Londonu išla u školu. I dalje su im komunizam i zemlje u kojima je on bio vladajući sistem egzotičniji od Zimbabvea. Ipak, verujem da nas je odrastanje u rasulu kakvo je ovde vladalo devedesetih očvrsnulo i osposobilo za život.
Na osnovu čega to tvrdite?
- Mnogi moji prijatelji otišli su odavde i odlično su se snašli tamo gde su. Imaju taj "street smart“, znaju sve fore. Jedino im nedostaju onaj osećaj pripadnosti, svoj kvart, poznata baka na pijaci...
Jeste li i vi razmišljali da odete?
- Razumem sve koji su otišli jer nisu ovde mogli da se zaposle i imaju život kakav misle da zaslužuju. S druge strane, verujem da u našem društvu ima prostora za napredak i pitam se šta mogu da uradim da nešto popravim. Uostalom, ako svi odu, ko će ostati? Moja filozofija za sve što sam radila, i dobro i loše, uvek je glasila - ako neću ja, ko će? Konkretno, otkad znam za sebe imam potrebu da spasavam napuštene životinje. Uz to, razmišljam i o profesiji, o tome da ima malo uloga za žene i da bi to trebalo da se menja. Da ne bude jedna žena okružena sa 12 muškaraca koji procenjuju treba li da dobije ulogu na kastingu. Ako ja to nekim svojim potezima, na primer produkcijom, ne promenim, ko će? Takođe, postalo je normalno ćutati i sklanjati se od bolesnih i ugroženih, što donekle razumem jer pojedinac ne može da spase ceo svet. Ali, imam potrebu bar da pokušam, mirnija mi je savest ako ne okrenem glavu i popravim što se da popraviti. Tako imam osećaj da živim pravilnije.
Očigledno ste od oca nasledili tu osobinu?
- Tata uvek ima inicijativu, mama se pre odazove na poziv, tako da jeste više njegov gen. Tu smo baš slični. Pre četiri godine u Savamaloj našla sam šest kučića starih mesec dana. Jedno je odmah uginulo jer je kamen pao na njega. To je bilo strašno, nisam mogla da ih ostavim, stavila sam ih u lavor i donela tati, koji je bio usred utakmice. Nisam znala šta drugo da radim, mama bi me "ubila“ da sam ih dovukla kući. Znala sam da će se i tata ljutiti, ali sam bila sigurna da bi i on uradio isto u mojim godinama. Iznervirao se, ali mi je pomogao da ih smestim. Kasnije smo ih udomili, s tim što smo zadržali dve kuje.
Погледајте ову објаву у апликацији Instagram
Koliko sada životinja čuvate u stanu?
- Trenutno ga renoviram, pa su Leon i Nevada kod mojih roditelja. Ares je kod tate na terenima, a kod mene su Zigi i mačak Barti. Ostale životinje su kod moje bake Ane u Grockoj.
To je mamina mama? Zanimljivo je da su obe, zapravo, Anice?
- Da. Baka je Slovenka i zbog rata je morala da postane Ana. Duga priča. Mami je htela da da ime Tanja, međutim deda ju je "prevario“ i krstio je Anica. (smeh)
Da li je tačno da ste hteli da budete veterinar?
- Htela sam da lečim životinje, još razmišljam o svom azilu i tome da hitno treba doneti sistemska rešenja za životinje na ulici, kao u nekim evropskim državama. Ali, maštala sam da budem lekar, ne veterinar, jer sve u porodici teram da idu na redovne preglede. Čak lekarima objašnjavam šta se dešava, pa me često pitaju jesam li njihova koleginica. (smeh)
Zašto niste upisali medicinu?
- Svesna da osećam ogromnu empatiju i da bi trebalo da očvrsnem kako bih mogla da se suočim sa činjenicom da, na primer, u Urgentnom centru dnevno umre po desetak ljudi, shvatila sam da ipak nisam za taj poziv. Pri tom, reditelj Andrej Tarkovski je, potpuno nevezano za ovo, rekao: “Ako očvrsneš, u startu si izgubio”. Verujem da je mislio na “oguglaš”, jer ako ti se to dogodi, gubiš ono najvažnije - saosećanje.
Preko medicine stigli ste do glume?
- U jednom periodu, pre nego što sam upisala Fakultet dramskih umetnosti, pohađala sam školu filma i tad sam htela da budem reditelj. Ali, pošto je svako od nas morao nekome da glumi na vežbama, onda sam i ja to radila. Svi su govorili da sam odlična. Na kraju sam i sama to “skapirala” i priznala sebi da je, u stvari, gluma ono što me dubinski zanima. Osetila sam da ću tako moći da dam mnogo više nego ako budem iza kamere. Moj mozak funkcioniše tako što, dok sam u kadru, uvek smislim kako ću nešto da uradim.
Kako ste mami saopštili da ćete postati njena koleginica?
- U Prvoj beogradskoj gimnaziji, na nekom času, pomislila sam kako to što slušam nema nikakvog smisla i da moram da se bavim nečim apsolutno smislenim. Tog trenutka mami sam poslala poruku da ću izaći na prijemni za glumu. Posle pola sata mi je odgovorila da ćemo popričati kad dođem kući. (smeh) Nedelju dana kasnije išla je na rođendan kod svog profesora Predraga Bajčetića i verovatno mu je u trenutku muke rekla da hoću na glumu. Bajča, koji je bio noćna ptica, pozvao me je da dođem kod njega iako je već bilo prošlo deset uveče. Ali, tog dana smo slavili kraj školske godine i pravili “pena parti”, pa sam prvo htela da odem kući, da se presvučem i istuširam. "Bajča je rekao odmah”, viknula je mama u slušalicu, i ja sam sva ulepljena krenula kod njih.
Mina Sovtić: Mama ne bi u životu došla da me gleda na prijemnom
Jeste li tada prvi put videli legendarnog profesora?
- Da. Živeo je u ulici Svetozara Markovića, u kojoj je bio mrak, sve me podsetilo na filmove o Hariju Poteru. Profesor me je čekao na vratima stana. Podsećao me je na Serža Gensbura. Čestitala sam mu rođendan. Pozvao me je unutra, a mami je rekao: "Anice, može“, na šta je ona usplahireno prokomentarisala kako može to da kaže a da nije ni popričao sa mnom. "Ima nešto zanimljivo u očima“, objasnio je, dok sam ja već opušteno pričala sa njegovim gostima. Na zabavi su bili mnogi glumci i reditelji, ta stara garda, a ja nikome nisam persirala, što je, takođe, moja životna filozofija. (smeh)
Šta se posle desilo?
- Kad su se gosti razišli, negde iza ponoći, ostali su Dejan Mijač, Bajča, moja keva i Duško Premović, koji je bio sa njom u klasi. Profesor me je pitao jesam li pripremila tekst za prijemni. Slagala sam da razmišljam o "Blanšu“ i rekao mi je da izgovorim dve rečenice. Nije bio zadovoljan, tražio je da ponovim. I tako nekoliko puta, sve dok se, očajna što ne valja, nisam rasplakala. Kad sam počela kroz suze da pričam da gluma nije za mene i da neću ni da pokušavam, rekao je: "Je l' vidiš, Anice, ona je za to. Jesam li ti rekao, ona je to, jedan kroz jedan.“ Meni je sav ozaren dodao da bi me primio u svoju klasu. Tako mi je nabildovao samopouzdanje, a kasnije sam saznala da je to sa rasplakivanjem glavna fora, jer ako ne umeš da pokažeš iskrene emocije, nisi za tu profesiju.
Ipak, niste upisali akademiju iz prvog pokušaja?
- Nisam se upisala kod Srđana Karanovića iako sam bila u užem izboru, i veoma sam zahvalna Bogu zbog toga. Jer, ljudi koji upišu fakultet iz prvog pokušaja ne znaju da cene značaj toga. A meni je sve u životu bilo teže, ništa mi nije lako dolazilo.
Šta ste radili u međuvremenu, između dva prijemna?
- Upisala sam filozofiju, ali tad su bili protesti, pa nisam ni išla na predavanja. Moj fakultet volim zbog mnogih stvari. Nas je po 12 na smerovima, znamo sve profesore, svi nas gledaju kao ljude, nismo samo broj kao na fakultetima gde u jednoj godini ima po nekoliko stotina studenata.
Trenutno spremate diplomsku predstavu?
- Da. Reč je o duodrami. Moj partner je Denis Murić, koji je na trećoj godini, ali je moj najbolji drug, i otkad ga znam želim da diplomiram sa njim. Radimo predstavu "U lovu na bubašbavbe“, po komadu poljskog pisca Janoša Glovackog, ličnoj priči o njegovim prvim godinama u Americi, kad je živeo u stanu bez ičega. Iako je reč o velikoj muci, spremamo komediju.
Denis vam je najbolji drug, a imate i dečka. Ko je on?
- Zajedno smo jako dugo. Ubio bi me ako bih otkrila nešto više. (smeh)
Bavi se programiranjem?
- Da, i trudi se da ostane anoniman, u svakom smislu. Dobar je čovek, voli životinje, zajedno ih spasavamo. Lepo nam je, srećna sam. Generalno sam okružena dobrim ljudima, od kojih neke, poput prijateljice koja je nedavno dobila bebu, poznajem od najranijeg detinjstva. Družimo se od četvrte godine, a isto smo godište. Pre nego što je postala mama živela je u Njujorku, sve je prošla, vratila se, zaljubila, zatrudnela i bila je u fazonu: "Što da ne, za bebu nije rano“.
Razmišljate li vi o roditeljstvu?
- Mislim da bi meni ipak bilo rano. (smeh) Ali, to niko ne zna dok se ne nađe u toj situaciji.
Koliko je Anica imala godina kad vas je rodila i zbog čega nikad nije htela da se slika sa vama i suprugom za novine?
- Imala je 32 godine, a nepričanje i nepokazivanje muža i ćerke smatra kućnim vaspitanjem. Baš kao i ja. Mislim da za svako eksponiranje treba imati jak povod i opravdan motiv.
Povod je vaša uloga u seriji "Dug moru“, koju upravo gledamo. Šta se dalje dešava sa vašim likom?
- I Julija će mlada da ostane u drugom stanju, što će prouzrokovati velike probleme. Ova moja uloga je kompleksnija od ostalih, mada smatram da nije bitna veličina lika, već koje scene imaš.
Gledaćemo vas i u nastavku "Žigosanih u reketu“?
- Da, a nadam se i da ćemo snimiti nastavak "Korena“. Igram i u predstavama "Hipnoza jedne ljubavi“ i "Ljubav u Savamali“, kao i u jednom mjuziklu.
U serijama igrate sa ćerkama Marka Nikolića i Branislava Lečića, a u nekim drugim gledamo i sinove Dragana Bjelogrlića, Irfana Mensura, Branimira Brstine, kao i ćerku vašeg profesora Dragana Petrovića Peleta i glumice Olge Odanović. Imate li osećaj da ste osim prijatelja vaših roditelja nasledili i njihove neprijatelje?
- To je potpuno tačno. Pri tom nas nema baš toliko mnogo koliko se o nama priča u medijima. Zalomilo se tako, naši roditelji sličnih su godina i neke znam od detinjstva, a neke sam upoznala tek na faksu. Ipak, činjenica je da na stotine mladih pokuša da upiše glumu ili režiju i da ne mogu baš svi da prođu, kao i da članovi komisije imaju problem ako u jednom danu treba da odluče o dva kandidata koji imaju neku pozadinu u branši, a obično prime samo jedno. Da ne bi bilo da forsiraju "svoje“.
Lenka Petrović pričala je da je njen otac izašao kad je ona polagala prijemni. S druge strane, zar nije logično da roditelji stanu iza svoje dece?
- Moja mama ne bi u životu došla da me gleda na prijemnom. To je bilo tabu tema. Imala je, što mi je i rekla, iluziju da niko neće ni znati da smo u srodstvu pošto nosim drugo prezime. Ona je tako mislila i nadala se, što je iz ove perspektive, bilo veoma naivno. (smeh)
