Olivera Savić - Balašević u rodnom Zrenjaninu predstavila je svoj prvi roman, otkrivši zbog čega je prezimenu dodala devojačko i kako je još u ranom detinjstvu naučila da pomera granice
“Nova knjiga Olivere Balašević? Ne. Njena prva knjiga? Ne. Nego: prva koju je imala strpljanja da zapiše...”, ovim rečima Olivera Balašević predstavila je roman “Planeta dvorište”, svojevrsno svedočanstvo o svom odrastanju, Zrenjaninu, majci Pelki i starijem bratu Zoranu... Uspomene na detinjstvo hrabro je pretočila na bele stranice, a potom se, prvi put posle četrdeset godina, potpisala i devojačkim prezimenom Savić, kao svojevrsni omaž i, kako je na knjizi istaknuto, u boji karmina njene majke. Nekadašnja jugoslovenska reprezentativka u gimnastici i nesuđena učesnica "Olimpijskih igara“ u Moskvi 1980. godine romana je, posle Novog Sada, promovisala i u rodnom gradu.
"Zrenjanin je za mene uvek bio daleko više od imena upisanog u rubrici “Mesto rođenja”, ali do sada još ni u jednom formularu nije zatraženo da se navede i mesto odrastanja“, glasi odlomak iz knjige, u kojoj je opisala svaki detalj sačuvan u “koferu uspomena”. Među njima je i jedan stvarni, sa kojim je po završetku gimnazije stigla na studije u Novi Sad i život nastavila daleko od zgrade u Borisa Kidriča 19.
Uvek drugačija i originalna, živopisnu priču o posebnom periodu svog života Olja je predstavila kroz interaktivni performans u formi koja neodoljivo podseća na pozorišni čin. Poromociji je prisustvovao i njen sin Aleksa sa verenicom, poneka drugarica iz razreda i mnoštvo sugrađana. I mi smo se našli tu. Svi zajedno svedočili smo izvanrednom osećaju za scenu i glumačkom talentu, u koji smo davno imali prilike da se uverimo. Ulogu u čuvenoj mini-seriji “Pop Ćira i pop Spira”, na nagovor supruga Đorđa Balaševića, prihvatila je samo dve nedelje posle rođenja ćerke Jelene. Četiri godine ranije dobila je Jovanu, a deceniju posle Jelene na svet je došao Aleksa. Danas je i ponosna Simonina i Petrina baka.
Olivera Savić - Balašević: Ovo je knjiga o mojoj majci, kojoj sam neizmerno zahvalna što me je naučila da pobeđujem
U prepunoj “Baroknoj sali” Gradske kuće u lepoj varoši na Begeju zvanicama je govorila o redovima koje se, kaže, najzad usudila da napiše. Duboko emotivno, uz poneku suzu i drhtaj u glasu, Olja je pričala o majci, glavnoj junakinji knjige i svog detinjstva. Bilo bi divno da je te redove napisala za njenog života, konstatovali su neki.
- Jednostavno, u životu ne stignete ili ne umete da kažete ono što biste želeli. Mislim da knjige upravo tome služe. Štaviše, puno toga se ne može opisati rečima, ali eto, bar sam pokušala. Najviše u knjizi, a ponešto i večeras. Kada su me uputili u “Maticu srpsku” kako bih dobila dozvolu za štampu bila sam tako ponosna. Predala sam tekst i izašla sa mislima: "Bože, sada su svi pod istim krovom, sa mnogo značajnijim piscima, odnosno njihovim junacima. Tamo je moja teta-Anuška, čika-Kači, Đusika i Ivica, a najpre moja mama i brat.” To me je motivisalo. Pre svega zbog one klupe, koje se ne sećam, ali su mi o njoj pričali - rekla je, aludirajući na deo romana u kom opisuje kako je kao beba sa majkom i bratom nekoliko dana “stanovala” na klupi upravo ispred zdanja u kome je te večeri predstavila svoju “Planetu dvorište”.
- Mislim da bi mama bila ponosna da je mogla da vidi tu bebu iz njenog naručja koja je savladala onih nekoliko stepenika na ulazu u Gradsku kuću, a onda i nešto više njih do ove sale, gde uživam u toploj atmosferi i dobrodošlici. Bila bi presrećna što su mi pružili priliku da ispričam nešto o našem životu.
Više od ljubavi: Đorđe Balašević predivnim stihovima čestitao rođendan Oliveri
Izlaganje su u više navrata prekidali aplauzi, a posle jednog posebno burnog zbunjeno je pitala:
- Nisam baš iskusna u ovome što radim, je l' to poziv na bis.
Za kraj, sa publikom je dirljivu, ali nadasve poučnu priču kako ju je majka naučila da pomera planine. Bila je to planina od uglja, koju su zajedno “pomerile” ispred kuće jednog sugrađanina ne bi li zaradile nešto novca.
- Tog dana savladala sam jednu od najvrednijih lekcija - kako najteže životne izazove pretvarati u igru. Ovo je knjiga o mojoj majci, kojoj sam neizmerno zahvalna što me je naučila da pobeđujem. Posvećujem je ne onoj hrabroj, ponosnoj, tvrdoglavoj i požrtvovanoj ženi, već grubo ošišanoj devojčici na stepeniku teretnog vagona prispelog 1946. na stanicu Zrenjanin, gologlavoj Crvenkapi pred špalirom vukova prerušenih u putnike na peronu - vaspitačice, vršnjake i sve ostale. Jer, ona je i Simona i Petra. I Jovana i Jelena. Ona je ja.
