Radivoje Raša Bukvić za Hello! otkriva zbog čega je jedva dočekao četrdesete, šta je naučio od svetskih zvezda i kako mu je zakon privlačenja doneo život o kom je sanjao
Bila je 2005. godina, a glumac koji samo što je završio Fakultet dramskih umetnosti pojavio se u televizijskom projektu Siniše Pavića, “Stižu dolari”. Blesnuo je i nestao iz našeg vidokruga. A onda su stigle vesti kako je počeo da gradi karijeru u Francuskoj, zatim i u Americi. O tom periodu njegovog života najbolje svedoči CV koji broji najmanje dvadeset stranih naslova.
U Srbiju se vratio 2017. godine, ne toliko zbog posla, koliko zbog želje da sin Danilo, koga je dobio u braku sa koleginicom Marijom Bergam, odrasta uz bake i deke. “Ko sam ja da im oduzimam ulogu koju fantastično rade,” glasno se zapitao govoreći o svojoj porodici.
Jednom prilikom nam je i o svojim druženjima sa glumačkim zvezdama, našim i svetskim, o kuvanju, supruzi i sinu. S ozbirom je proslavio jubilarni rođendan, pitali smo ga, pre svega, da li strepi od četrdesetih.
View this post on Instagram
- Naprotiv, radujem se novoj dekadi. Ušao sam u životnu fazu koja mi veoma prija, i privatno i poslovno. Odlično se osećam - u godinama sam kad imam iskustvo, a još uvek mogu.
Pročitajte: Raša Bukvić - Spreman sam sve da uradim za svoju suprugu i sina
Nisu vas uplašile prve sede?
- Ma, kakvi. I kao klinac izgledao sam starije, pa sam često igrao likove koji imaju duplo više godina. Morao sam da se korigujem zbog uloga i nisam se uvek osećao ugodno u sopstvenoj koži. Konačno sam svoj na svome.
Koliko se Raša od pre dvadesetak godina, student, Somborac u Beogradu, razlikuje od ovog danas?
- Prilično rano znao sam šta želim. Još u trećem razredu gimnazije zapitao sam se gde vidim sebe za deset godina. Čim sam vizualizovao svoju budućnost, bilo mi je jasno šta treba da radim. Svaki put kad bih se našao na raskrsnici zagledao bih se u tu sliku i tačno znao kako dalje. To mi je mnogo pomoglo, inače bih bio izgubljen kao guska u magli. I dalje dosledno koračam tom davno zamišljenom stazom.
Jeste li skloni da kažete “sreća me je pogledala, pa sam se našao u pravo vreme na pravom mestu” ili ste ipak oko svega morali da se pomučite?
Pročitajte: Radivoje Raša Bukvić: Snimanje sa svetskim zvezdama je sjajno iskustvo
- Ono što sam želeo uvek je dolazilo posle neke dobre provokacije s moje strane. U vreme kad sam diplomirao malo se snimalo, bila je retkost da mlad čovek dobije šansu isped kamere, a mene je privlačio film. Intenzivno sam u sebi priželjkivao da mi se desi filmska uloga, i desila se. Slično je bilo i kada sam osetio očinski instinkt i želju za roditeljstvom. Znao sam da na svetu ima mnogo fantastičnih žena, a da ja samo treba da budem skoncentrisan kad naiđe prava, da je ne pustim da prođe kraj mene. I naišla je Marija.
Na osnovu ovih reči zaključujem da verujete u devizu “kakve su ti misli, takav ti je život”.
- Verujem da nam se uglavnom dešava ono što želimo. Međutim, postoje ljudi koji su zaboravili da žele i žive stihijski. Odmalena nas uče da banalizujemo želje na nivou poklona od Deda-Mraza. Prave ljudske želje nisu materijalne, već intimne. Čovek treba sebi da oprosti ako napravi grešku, ali ne sme zaboraviti da želi. Pitanje je trenutka kada će univerzum biti blagonaklon.
Da li je tačno da ste francuski jezik savladali u roku od tri meseca?
- U januaru mi je rečeno da ću, ako do marta naučim francuski, dobiti ulogu. Bio sam ekstremno motivisan, a kako volim izazove, rekao sam sebi: sad ćeš maksimalno da se potrudiš. Svestan da nemam šta da izgubim, već samo da dobijem, fokusirao sam se na učenje jezika i za tri meseca uspeo da progovorim.
Pročitajte: Raša Bukvić - Moja supruga je zrela i načitana, može i mene nečemu da nauči
Prvu glavnu ulogu dobili ste relativno skoro, pre dve godine. Jeste li verovali da će se to desiti ili ste polako dizali ruke od svega?
- Centralne uloge su mi se prvo desile u Francuskoj, pa tek onda u Srbiji. Ali, to me nije demotivisalo. Meni je lepo u mojoj profesiji, siguran sam da sam izabrao pravi posao. I ne umirem od želje da budem ekstremno poznat. Publicitet je posledica bavljenja javnim poslom, ništa više od toga. Jedino što me zanima su kvalitetne uloge u kvalitetnim projektima. Podizanje nivoa ukusa, da ne zvučim prepotentno. Mislim da je idealno vreme da se radi na tome.
Koliko se razlikuje vaš dan u zavisnosti od toga da li imate snimanje, susrete sa medijima ili neku drugu obavezu?
- To je sistem spojenih sudova koji funkcioniše po principu: da nema crne, ni bela ne bi vredela. Smatram da umetnik mora da bude malo gladan posla, a kad mu se on desi, zaslužio je svaki trenutak na setu, pa i onaj kasnije, koji podrazumeva pojavljivanje u medijima. Posao od javnog značaja opravdava i tu vrstu eksponiranja. Pamtim i svojevrsne medijske pritiske koje sam doživeo dok smo radili “Transporter” i “Umri muški”. Kad su ti blokbasteri pali u drugi plan, a ja dobio dete, nekako je bilo prirodno da se povučem i posvetim porodici.
Kad ste poslednji put bili u prilici da kažete: “Danas ne moram ništa, danas ću po svom”?
- Juče po podne.
View this post on Instagram
Pročitajte: Marija Bergam - Božić je praznik koji slavim dva puta
I šta ste radili?
- Otišao sam u dugu šetnju, što je navika koja mi je ostala iz perioda kad sam radio sa Đuzom Stojiljkovićem. Bez obzira na to da li je imao glavnu ili neku manju ulogu, već na prvu probu je dolazio spreman. Mi još ne bismo ni počeli da čitamo scenario, a on je svoju ulogu znao napamet. Kad sam ga, fasciniran, pitao kako to postiže, objasnio mi je da uči u hodu. Krenuo bi u šetnju sa tekstom u rukama, a pojedine scene pamtio je po ulicama ili zgradama gde bi se zatekao u trenutku dok ih je čitao. Pomislio sam, ako je Đuza u stanju da pešači od Zvezdare do Novog Beograda, što ne bih i ja. I tako sam krenuo da šetam.
Mnogi glumci iz serije “Stižu dolari” nisu više među nama, pa ni Miša Janketić koji je igrao vašeg oca.
- Rastužio sam se kad sam čuo da je otišao. Miša Janketić je moj prvi susret sa istinskom zvezdom. U početku sam bio stidljiv, nisam želeo da ga remetim niti da mu dosađujem pitanjima, a imao sam ih pregršt. Pratio sam ga, gledao kako se ponaša prema kolegama, upijao njegove gospodske manire... Uvek je bio spreman za snimanje, nikada nije kasnio.
Jeste li vi nekad zakasnili?
- Jednom, tri minuta, i nikad više. To se desilo u inostranstvu gde, kad glumac odstupi od predviđenog rasporeda bukvalno minut, istog trenutka svi budu obavešteni, pošto se i njihove obaveze pomeraju za taj minut. Kada mi je šminkerka rekla “danas malo kasnite”, zbunjeno sam je pitao kako zna. Odgovorila mi je: “Pa, to svi znaju”. Tu lekciju sam zapamtio za sva vremena.
Pročitajte: Raša Bukvić- Spreman sam sve da uradim za svoju suprugu i sina
Šta vam je najteže padalo tokom decenijskog rada u “belom svetu”?
- Imao sam ozbiljne administrativne muke, i to pamtim kao najveći problem. Sve drugo je bilo rešivo. Skloni smo da ustuknemo pred poteškoćama, a rešenje uvek postoji, samo ga treba potražiti. Na Zapadu, gde nemate ni mamu ni tatu da brinu o vama, svaki dan je izazov koji nosi nešto lepo i uzbudljivo. Zbog uloge sam se gojio osam kilograma i mršavio 12, ali sve je to u opisu mog posla.
Bili ste u prilici da sarađujete i sa čuvenom Endi Makdauel. U kakvom sećanju vam je ostala?
- Pre tačno deset godina zajedno smo snimili reklamu. Nisam mogao ni da zamislim da je tako nešto moguće, a kad se ipak desilo, shvatio sam da ja samo treba da se ponašam uobičajeno, da budem onakav kakav sam inače. Tri dana koje smo zajedno proveli u Briselu pamtim po lepom druženju. Bila je jednostavna, dostupna, vesela. Nekoliko godina kasnije slučajno smo se sreli na pešačkom prelazu u Los Anđelesu. Samo je potvrdila taj utisak.
Pomislite li nekad: “Bilo bi divno da sam se jutros probudio u Parizu”?
- Ja i dalje živim između Beograda i Pariza, gde imam agenta. Zbog poslovnog sastanka spreman sam da odletim u bilo koji kraj sveta. Navikao sam, a i čudno mi je kad sam dugo na jednom mestu. (smeh)
Pročitajte: Raša Bukvić i Marija Bergam - Ceo svet bi propao da nema brakova i ljudi koji se međusobno vole i poštuju
Da li je kuvanje u kojem ste, kažu, odlični, hobi ili jedno od kućnih zaduženja?
View this post on Instagram
- Uživam u ritualu pripremanja hrane, pogotovo kad to činim za drage ljude koji dolaze da se družimo. Ranije sam, priznajem, češće kuvao. Od kada smo se Marija i ja uzeli više se ona time bavi. Obožavam vojvođanske slatke specijalitete, poput štrudle sa makom, ali to ne umem da napravim. Moj izbor su sladak kupus, gulaš, paprikaš. Sve što se dugo krčka. Majka mi je nedavno objašnjavala kako se pravi bačka “žuta supa”. To je sledeće što planiram da savladam.
O čemu ovih dana razgovarate sa sinom?
- Nedavno me je probudio pitanjem: “Tata, a šta je to probuđivanje?” Moj sin koji ima četiri godine spontano je otvorio jednu filozofsku temu za razgovor. (smeh) Zaista me svaki dan “probuđuje” da budem što bolji čovek i roditelj. Danilo je naš izvor radosti kao što je to, uostalom, svako dete svom roditelju.
Kad vam se poslednji put neko obratio punim imenom?
- Iznenadili biste se koliko me često zovu Radivoje, počev od supruge i sina, do roditelja. Ranije nisam voleo svoje ime, zvučalo mi je staromodno. Sve se promenilo kada sam shvatio da je u korenu reči “rado”, a ne “rad”. Rado vojuje Radivoje. Rado se bori. Lepa poruka, zar ne?
U studentskim danima znali ste da žonglirate sa jabukama, i uz put jednu pojedete. Da li ste i danas podjednako vešti?
- Pa, zbog toga sam i dobio ulogu Uroša Perića. (smeh)
