Petar Benčina o pogrešnim odlukama: Ne kajem se ni zbog čega, iz nekog razloga je baš tako trebalo da bude i nema nazad

Ulogu negativca u seriji “Pogrešan čovek” Petar Benčina prihvatio je kao još jedan glumački izazov. Spremno se uhvatio u koštac sa zahtevnim zadatkom da pokuša da objasni, ako ne i opravda, postupke Mihajla Crnkovića, lika koji je Jelena Veljača namenski pisala za njega. Beskrupulozan, ali i šarmantan, umesto očekivane osude gledalaca, Mihajlo je zadobio njihove simpatije. Razlog za taj neočekivani obrt, s jedne strane, treba tražiti u činjenici da seriju prati pre svega ženska populacija, a, s druge, da je baš ovaj harizmatični glumac Mihajlu pozajmio svoj lik. Petar Benčina ne krije da mu je pomalo nelagodno kad ga spomenu u tom kontekstu, ali ne beži od popularnosti. Iako su snimanja dugotrajna i zahtevna, zahvaljujući dobroj organizaciji sačuvao je svakodnevni ritam, pa ima dovoljno vremena za ostale obaveze, druženje sa prijateljima, odlazak u teretanu, a pre svega za porodicu.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Tamara Dragičević (@tamaradragicevic) on


Poslednjih godina na našim televizijama prikazano je na desetine telenovela, što turskih, što latinoameričkih. Da li vam je poznat neki naslov?

– Iskreno, ne provodim previše vremena ispred televizora, pa samim tim telenovele nikada nisu bile u sferi mog interesovanja. Po preporuci “u cugu” pogledam celu sezonu neke serije, a u skorije vreme to su bile “Gomora”, “Velike male laži” i još neke.

Nepisano je pravilo da se telenovele pre svega obraćaju ženskoj populaciji, a izgleda da taj sadržaj sve više privlači i muškarce.

– Moram da priznam da sam bio iznenađen kada sam shvatio koliko muškaraca gleda “Pogrešnog čoveka”. Brojni poznanici su mi rekli da su se, hvatajući pojedine scene u prolazu, na kraju upecali. Nemam objašnjenje kako je do toga došlo, ali svakako treba pohvaliti autore koji su se potrudili da u sadržaju za svakog bude ponešto.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Petar Benčina (@petarbencina) on

Ako je suditi po izjavi Jelene Veljače: “Petru Benčini sam napisala ulogu, nije morao na kasting”, reklo bi se da vam je u startu bilo lakše nego drugim kolegama.

– Nas dvoje se ranije nismo poznavali, još manje smo bili prijatelji, pa me je baš zanimalo kako sam se našao u podeli. Otkrila mi je da me je, još pre nekoliko godina, gledala u jednoj predstavi. Kada se rodila ideja o seriji, imala je predosećaj da ću se uklopiti u profil uloge koju mi je namenila.

U prirodi čoveka je da nastoji da se prikaže u što boljem svetlu. Kojom mišlju se vodi glumac kada treba da prihvati ulogu negativca?

– Ja polazim od toga da su “pozitivac” i “negativac” šire odrednice, a za svakog glumca je izazov da pronađe odgovor na pitanje šta je tog čoveka nagnalo na određene postupke, zbog kojih ga većina vidi u lošem kontekstu. Vodim se mišlju da svaki čovek ima svetlu i tamnu stranu ličnosti. Mihajlu će suditi sredina. Kao glumcu koji je prihvatio da tumači taj lik, na meni je da ga predstavim iz raznih uglova. S jedne strane je žestok i zastrašujući, u nekoj drugoj manifestaciji društveno je prihvatljiv, pa i zanimljiv.

Mihajlo definitivno nema osobine muškarca o kakvom žene maštaju, a opet, sudeći po komentarima na društvenim mrežama, mnoge dame seriju prate isključivo zbog njega, da ne kažem zbog vas.

– Ko će žene razumeti. (smeh) Muškarca kao što je Mihajlo zanimljivo je gledati na filmu; on je čovek koji živi prema svojim parametrima, ne razmišlja o mogućim posledicama i ne mari za njih. Usuđuje se da kroz život ide prateći svoj instinkt, makar rušio sve društvene i druge stege. Sumnjam da bi i jedna žena bila srećna da kraj sebe ima takvog čoveka, ali kao fiktivni junak pleni pažnju.

Vaše ime često prati odrednica “miljenik žena”. Pretpostavljam da vam komplimenti prijaju, a koliko vas obavezuju da u svakoj prilici budete savršeni?

– Sad mi laskate. Kako beše pitanje? (smeh)

Kako izlazite na kraj sa komplimentima?

– Umem da prihvatim i kompliment, ali i kritiku. Ne mogu da kažem da mi ne prija kada čujem o sebi nešto pozitivno, ali ne opterećujem se time. Niko od nas nije savršen, iluzorno bi bilo težiti tome. Ponašam se onako kako se osećam, u skladu sa svojom prirodom. Nemam predumišljaj pre nego što nešto kažem ili uradim.

Šta biste promenili kod sebe?

– Strpljenje mi nije jača strana.

Imate li dovoljno “gusto sito” koje vam pomaže da ne pravite kikseve pri donošenju odluka?

– Dešava se da pomislim “šta mi je ovo trebalo”, dešava se i da donesem pogrešnu odluku, ali sve je to život. I negativno iskustvo je – iskustvo. Ne kajem se ni zbog čega. Iz ovih ili onih razloga, baš tako je trebalo da bude, i nema nazad.

S ove tačke gledišta, mislite li da niste pogrešili kada ste odlučili da budete glumac, a ne golman ili lekar, što su bile neke od opcija?

– Spisak potencijalnih zanimanja zaista je bio poduži, ali sve je to sastavni deo odrastanja. Dugo me je držala želja da budem golman, što zbog oca, što zbog činjenice da sam nekoliko godina trenirao u “Crvenoj zvezdi”.  Fudbal je bio moj dečački san.

Interesuje li vas taj sport i danas?

– Da, ali isključivo navijački. Odavno nisam izašao na teren.

Spadate u kategoriju umetnika koji, čini se, ne vole da se previše eksponiraju. Da li nova doza popularnosti, koju vam je doneo “Pogrešan čovek”, remeti neki vaš ustaljeni životni ritam?

– Ne, navikao sam se na sve novine koje mi je serija donela. Pribojavao sam se da će me nezadovoljne gledateljke juriti da se razračunamo zbog svih Mihajlovih zlodela, ali za sada je sve pod kontrolom. (smeh)

Budući da snimanja traju od “jutra do sutra” trpi li vaš privatni život?

– Svaka čast celoj ekipi, a pre svega ljudima koji su i po 13 sati dnevno uključeni u projekat. Uglavnom je reč o kolegama koji su iza kamere. Moja uloga ne zahteva da neprekidno budem na setu, mada zaređaju i takvi dani, ali generalno imam vremena i za ostale profesionalne obaveze, i za privatan život. Za sada dobro funkcionišem.

Kad neko ima malo dete, pretpostavljam da je izlišno pitati ga da li mu je problem da se rano probudi?

– Imam sreću da mi ćerka nije ranoranilac, budi se oko pola devet, a tad sam već na setu.

Imate li neke rituale koji vam pomažu da lakše prebrodite naporne dane?

– Često idem u teretanu ili na plivanje, to mi pomaže da ostanem u mentalnoj i fizičkoj formi. Obično to bude na kraju dana, kao neki dodatni napor, ali prija mi.

Vaša supruga Tamara Dragičević i vi potičete iz porodica sa više dece; vas je četvoro, a Tamara ima brata i sestru. Čemu vas odrastanje uz braću i sestre nauči za ceo život, pa to nastojite da prenesete i na svoje dete?

– Rekao bih da je sreća i privilegija odrastati u višečlanoj porodici, a najdragocenije od svega na svetu je imati braću i sestre, jer će ti oni kroz život uvek biti najbliži. Kada je pažnja roditelja podeljena na veći broj dece, na vreme shvatiš da se svet ne vrti oko tebe, već da si ti deo sveta u kome bi trebalo da pronađeš svoje mesto.

Ko vam je od bliskih članova porodice najsuroviji i najrealniji kritičar, a ko je uvek na vašoj strani ma šta da uradite?

– Otac mi uvek direktno kaže šta misli, svidelo se to meni ili ne. Što se tiče majke, koja je kao svaka majka “objektivna”, nema mesta kritici. (smeh)

Uskoro ćete napuniti 34 godine.

– Nemam običaj da vraćam film niti da pravim dugoročne planove, ali iskreno se obradujem svakom povodu za slavlje. S obzirom na već pomenutu brojnost familije, na svake dve nedelje obeležavamo nečiji rođendan. U decembru će ih biti čak šest: Stašin, mog tate, moj…

Da li je Staša, koja puni dve godine, dovoljno velika da shvati da je tatin posao da “bude na televiziji”?

– Kad me ugleda, prokomentariše “evo ga tata” i nastavi da se igra. Pošto su joj i mama i ujak često na televiziji, pa i mnogi drugi iz bliskog okruženja, u šali kažem da će uskoro početi da se pita zašto nisu i svi ostali.

Stašin ujak, a vaš šurak, Miodrag Dragičević, često ističe kako ste mu na početku glumačkog puta dosta pomogli savetima i podrškom. Na koga ste vi mogli da se oslonite?

– Ostavim li po strani porodicu, koja je bezrezervno bila uz mene, mnogo mi je značilo, a i danas mi znači, sve što sam naučio u dramskoj grupi Mike Aleksića. To je bio važan segment mog odrastanja.

Nedavno smo ispratili veliku Milenu Dravić, uz koju ste imali čast da profesionalno sazrevate. Kako biste, kroz ono što ste od nje naučili, objasnili pojam “biti glumac” nekad i danas?

– Ona je pripadala svakom vremenu, zato i jeste tako velika. Izuzetne ljudske osobine, odgovornost prema poslu, talenat koji nikad nije uzimala zdravo za gotovo, već se maksimalno posvećivala svakoj ulozi, osvajali su svakoga ko je bio u prilici da je upozna. Njena autentičnost obeležila je jednu epohu. Ostavila je zaveštanje svima, pogotovo kolegama. Pamtim je kao velikog optimistu, ali u razgovoru sa njom često se mogla naslutiti neka zabrinutost zbog vremena u kome je skrajnuta posvećenost. Svemu se može “doskočiti” i sve se može “odraditi”, a takav pristup poslu, o kojoj god profesiji da je reč, odranja vrednosti koje je ona nosila. Siguran sam da je bila u pravu i da je pred nama koji smo ostali da sledimo njen umetnički put jedna od najtežih borbi.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by ESQUIRE Serbia (@esquiresrbija) on


Gledamo vas i u seriji “Žigosani u reketu” u ulozi gradonačelnika. Da imate istinsku političku vlast na nivou grada, čemu biste dali prioritet?

– Izgradnji vrtića i škola. Obrazovanju, sportu i kulturi. To je osnov za dalji napredak u svakom smilu. Možda bih “zakrpio” i ulice, ako stignem. (smeh)

Možete li, za gledaoce koji s nestrpljenjem čekaju nove epizode, da otkrijete šta će se Mihajlu dešavati u nedelji kada ovaj broj časopisa “Hello!” bude na kioscima?

– Ući će u velike poslove sa jednim ruskim tajkunom.

Verujete li u srećne završetke?

– Da. I ne. (smeh)

Eva ČubrovićLuka Šarac/Instagram

Više o temama: