Sonja Lapatanov: Volela bih da pored sebe imam viteza i džentlmena

sonja-lapatanov (3)

Čuvena balerina Narodnog pozorišta i veliki avanturista Sonja Lapatanov, koja je obišla preko sto zemalja sveta, posle dvadeset godina pauze vratila se na scenu i zasijala u punom sjaju.

Televizijska publika gleda je u šou-programu “Ja mogu sve” na “Radio-televiziji Srbije”, a ponosna finalistkinja programa koji prati milionski auditorijum pokazuje da i u sedmoj deceniji ume da oduševi svojom pojavom.

Iako su joj posle operacije stopala u martu prošle godine lekari oduzeli nadu da će ponovo zaigrati, šezdesetsedmogodišnja baletska diva još jednom je pokazala da onaj ko u čuda veruje – taj čuda i stvara.

U međuvremenu, Sonja se posvetila pisanju putopisnih reportaža sa svojih avanturističkih putovanja, a svoju hrabru odluku da ponovo zaigra, a i zapeva pred publikom podelila je i sa čitaocima magazina „Hello!“ i otkrila neke do sada nepoznate detalje iz neverovatne biografije, koja bi jednoga dana mogla da posluži kao scenario za uzbudljivu filmsku priču.

Kakav je osećaj biti ponovo na sceni?

To je nenadani „comeback“ koji prija. Osim što sam se bavila baletom, imam i dar za pisanje koji sam probudila i aktivirala, što je vrlo lep posao, ali je usamljenički, pa mi je ovo dobro došlo. Tako sam u ozbiljnoj životnoj dobi neplanirano postala povratnik na scenu, što me sada kada sam sebi i okolini dokazala da “ja mogu sve”, veoma zabavlja i čini srećnom.
Sonja sa grupom Do poslednjeg daha u TV studiju.
Samo nekoliko meseci ranije operisali ste stopalo. Da li je povratak bio neizvestan?

U pitanju je profesionalna povreda, koja je danak stajanju na prstima i godinama bavljenja baletom. Trpela sam velike bolove, ali zahvaljujući doktoru Predragu Todoroviću operacijom je sve uspešno sanirano i ja sam uspela da ponovo zaigram.

Ovo je prvi put da na sceni i pevate.

Ja sam veliki fan mjuzikla i neostvareni sam umetnik na tom planu, jer kada je mjuzikl došao u “Pozorište na Terazijama”, već sam bila stasala za penziju. Nikada nisam bila tremaroš, ali moram da priznam da mi nije svejedno kada izađem na scenu. Kao balerina susrela sam se sa nečim novim, jer sam do sada poznavala koreografiju, a ne pevanje. Ceo život provela sam na sceni, gde se sve radi uživo, ali sam ulogu spremala dva meseca, a sada to traje četiri sata.

Veliko finale je sve bliže. Da li vam je žao što će se sve uskoro završiti?

Jeste, jer unutar ekipe vidim setu i tugu. Kada smo počinjali, izgledalo nam je da je tri meseca dugačak period, a sada bismo radili bar još toliko. Veliki je uspeh što smo u takvoj konkurenciji stigli do finala.

Dobitnica ste brojnih priznanja za svoj rad. Koliko vam znače nagrade?

Mnogo, a tvrdim da oni koji kažu da su one nebitne nisu iskreni. Imam ih preko dvadeset i ponosna sam na te stavke u mojoj biografiji.
136.Papua Nova Gvineja. Sonja sa pripadnicima Nagami plemena

Svojevremno ste radili koreografije za Lepu Brenu i za Draganu Mirković. Kako pamtite ta iskustva i u kakvim ste odnosima sa njima dvema danas?

Sa Brenom sam radila koreografiju za film “Hajde da se volimo”, kada je bila na početku karijere. Posle toga smo radili koreografiju za pesmu kojom je želela da se predstavi na “Evroviziji”, što je bilo vrlo uzbudljivo. Brena onako visoka, Saša kao špenadla, njihovi brojni saradnici i ja u hotelu “Jugoslavija”, gde smo imali probe. Sa nama je bio i Kornelije Kovač, pamtim kako su Aleksandra i Kristina plakale posle proglašenja pobednika. Probe su bile iscrpljujuće i bend je u jednom trenutku pao sa nogu. Onda je u pola noći stiglo prase na ražnju, beli mrs i mladi luk i svi smo se odjednom razbudili i navalili na posluženje. To je bilo mnogo smešno. I sa Draganom Mirković sam mnogo radila, smišljala sam koreografije za mnoge njene spotove. Mnogo mi je drago što ona u životu sledi taj neki moj izbor – da putuje što više. Uvek je od mene tražila savet gde da otputuje i šta novo da vidi.

164.Patagonija. U laguni Oneli
Među brojnim avanturama našao se i vaš pohod na Himalaje, koji ste preduzeli pre deset godina.

Bilo je fantastično, ali me od tada muče posledice hipoksije, predvorja visinske bolesti, zbog nedostatka kiseonika na pet hiljada dvesta metara visine. Bila sam nespremna na to, imala sam košmarne snove i stanje u kome se pojavljuje želja za suicidom, jednostavno je toliko snažna glavobolja i taj pritisak u glavi. Na sreću, to se dobro završilo, ali su ostale posledice na pritisak i rad srca. Zbog toga sam mesec dana ležala u bolnici.

Šta vam daje snagu da se borite sa svim životnim izazovima?

Vrlo je važan mentalni sklop, a ja imam dobru genetiku, budući da mi je otac Rus, a majka Nemica. Ja osećam taj spoj Istoka i Zapada i imam velikonarodsku dušu i radoznalost, ali i fantastičnu moć percepcije. I baš zbog takve genetike mi je žao što nemam naslednike.

Jeste li svesno žrtvovali porodicu zarad karijere i putovanja?

Jednostavno, u tom životnom tempu izgubila sam pojam o vremenu, a kada sam se osvestila, bilo je kasno. Da sada imam te godine, ne bi mi predstavljalo problem da budem samohrana majka, ali u ono vreme to je bilo teško. Ali ne mogu danas da lamentiram nad tim.
sonja-lapatanov (1)
Imate li neispunjenih želja?

Volela bih da pored sebe imam viteza i džentlmena, da se međusobno dopunjujemo, da putujemo i da ostarimo zajedno.

Deana ĐukićMirko Tabašević, Privatna arhiva

Više o temama: