Maja Ognjenović: Najveći izazovi tek predstoje

Maja Ognjenović: Najveći izazovi tek predstoje

28/09/2019

0

Nakon što je na pobedničkom postolju Evropskog prvenstva u Turskoj podigla zlatni pehar, kapiten ženske odbojkaške reprezentacije Maja Ognjenović nije skrivala emocije koje su je obuzele. Ponosna na uspeh tima, u mislima je bila i sa nacijom, koja je ništa manje euforično obeležila novi podvig zlatnih devojaka. Iako su je već sutradan misli skrenula prema narednim izazovima, utisci koje nam je Maja prenela na početku intervjua za "Hello!“ i dalje su prilično upečatljivi. O istinskom životu profesionalnih sportista kada "siđu“ s terena najbolje govori podatak da bismo, da se s Majom nismo sreli sada, to mogli da učinimo tek u septembru 2020. jer je u međuvremenu čekaju takmičenja u Turskoj, pripreme za Olimpijske igre i odlazak u Japan. Uostalom, i o odmoru će moći da razmišlja tek sledeće godine u ovo vreme. Za "običnog“ čoveka tempo je više nego naporan, ali ova mlada i uspešna žena se ne žali. Odbojka je, kaže, njen život, ali nije zapostavila ni privatni, pa već nekoliko godina uživa u ljubavi i braku sa proslavljenim vaterpolistom Danilom Ikodinovićem, koji u potpunosti razume i podržava njene ambicije.

Vodite li evidenciju o osvojenim medaljama? Koje je po redu odličje kojim ste se okitili u Turskoj?

- Odavno sam prestala da brojim. Čini mi se da se od Svetskog prvenstva u Japanu 2006, kada smo posle 27 godina dovele Srbiju do samog vrha svetske odbojkaške scene, prosto podrazumeva da se s velikih takmičenja vraćamo s medaljom. Navikle smo naciju na naše uspehe. (smeh)

Opterećuju li vas velika očekivanja? Uspevate li da se tokom takmičenja distancirate od informacija koje naviru sa svih strana?

- Zavisi gde se nalazimo. Kada smo 2011. igrale Evropsko prvenstvo u Beogradu, neminovno je bilo da osetimo puls naroda. Sve je mnogo intenzivnije ovde nego kada smo na drugom kraju sveta. Naš mentalitet je takav da, čim izgubimo jednu utakmicu u grupi, postajemo „otpisani“. Takve stvari mogu biti pogubne za sportistu. Verujem da je svaka od nas s godinama i stečenim iskustvom naučila da se distancira. Uglavnom se čujemo s porodicom i prijateljima, koji nam šalju pozitivnu energiju.

Kako proslavljate pobede?

- Iskreno, mnogo patim što već godinama ne uspevamo da se okupimo kad se vratimo kući. Naše proslave nakon finalnih utakmica prilično su skromne - svedu se na okupljanje u nečijoj sobi ili u lobiju hotela. Već posle dva-tri dana sve se vraćamo svojim klubovima i novim obavezama.

To je neminovno?

- Jeste, ali mislim da nije fer. Nepopravljivi sam optimista i zato posle svake medalje ponavljam istu rečenicu: "Čim se vratimo u Beograd, idemo negde da proslavimo.“

Znači, vi ste "zaduženi“ za organizaciju provoda?

- Trudim se da budem. Em sam kapiten, em sam najstarija, tako da moraju da me "slušaju“. Šalu na stranu, ove godine uspela sam u svom naumu. Kad smo sišle sa balkona Gradske skupštine, otišle smo u jedan restoran, ali nismo se dugo zadržale pošto su neke devojke već u četiri ujutru putovale u Japan na Svetski kup.

Postoji li neka interna himna reprezentacije?

- Obično je to pesma koja je aktuelna u tom periodu. Mlađe devojke zadužene su za muziku, ali pravo da vam kažem, ja nešto i ne odobravam taj repertoar. Normalno je da s novim generacijama dolaze i novi trendovi, ali ako mene pitate - bez skadarlijske atmosfere nema lepog provoda.

Zbog čega se vi i još nekoliko istaknutih reprezentativki niste našli u timu koji je otputovao u Japan?

- Svetski kup je takmičenje koje nema uticaja na rangiranje, a izuzetno je naporno jer se igra 11 utakmica za 14 dana. Dogovor sa selektorom bio je da nas nekoliko koje smo nosioci igre u svojim klubovima, a uzeću slobodu da kažem da smo bile i nosioci igre reprezentacije na nedavno završenom prvenstvu, preskočimo odlazak u Japan. Uskoro kreće klupska sezona, koja traje do maja i prilično je naporna.

Da li je teže pratiti mečeve s klupe ili od kuće, pogotovo kada se stvari ne odvijaju najbolje po nas?

- Mislim da je ipak teže kad ste deo tima a na klupi ste. Teško je i dok gledam iz fotelje i ne mogu da pomognem. Srećom, i nema potrebe za tim. Kad sam rekla mami da sam jutros ustala u sedam kako bih gledala utakmicu, začuđeno mi je odgovorila: "Pa, igrale su protiv Kenije, jasno je bilo da će dobiti, mogla si da spavaš.“ Šta da radim, to je jače od mene.

U Japan je otišao podmlađeni sastav. Po čemu pamtite vaše prve utakmice u dresu reprezentacije?

- Bilo je mnogo emocija, želje za dokazivanjem, nastojanja da ispunim očekivanja trenera, ali i roditelja. Bio je to, uslovno rečeno, težak period. Jedna garnitura dresova, na takmičenja smo išli autobusom... Da ne pričam da u vreme kad sam došla u reprezentaciju nismo postojali na odbojkaškoj mapi, igrali smo „kvalifikacije za predkvalifikacije za kvalifikacije“. Mlađe generacije dobile su utabanu stazu, ali meni je moj sportski put, upravo zbog prepreka koje sam imala, slađi i draži.

Kažu da su sportisti sujeverni.

- Vernik sam, pa sujeverju nema mesta. Ipak, moram priznati da po navici na teren uvek izlazim desnom nogom.

Veći deo godine ste van kuće, na putovanjima. Navikne li se čovek na život s poluraspakovanim koferima?

- Ja nikada nisam uspela iako već četrnaestu sezonu igram u inostranstvu. Mislila sam da će s vremenom postati lakše, ali pred svaki odlazak u klub mučim istu muku - ne ide mi se, negodujem, govorim kako mi taj stres ne treba, opraštam se od odbojke... (smeh) Nije lako spakovati život u dva kofera i otići u novi grad, među nepoznate ljude, prilagođavati se novoj sredini, novom stanu... Sve to nosi određeni teret, koji meni teško pada jer sve emotivno proživljavam.

Postoje li stvari bez kojih nikuda ne idete?

- Mislim da se najbolje na svetu pakujem, to što ja uspem da stavim u kofer malo kome polazi za rukom. (smeh) Osim sportske opreme, pod izgovorom "zatrebaće mi“ u koferu se nađu i silna obuća i odeća koju uglavnom ni ne obučem, blender i aparat za kafu, ali i sitnice kao što su uramljene fotografije, omiljene knjige ili filmovi. Ti detalji pomažu mi da stvorim atmosferu doma, da prostor u kojem živim zaliči na nešto moje.

Tokom fotografisanja za "Hello!“ stekli smo utisak da se prilično dobro snalazite na visokim potpeticama, a i haljine vam odlično stoje. Jeste li u privatnom životu spremni na modne izlete?

- I kod mene, kao kod većine žena, sve zavisi od raspoloženja. Nekad je jednostavno "dan za trenerku“. Ipak, volim da se doteram. Kad imam slobodan dan, čak i u sezoni, biram haljinu i elegantnu obuću.

Uživate li u šopingu?

- U mlađim danima to je bilo mnogo izraženije, umela sam i da preteram. Primećujem da sam s godinama postala umerenija, što me raduje. Toliko stvari ostalo je u ormanu nikad obučeno, pronalazim ih sa sve etiketom i neraspakovane. Pošto su u međuvremenu izašle iz mode ili su prestale da mi se sviđaju, na kraju su ispale "bačene pare“. Srećna sam što to više ne radim.

Na šta ste preusmerili "višak novca“ koji ste ranije davali na garderobu?

- Moja sestra ima mnogo smisla za enterijer i veoma je kreativna, njena kuća izgleda kao iz kataloga. Uz nju sam naučila da je poenta u zanimljivim detaljima koji daju pečat opštem utisku, pa i sama rado kupujem zavese ili ukrasne jastuke. Daleko od toga da su to neka velika investiranja, ali svakako doprinose lepom ambijentu.

Od svih gradova u kojima ste boravili, koji pamtite kao najidealniji za obilazak radnji?

- Istanbul ima sve, za svačiji ukus i džep. Ipak, Italija je bez premca jer ćete i u najmanjem gradu pronaći butik sa domaćim brendovima, a o njihovom perfektnom stilu ne treba trošiti reči.

Da li ste poželeli da vam neki od tih gradova postane trajna adresa?

- Nekoliko sezona igrala sam u Italiji i prilično dobro sam je upoznala. Mogla bih da živim u toj zemlji, svaki grad je prelep.

Čini se da je rodni Zrenjanin baza kojoj se uvek vraćate. Tamo ste nedavno proslavili i rođendan.

- Ni sama ne znam posle koliko godina se poklopilo da na svoj rođendan budem u Srbiji, da nemam trening ili utakmicu, da mogu taj dan da provedem s najbližima. Bila je to izuzetna prilika da budem s roditeljima, bratom, sestrom i sestrićima Matijom i Aleksom.

Uprkos činjenici da imate 35 godina i da ste postigli svetsku slavu, verujem da vas mama i tata i dalje doživljavaju kao dete.

- Upravo tako. Nedavno mi se prijateljica požalila kako su njeni roditelji previše brižni iako su im deca odrasla, na šta sam rekla: "Ko zna kakve ćemo mi biti.“ (smeh) Ja sam najmlađa od troje dece, rano sam otišla od kuće, a mama nikada nije prestala da me svakodnevno obasipa pitanjima "da li si ručala“, "jesi li se toplo obukla“ i sličnim. Ne da mi ne smeta, nego uživam u tome.

Da li je za sportistkinju broj 35 znači korak do penzije?

- Starosna granica prilično se pomerila, sve zavisi od ličnih ambicija i fizičke spremnosti. Iako ne znam koliko dugo ću još igrati, o povlačenju je rano govoriti. Odbojka je moj život, ono što najbolje radim, a želja mi je da svoj doprinos dam i iz nekog drugog ugla. Od pre dve godine sam član CEV-a, Evropske odbojkaške konfederacije, u okviru koje postoji radna grupa koja predstavlja sponu između igrača i federacije. Imamo nekoliko sastanaka godišnje, otvoreno razgovaramo o svemu i veoma efikasno rešavamo tekuće probleme.

Ne dajete često intervjue, još ređe vas ima u medijima sa suprugom Danilom Ikodinovićem.

- Ja sam profesionalni sportista i reprezentativac, to treba da bude u prvom planu. Više mi prija da "govorim“ na terenu nego mimo njega. I Danilo je takav. Iza njega je karijera vrhunskog sportiste, danas je uspešan u ugostiteljstvu i svakako bi imao čime da se pohvali, ali kao da se postidi kad ga novinari nešto pitaju. Svesni smo da smo javne ličnosti i da je neminovno da se ljudi interesuju za nas, ali prija nam da se držimo po strani.

Dopustite nam da bar malo zavirimo iza kulisa. Osim sporta, koja su vam još zajednička interesovanja?

- Putovanja. Profesionalni sportisti imaju privilegiju da proputuju ceo svet, ali u našem slučaju sve se svodi na relacije aerodrom-hotel-sala. Zato, kad god imamo vremena, Danilo i ja se vraćamo gradovima koje nismo stigli da obiđemo. Kod nas nema kafenisanja i sedenja u restoranima, već pešačimo i po 25 kilometara dnevno. Trudimo se da što bolje upoznamo kulturu i narod.

Svojevremeno ste otkrili da ga pred svaki izlazak na teren obavezno pozovete iz svlačionice. Da li je taj ritual i dalje aktuelan?

- Jeste. Ne znam ni sama kako je to krenulo, ali imam naviku da ga zovem i čujem bar na pet sekundi. Znači mi da mi pruži podršku, makar i preko telefona.

Čega ste u životu ostali željni?

- Porodice i dragih ljudi. Nedostajalo mi je vreme za neke događaje koji se neće ponoviti. Kad mi se sestra udavala, morala sam ranije da se vratim u hotel. Stariji sestrić skoro da je prohodao kad sam ga prvi put videla. Propustila sam neke trenutke koji se neće ponoviti.

Verujem da ste sestrićima uzor?

- Lepo su vaspitani da bi se hvalili u društvu ko im je tetka, ali svakako su ponosni. Neizmerno ih volim obojicu iako sam za starijeg posebno vezana pošto mislim da je moja "slika i prilika“.

Kakvi su vam planovi?

- Nova sezona, koja počinje u oktobru, prepuna je izazova. Idem u najbolji ne samo turski, već i evropski klub, što nekad nisam mogla ni da zamislim. Daleko od toga da sumnjam u svoje kvalitete, ali na mojoj poziciji dugo su bile dve odlične igračice. Kad sam dobila ponudu, ostala sam u čudu. Obradovala sam se kao da sam na početku karijere.

Ako smo dobro shvatili, ove godine niste imali odmor, niti ćete ga imati?

- O godišnjem odmoru moći ću da razmišljam iduće godine u ovo vreme. Klupska takmičenja traju do maja, zatim kreću pripreme za Olimpijske igre i odlazak u Tokio. Veoma je naporno, i fizički i psihički. Potrebna je čelična volja da se sve izdrži, ali kad imate cilj i radite ono što volite, sve je lakše. Najviše mi smeta to što, ako ne računam pripreme reprezentacije, u Beogradu provedem dve do tri nedelje godišnje. Da se nismo videli sada, sledeća prilika bila bi tek posle Olimpijskih igara 2020. godine. Nadam se da ćemo i tada imali lep povod za razgovor, pa možda ne bi bilo loše da ga odmah zakažemo.(smeh)

Eva Čubrović/Stana Luković Luka Šarac, ATA Images

Pročitajte još