Voditelj Dnevnika" na "Radio-televiziji Srbije“ Vladimir Jelić i njegova supruga Jovana, glumica, za tri meseca dobiće još jednog dečaka. Dolasku brata neizmerno se raduje i dvoipogodišnji Konstantin, koji koristi svaku priliku da pomazi i poljubi mamin stomak. Jelići, koji uskoro proslavljaju četvrtu godišnjicu braka, priznaju da nisu planirali proširenje porodice i da još ne znaju koje će ime dati sinu.
Jeste li priželjkivali još jednog dečaka?
Vladimir: Ako dete jednog dana bude čitalo ovaj intervju, ne bi bilo lepo da sazna da sam priželjkivao ćerku. Divno bi bilo da bude devojčica, zbog majke, kao i da Konstantin ima sestru. Obično kažu da ćerke "razbiju" očeve i smotaju ih oko prsta, ali meni je zaista svejedno. Jednostavno, obožavam decu.
Jovana: Ne bi bilo u redu prema drugom detetu, da budemo iskreni. (smeh) Meni bi bilo okej da imamo muško i žensko, čak smo spremali imena za devojčicu. Međutim, kad smo dobili rezultate testova i shvatili da je dečak, moja prva reakcija bila je, blago rečeno, čudna. Ali, tako je moralo. Lakše ću se snaći sa još jednim dečakom. Znam da sam sad malo sebična, jer Vlada je pravi otac za devojčicu, takvog ga oduvek vidim.
Koliko se ova trudnoća razlikuje od prethodne?
Jovana: U prvoj sam bila aktivnija, a sad sam obazrivija, valjda se strah udvostručio. Vođena činjenicom da drugo stanje nije bolest, prošli put sam u osmom mesecu igrala predstave, putovala avionom... Sad sam već drugačija, ne prija mi truckanje po beogradskim ulicama, držim stomak. (smeh) Umornija sam, tromija, ne mogu da se savijem... Činjenica je da te u prvoj trudnoći ništa ne zanima osim da čuvaš svoje drugo stanje, a u drugoj nemaš vremena da razmišljaš, jer imaš dete kome takođe moraš da se posvetiš, ako ne i više nego sebi.
Vladimire, hoćete li prisustvovati porođaju? Jeste li bili na prvom?
Vladimir: Izrazio sam želju, ali kad sam to rekao doktorki, savetovala mi je: "Veruj mi, ne bi to želeo". Muški sam izdržao neko vreme, a ručnu sam povukao kad se ispostavilo da će biti carski rez.
Jovana: Njegova želja me je iznenadila, nisam sigurna da li je to dobar potez jer mislim da su to intimni trenuci i da bi takvi trebalo i da ostanu. Pošto sam bila pod totalnom anestezijom, ničeg se ne sećam i u šali kažem da ni ja nisam prisustvovala. (smeh)
Kako pripremate sina za dolazak novog člana porodice?
Vladimir: Zahvaljujući Jovani, koja mu od početka govori da dođe da pozdravi batu i poljubi stomak, radimo to na dobar način. Poslušali smo i roditelje koji imaju više dece, pa smo ga u celu priču uključili već u startu. Jedna od najboljih fora je da Kolji uručimo poklon od bate iz porodilišta pre nego što beba stigne kući. (smeh)
Jovana: To je klasična kupovina deteta, ali je legitimno. (smeh) Kolja se raduje bratu i volim što je tako. Dođe i podigne mi majicu kako bi poljubio stomak i zagrlio ga, što nekad ume da bude i neprijatno, pogotovo ako se događa na javnom mestu.
Prošli put ime ste izabrali tek kada ste videli sina. Da li je i sad isti slučaj?
Jovana: Konkurs za ime otvoren je do 28. novembra, kada ulazim u deveti mesec. Posle toga kreće predizborna tišina. Šalu na stranu, nemamo ništa konkretno na umu, to se menja na dnevnom nivou.
Vladimir: Prošli put odustali smo od Fedora i Todora, a i sad imamo dva radna naziva.
Jovana: I Konstantin ima predlog, doduše malo čudan. (smeh).
Vladimir: Niko živi ne zna od čega je to skovano, ali je rekao da bi voleo da mu se brat zove "Kongo", sa akcentom na onom "go". I dalje misli isto, samo što se sada i on smeje. (smeh)
Kad je prvo dete mirno, roditelji se lakše odlučuju na drugo. Znači li to da je Kolja dobar dečak?
Vladimir: Iz ove perspektive, čini mi se da smo uspevali da predupredimo probleme kao što su nespavanje, grčevi ili rast zubića. Bilo je, naravno, ustajanja usred noći, ranog buđenja, jurili smo ga da ne ispadne iz kreveta, pazili kad je počeo da puzi jer je udarao glavom... Kolja je živo dete i zahteva dosta pažnje, ali bez obzira na to Jovana i ja nismo pravili kompromis. Nikad ga nismo stavili pred televizor zarad nekog našeg slobodnog vremena i odmora. Od početka smo ga uključivali u naše aktivnosti, pa i kad je trebalo da ga sve vreme nosimo po stanu. Usput sam mu pričao šta je šta i ispostavilo se da me je čuo. Jovana kao primer navodi situacije kad sam mu govorio kako da siđe sa kreveta. Koliko god bilo teško, treba deliti informacije sa detetom. To su grčevite borbe, često na konto fizičkog stanja jer umaraju, ali su neprocenjive za dete i njegovo sutra.
Jovana: Slušajući Vladu imam flešbekove. Kolja i ja ostajali smo sami kad on ode na posao, a trebalo je skuvati ručak, raširiti veš... Instinktivno sam ga uključivala u sve kako ne bi gledao u televizor ili telefon. No, nismo mu potpuno zabranili to, zna šta su "Patrolne šape". Drugo ga i ne interesuje. Ko uspe mom detetu da zadrži pažnju duže od deset minuta dobiće nagradu, jer i dok jede on je u pokretu. (smeh) Upravo iz tog razloga držala sam ga na šanku i spremala obrok, što je čudilo moje prijateljice. Ali, bio je bezbedan, a i kuhinja nam je mala, pa ne bi imao gde da padne. (smeh) Dešavalo se da po sat vremena širimo veš, zajedno, i tada sam shvatila da je najvažnije detetu dati neki zadatak. Iskreno, uopšte ne znam kako Kolju da okarakterišem. Nemiran je, radoznao, avanturističkog duha.
Kako provodite zajedničko vreme?
Jovana: Sedimo i crtamo. Imamo i slikovnicu koju mu je tetka kupila, u kojoj se lepe neke stvari. Ali ni to mu dugo ne drži pažnju, i to bi stojeći da radi. Super je što ga Vlada stalno forsira da se igra loptom, napolju ili u sobici, jer ne dozvoljavam da to rade u dnevnoj.
Vladimir: Postavljamo granice i učimo ga nekim vrednostima. Na primer, svako veče mora da skupi svoje igračke, olovke i bojice. Mora da pospremi za sobom, čak i kad kaže da mu se spava. Nekad mu to ponovimo više puta, nekad to uradi brže nego što smo očekivali. Svakog dana nas iznenađuje nekim lepim gestovima, što je dobro, jer se tako vidi i inteligencija, bitna za individualizaciju deteta.
Smatrate li da je roditeljstvo "zanat najteži i najlepši" i da se svodi na to da dete pripremimo za život, da je suština u kvalitetu vremena provedenog sa njim?
Vladimir: Definitivno. Kolju vodimo u vrtić otkako je napunio godinu i po, i dobro je što smo to uradili zbog njegove socijalizacije. Treba da bude u kontaktu sa drugom decom i autoritetima koji nismo mi, sa našim se lakše bori nego sa tuđim. Svakodnevno stiče nova znanja, a to je neprocenjivo. Da li će i sa drugim detetom biti tako ne znam, svestan sam samo da u vaspitavanju ne treba biti ni previše rigidan, a ni suviše fleksibilan. Čvrsta ruka je neminovna u nekim situacijama, ali najbitnije je poklanjati deci pažnju i mnogo ljubavi. Naravno, ne treba zaboraviti da je sve počelo od ljubavi između nas dvoje i da dete ne sme da ti ukrade sve vreme, treba sačuvati i nešto samo za vas dvoje. To uvek ističem i siguran sam da nam upravo ljubav kao društvu najviše nedostaje, što se najbolje vidi u teškim situacijama.
Ovog meseca slavite četiri godine braka.
Jovana: Naša mala tradicija je da za Vladin rođendan, 17. septembra, ja njega negde povedem, ali nismo uspeli da nađemo pravi vikend, pa smo otišli na ručak. Slično ćemo, verovatno, uraditi i za godišnjicu, 29. oktobra.
Vladimir: Koliko god da planiramo, nekad nas život skrene s puta, i zato je možda bolje prepustiti se. Svakako imam ideju da tog dana Jovani priredim iznenađenje.
Šta se dešava na poslovnom planu dok čekate drugog sina?
Jovana: Trenutno sam na trudničkom bolovanju. Pošto u "Ubicama mog oca" igram jednu od žrtvi serijskog silovatelja pojaviću se u novoj sezoni ove serije.
Vladimir: I dalje sam u informativi, ali sam imao malu preraspodelu posla i vremena u dogovoru sa menadžmentom kuće, pa sam više okrenut dokumentarnim programima. Suštinski, ništa se posebno ne menja, tako da "gledaćemo se još".
