Vedranu Rudan ne treba posebno predstavljati. Ili bismo je, ukoliko bi se na tome izričito insistiralo, tako jedinstvenu mogli opisati sa bezbroj epiteta. Budući da je povod za razgovor sa hrvatskom književnicom njena nova knjiga, autobiografija “Ples oko Sunca”, verujemo da bi ovom prilikom najprikladnije bilo preneti reči iz stavke “O autorki”. Tu, između ostalog, stoji da je napisala12 knjiga koje su prevedene na osam jezika, da su pozorišne predstave dramatizovane prema njenim delima igrane širom sveta, kao i da blog koji piše ima 220.000 pratilaca. Svakako treba dodati još nešto: “Misli da je najčitanija osoba u regionu. Živi u Rijeci, s mužem stalno, a sa unukom povremeno. Nema psa zato što mnogo putuje.”
Kako ste? U kakvom raspoloženju dočekujete jesen i promociju nove knjige?
- Priznajem, uznemireno. Nikad mi nije padalo na pamet da napišem autobiografiju, mislila sam da je pišu samo stari, važni i pametni ljudi koji su nešto ostavili za sobom. Nisam sebe ubrajala u te i takve. Kad mi je sin predložio da je napišem, odbila sam, pa zastala. Čekaj, svako na ovom svetu ima pravo da ispriča priču o svom životu. Nisu samo “veliki” pisali istoriju. Pa ipak, nije baš lako suočiti se sa sobom, razgovarati sa samim sobom, ne kalkulisati, secirati se... Možda sam perverzna, ali uživala sam dok sam pisala “Ples oko Sunca”. Znam da će beogradske čitateljke na promociji biti prema meni milostive, uvek je tako bilo, ali ova knjiga mi toliko znači da me trema trese iako je oktobar daleko.
Poslednji put kad smo se srele na Sajmu knjiga i razgovarale spremali ste se za odlazak na operaciju srca. Kako vas danas sluša zdravlje?
- Sujeverna sam, neću odgovoriti da se osećam odlično.
Imaju li, u odluci da napravite literarni osvrt na dosadašnji život, udela zdravstveni problemi i jubilarni sedamdeseti rođendan koji se približava?
- Već sam rekla da mi je sin stavio “bubu u uho”, a konačno sam prelomila posle razgovora s unukom. Jednog je jutra bila pred kompjuterom, nisam na nju obraćala pažnju. Mislila sam da na „Jutjubu“ gleda “lepotice” svojih godina. Ali, gledala je mene. Pitala me je: “Nona, ko si ti? Jesi li ti ona žena koja viče na onog debeljka u 'Nedeljom u 2'? Zašto neki ljudi o tebi ružno pišu? Ko si ti?” Kad te vlastita unuka pita “ko si ti”, osetiš potrebu da joj odgovoriš. Moja je knjiga odgovor na njeno pitanje. Zanimljivo je da je desetogodišnja devojčica dala naslov knjizi, početak knjige i kraj. Kad to imaš, ostalo je tehnika.
Kako izgleda „razgovor“ između, kako kažete, devojčice koja živi u vama i starice koju svakodnevno viđate u izlogu pored kojeg prođete?
- Niko od nas nije čovek koga vidimo u izlogu kad se zagledamo u svoj odraz. Zato izbegavam izloge i nikad ne razgovaram sa “staricom” s druge strane stakla. Ja sam devojčica, ona je baba. Kakve veze imam ja sa njom?
Nastavak intervjua pročitajte na sledećoj strani..
Ako pođemo od naslova autobiografije „Ples oko Sunca“, šta je u vašem životu bila zlatna tačka oko koje ste „plesali“?
- U mom životu ima nekoliko zlatnih tačaka. Moj muž, moja deca, moja unuka, moji čitaoci... Ostale tačke nisu od tako plemenitog metala.
Ko vam je bio najdraži partner za životni ples?
- Ovo je najčistija provokacija. Ako kao majka ne kažem “deca”, ljudi će pomisliti da nisam dobra majka. Ako kao baka ne kažem “unuka”, ljudi će pomisliti da nisam dobra baka. Poznato je da me nikad nije bilo briga šta će “ljudi pomislit”, pa ću biti iskrena. Moj muž je tačka oko koje se okreće moj život otkako sam ga upoznala. Plešemo zajedno 32 godine i još nam se nije zavrtelo u glavi.
U čiji sud imate toliko poverenja, da ste želeli da vam baš te osobe budu pretpremijerna čitalačka publika? Kakve komentare ste dobili?
- Knjigu su, pre nego sam je poslala “Laguni”, pročitali moji dragi beogradski prijatelji, najbolja prijateljica i kći. Njih dve su rekle da knjiga ne “zapinje”, da se čita bez muke. Beogradski prijatelj, poznati izdavač, prevodilac i urednik rekao mi je kako ga čudi što na neke stvari koje su mi se dogodile reagujem burno, kao da sam “mlada”. Njegova žena, ugledna srpska režiserka i moja velika prijateljica, rekla mi je, to me je baš nasmejalo, da bih morala napisati nastavak. Tanja, Tanja... Na svoj devedeseti rođendan napisaću knjigu “Evo mene opet među vama” i posvetiti je Tanji Rigonat.
Da li su vaša deca, vaši najbliži, saznali iz knjige nešto novo o vama, što do sada nisu znali?
- Ni muž ni sin nisu pročitali knjigu. Sin misli da me predobro poznaje, godinama zajedno radimo, on je moj agent, urednik sajta, psiholog. Sigurna sam da će čitanje preskočiti. Muž moje knjige čita tek kad postanu “papirne”. Svi koji me “poznaju” iz knjige saznaće o meni nešto novo. Čak sam i ja saznala o sebi neke stvari koje nisam znala.
Poznati ste kao neko ko se usuđuje da kaže i ono što drugi ne smeju ni da pomisle. Iz tog ugla gledano možda je suvišno pitati, ali - postoji li tema o kojoj niste želeli da govorite ili ste joj se nerado posvetili?
- Postoji. Nadam se da me nećete pitati: “A koja je to tema?”
Nastavak intervjua pročitajte na sledećoj strani...
Knjigu počinjete poglavljem „Djetinjstvo i oko njega“, a završavate onim pod nazivom „Starost“. Ostavićemo čitaoce da saznaju šta se između te dve krajnosti dešavalo, a vas bih zamolila da u dve, tri rečenice dočarate ono o čemu pišete u 21 poglavlju.
- Može li se čitav jedan život svesti na dve, tri rečenice? Nisam sigurna, ali poznata sam po tome da volim kratku formu, pa ću svoj život svesti na četiri reči: radost, bol, tuga, bes.
Погледајте ову објаву у апликацији Instagram
U komentarima, pored vašeg imena može se pročitati „žena zmaj“, „hrabra“, „carica“, „zanimljiva“, „dosledna u stavu bez obzira na cenu“. Kako biste vi nastavili niz? Ili ga sačinili iznova?
- Teško mi je da definišem sebe. Svi koji o meni pišu ovako kako ste citirali debelo preteruju. Možda sam ja samo glumica koja dobro glumi “caricu”, “zmaja” i ostala čudovišta.
Ima li pomenuto „dosledna u stavu bez obzira na cenu“ veze sa činjenicom da ste, što ne krijete, na svakom novinarskom poslu dobili otkaz?
- Ja sam dobila otkaz jer sam ga zaslužila. Svako ko radi ima gospodara, svako ko radi je rob koji se sme kretati unutar granica koje mu označi robovlasnik. Kad pređeš granicu, letiš. Ne volim granice, zato sam letela. Nije mi žao. Otkaze nisam dočekivala “iznenađena i uvređena”. Svaki sam doživljavala kao pobedu i korak prema slobodi.
Prošle godine planirali ste da se sa suprugom preselite u vaše rodno mesto kraj Opatije, koje i danas izgleda “kao pre sto godina”. Zbog čega ste odustali od te zamisli?
- Nisam se preselila. Nameravala sam. Unuka nam je rekla da moje rodno mesto nije dobro “za starce” jer ima mnogo stepenica. Odustali smo. Da se češće zagledam u izloge, znala bih bez pomoći unuke da je preseljenje u mesta koja izgledaju “kao pre sto godina” loša ideja.
Kada čovek napravi presek dosadašnjeg života i podvuče crtu, neminovno je da napiše i krajnji rezultat - „vredelo je“ ili „moglo je bolje“. Vi knjigu završavate simboličnom pričom o „babi s kolačima“. Može li se ona shvatiti kao životna poruka - ne propuštajte šansu?
- Kako dobro! Otkrili ste ono što me je pokretalo čitavog života. Ne propuštajte šansu, to bi na umu trebalo da ima svako ko hoda, gmiže ili puzi.
