Čuvene mantre “Dobro jutro, lepotice” i “Ljubav je uvek u modi” mnoge su motivisale da zavole sebe i nauče da slušaju srce. Zbog toga bi Rušku Jakić danas s pravom mogli nazvati srpskom Lujzom Hej. Međutim, njena autentičnost ne dozvoljava poređenja. Beskompromisno svoja, uporna i hrabra, voditeljka kultne televizijske emisije “Ljubav i moda” bila je dosledna onome što je toliko puta izgovorila. Sledila je srce, koje ju je tri puta odvelo pred matičara.
U braku sa arhitektom Radosavom Nadeždićem dobila je ćerku Anu, koja godinama živi u Italiji, gde je uspešan “business and life coach”. No, odnos između njih dve dugo je bio turbulentan. Tome je doprinela odluka koju je Ruška donela neposredno posle razvoda – da Radosava potpuno isključi iz njihovog života. Suočavale su se sa žestokim krizama sve dok nisu pronašle rešenje i zakopale ratne sekire. O dramatičnim porodičnim usponima i padovima koji su prethodili konačnom pomirenju glavne junakinje ove priče prvi put govore za “Hello!”.
Ruška, započinjete li još dan onom čuvenom “Dobro jutro, lepotice”?
– Naravno! Jedna prijateljica pitala me je kako to govorim sebi kad vidim na šta ličim, citiram “sa onim podočnjacima i borama”, pa sam joj objasnila suštinu – kad ustanem, ne pogledam se odmah u ogledalo, već prvo uskočim u kadu, operem kosu, obučem bademantil, napravim “nes” i tek onda izgovorim svoju čuvenu rečenicu. To je pravi trenutak, jer da bi sebi to rekao, moraš prvo da budeš zadovoljan sobom. Svi pričaju kakve su ti misli takav ti je život i ponavljaju da treba misliti pozitivno, kao da to može na silu. Ako sebe na to terate, a sem toga ništa ne radite, to vas može dovesti do užasa. Da bih sebi rekla “dobro jutro, lepotice”, moram da poradim na tome, svakodnevno. Ko želi da zavoli sebe mora da radi na sebi.
Sigurno vam je teško što Ana i njena porodica ne žive bliže.
– Živim sama, ali nisam usamljena. Meni je svaki dan divan. Kada mi je Ana sa 17 godina saopštila da uči italijanski i da želi da studira u Italiji, prihvatila sam njenu odluku i dala sve od sebe da u tome uspe. Odlučila je da sa porodicom život nastavi tamo i dobila je moju apsolutnu podršku. Ceo život samo sam želela da bude srećna, ništa joj nisam branila, niti sam se mešala u odluke koje je donosila.
Bez obzira na dramatične uspone i padove koji su obeležili njen odnos sa ćerkom, ali i na ljubavne izbore, neuništiva Ruška tvrdi da bi sve ponovila. Njena misija je, kaže, bila uspešna, jer je ispunila ono što joj je sudbina namenila – da rodi dete i pomaže drugima
Kako ste podneli njen odlazak?
– U toj svojoj ljubavi i želji da je zaštitim od svega nisam shvatila da je tim odlaskom na fakultet zapravo bežala od sopstvenih emocija, od patnje za ocem. U periodu dok je studirala ostala sam i bez oca i bez majke, razvela sam se i oprostila od kućnog ljubimca koga sam 13 godina volela kao dete. Istovremeno izgubila sam i posao. Rečju, osetila sam da sam dotakla dno. Došla sam kući, istuširala se, skuvala ogromnu šolju kafe i rekla: “Ruška, postoje samo dve mogućnosti – jedna je da propadneš, a druga da ustaneš, otreseš sa sebe prašinu i kreneš dalje”.
Odlučili ste da krenete dalje. Da li je bilo teško stati na noge?
– Teški trenuci su me očvrsnuli. Jugoslavija se u to vreme raspadala. Kod Ane sam išla čuvenim “Fudeksovim” autobusima, a put do Italije umeo je da traje i 50 sati. Pošto sam ostala bez posla, morala sam da se snalazim, i tako mi se desila sjajna stvar. Sa mnom su putovali Romi koji su odlazili u Italiju po robu. Romkinjama sam se strašno dopadala i jednom prilikom pozvale su me da pođem sa njima u magacine u kojima su za male pare kupovale sve i svašta. Direktorka “Sajma” bila mi je prijateljica, pa mi je dala dozvolu da otvorim štand. Neprijatelji su mi tada učinili najveću uslugu, jer se po celom gradu pričalo “na šta je spala Ruška”. Napravili su mi takvu reklamu da sam zarađivala 1.000 maraka dnevno. Svake nedelje odlazila sam u Trst i tako se viđala sa mojom Anom. Od najgore situacije uspela da napravim nešto izvanredno.
Ana, kako ste se vi osećali u tom periodu?
– Bilo je prilično turbulentno. U to vreme strašno buntovna, imala sam potrebu da ulazim u verbalne okršaje sa mamom. Jednom prilikom pozvala sam je i saopštila joj da napuštam fakultet. Pretpostavljala sam da će se naljutiti i prebacivati mi koliko se žrtvovala, kako se zbog mene i mog školovanja svega odrekla, ali ona je sve vreme ćutala i pažljivo me slušala. Na kraju je samo kratko rekla: “U redu, ako je to tvoja odluka”. Nedelju dana kasnije pozvala sam je i rekla joj da ću ipak završiti fakultet, što ju je, naravno, oduševilo. Često smo dolazile u slične situacije, ali u to vreme nisam bila svesna da je razlog mog ponašanja prikriveni bes koji sam prema njoj osećala.
Šta je bio uzrok tog besa?
– Nesvesno sam joj zamerala i krivila je što mi je oduzela oca. Trebalo mi je mnogo vremena da prihvatim da sam i sama imala ulogu u tome što se on i ja nismo viđali. Znala sam da Voja, mamin drugi muž uz koga sam 14 godina odrastala, nije moj biološki otac. Mogla sam da se pobunim i kažem da želim da viđam svog tatu, ali nisam. Tu leži i moja odgovornost, koju sam kroz rad na sebi prihvatila i odlučila da rešim konflikt koji sam sve vreme zapravo imala u sebi, a ne sa mamom.
Ruška, zamerate li nešto sebi kao majci?
– Ne zameram, jer znam da sam sve činila sa željom da zaštitim svoje dete. Ana je rođena iz velike ljubavi, ali je rano ostala bez oca. Imala je samo dva meseca kada smo se Lale i ja razišli. Da, napravila sam grešku što nisam dozvolila da ga viđa, ali naprosto nisam želela da bude povređena. Kada sam stupila u drugi brak, Ana je imala četiri godine. Za Voju sam se udala kada ga je, prilikom jedne šetnje Tašmajdanom, pitala: “Da li želiš da budeš moj tata?” Naš razlaz pojačao je emotivni bol koji je Ana osećala zbog toga što nije odrastala uz oca. Pružajući joj svu ljubav ovog sveta, nisam shvatala koliko zbog toga pati.
Bez obzira na sve, u jednom trenutku ipak ste ih spojili.
– Da, Ana je imala 18 godina. Zakucala sam na vrata kuće Laletovih roditelja u kojoj je tada živeo. Kada mi je otvorio, lice mu se namrgodilo, a ja sam rekla da nisam došla da tražim alimentaciju, već da bi bio red da njegova majka upozna unuku, a on ćerku.
Ana, pamtite li taj susret?
– Uspostavili smo kontakt, videli smo se nekoliko puta, ali sam ubrzo odlučila da prekinemo komunikaciju. Tokom jednog razgovora, u besu sam mu rekla: “Gde si bio sve ove godine? Ne želim više da te vidim!” Narednih 15 godina između nas je bio muk.
Kako je taj muk uticao na vas?
– Uverenje da me je otac napustio podsvesno mi je stvaralo problem u odnosu sa muškarcima. Nisam mogla da održim nijednu vezu, nisam im verovala, smatrala sam da su svi loši. Sa 24 godine prvi put sam se udala, ali se ispostavilo da to nije čovek sa kojim ću provesti ostatak života. Potom sam upoznala Kanađanina zbog kojeg sam ostavila posao modnog agenta u Milanu i preselila se na drugi kraj sveta. Želela sam brak i porodicu, a dobila još jedno razočaranje. Bila sam povređena i prevarena.
Kako ste to prevazišli?
– Emotivno potpuno slomljena, otišla sam na kurs ličnog razvoja, na kojem sam se suočila sa svojom najvećom željom, da se zbližim s ocem. To je bila iskrena potreba moga srca. Doputovala sam u Beograd i u trenutku kada sam majci želela da saopštim svoju odluku ona me je preduhitrila rečima: “Ana, trebalo bi da vidiš oca”. Izgladila sam odnos sa Laletom, koji je bio sjajan sve do smrti. Upoznala sam i polubraću, koja su mi danas veliki oslonac. Pomirenje je bilo velika prekretnica u mom životu. Rasprodala sam gotovo sve što sam imala i sa jednim koferom vratila se u Milano. Iznajmila sam stan, zakucala na vrata centra za lični razvoj i izrazila želju da budem njihov saradnik. Tako je počeo moj rad na sebi koji je trajao više od 12 godina, zahvaljujući kome sam upoznala i čoveka svog života, supruga Andreu sa kojim imam sedmogodišnjeg Luku.
Iz ove perspektive, šta biste promenile u svojoj prošlosti?
Ana: Sve što sam proživela, sa ove tačke gledišta, moralo je baš tako da bude da bih ja danas bila ovo što jesam. Da sam imala idealnu porodicu, savršenog oca, ne bih mogla da pomažem ljudima koji mi dolaze s neverovatno teškim pričama i pomognem im da se suoče sa ličnim konfliktima. Posle svega, zahvalna sam ocu što nije bio prisutan u mom životu, jer mi je, zajedno sa mamom, bio jedan od najvećih životnih učitelja. Naučio me je lekciju ljubavi, da ona nema veze sa našim ponašanjem jer, iako nije znao da bude moj tata, zahvaljujući maminoj i njegovoj ljubavi ja sam danas ovde. Najviše od svega zahvalna sam Bogu što je baš Ruška moja mama, jer sve što ja jesam, jesam zahvaljujući njoj.
Ruška: Ove Anine reči moja su najveća nagrada i zadovoljstvo. Susretala sam se sa predivnim iskustvima, ali i velikim nepravdama. Bila sam gorda i slavna, bosa i gladna, volela mnoge, ali mene je volelo malo njih. Bez obzira na sve, da mogu da vratim vreme, ne bih ništa menjala. Svaka lekcija je dragocena. Najteže je biti iskren prema sebi. Svi tragamo za nečim velikim, a život za to vreme ide nekom drugom stranom ulice. Ja sam do svoje suštine došla kada sam se suočila sa jednim iskustvom iz ranog detinjstva. Sa godinu dana pala sam u vrelu vodu i bila u najstrašnijim mukama. Moja majka molila je Boga da me uzme, da se ne mučim, ali sam preživela. Sada znam da je razlog što sam još tu moja sudbina – da rodim dete i pomažem drugima. Srećna sam što znam da je moja misija uspešna i radujem se svemu što će mi život doneti.
