Nina Radulović Lečić: Brak je lekovit za svako biće

Razoružavajuća lepota i šarm glavni su ženski aduti novinarke i voditeljke Nine Lečić, koja je pažnju javnosti prvenstveno skrenula atraktivnim izgledom, a kasnije je simpatije potvrdila ozbiljnom pristupu poslu kojim se bavi.

Naučena da iznova dokazuje svoje kvalitete i da stremi višim ciljevima, lepa brineta letnju pauzu, osim za odmor, iskoristila je i za pripremu nove sezone njene emisije “Zdravo, Nina” na “Ženskoj TV”, radila je na novim projektima na “Pinku”, a završila je i svoj master rad.

I pored mnogobrojnih obaveza, ova vredna Beograđanka nikada ne zapostavlja supruga Branislava Lečića i njihovog petoipogodišnjeg sina Lava, koji su joj glavno utočište od surovog savremenog doba.

Uskoro se završava letnja pauza na “Ženskoj TV”, šta očekujete od nove sezone?

- Pauza je trajala dva meseca, što ja nisam iskoristila samo za odmor već sam radila i neke projekte na televiziji “Pink”, a i završila sam master rad koji ću braniti do kraja oktobra. Kako sam sve to vreme bila poslovno angažovana, paralelno sam smišljala nove teme za emisiju koju radim na “Ženskoj TV”. Emisija čiji sam autor postoji tek šest meseci i mislim da još ništa ne bi trebalo menjati. Od nove sezone očekujem da će biti predivna i naporna. Ova forma koju radim vrlo je zahtevna, ali i “lekovita” za mene kao novinara.

Kakve reakcije dobijate na emisiju “Zdravo, Nina” i jesu li teme kojima se bavite ono što vas i privatno interesuje?

- Reakcije su sjajne kako za televiziju, tako i za emisiju koju vodim. Bez lažne skromnosti, produkciono i sadržinski, “Ženska televizija” i sve ono što se priprema u novoj sezoni od novih formata i obogaćivanja na polju saradnika i poznatih lica ličiće na najbolje inostrane televizije. Okupljena je najbolja moguća tehnička i novinarska ekipa, što garantuje uspeh, ali tiha voda breg roni. Ništa što je pompezno i bombastično ne traje dugo, zato nama ovaj lagani tempo prija. Važno je da nas publika percipira kao vrlo dobar izbor, u moru istih, senzacionalističkih televizijskih ponuda.

Koliko vam je bitno da se dobro osećate u garderobi koju nosite u emisiji?

- Čini mi se ponekad da, kada bi me pantalone stezale, ili kada bi mi haljina bila prekratka, ni moja misao ne bi bila precizna i koncizna. Od toga kako se osećam u odeći zavisi kako ću “misliti” tokom emisije. Žena je tu u nezavidnoj poziciji u odnosu na muškarce koji se bave mojim poslom, jer konstantno moramo da se pitamo i kako izgledamo, pošto nam se ni u tom smislu ne oprašta greška. Ako pogledate naše voditelje i voditeljke, novinare i novinarke, nagledaćete se muškaraca sa viškom kilograma i žena koje uglavnom izgledaju veoma dobro, ali za njih i kada se ugoje ne kažemo da su šarmantne kao što je slučaj sa muškarcima, već da ne vode računa o sebi. Utakmica nije pravedna. Kada sam shvatila da ženski adut u ovom poslu treba da bude to šta će reći, kako će osmisliti sadržaj i na koji način će motivisati sagovornika da se otvori i da da relevantan odgovor na određenu temu, prestala sam da se bavim time koliko je lepo ili aktuelno to što imam na sebi, već da li me sputava da budem relaksirana dok vodim emisiju u kojoj volim da se osećam kao da sam u svojoj dnevnoj sobi.

Kako prihvatate pohvale gledalaca na račun vašeg izgleda?

- Uvek mi prijaju komentari poput onih da izgledam bolje uživo, nego na televiziji, da sam sitnija i prirodnija, mršavija ili lepša. Ali davno sam prestala da se zadovoljavam i opterećujem time. Ovim poslom počela sam da se bavim zato što je to izvor velike lične sreće. Obožavam atmosferu snimanja, ali i emisija koje se uživo emituju. Volim sav taj glamur i “bedu” ove profesije koja nije uvek baš tako laka ni sjajna, kada se snimanje oduži i po petnaest sati u uslovima koji nisu prikladni za jednu ženu. Pored toga, mislim da novinari, ukoliko objektivno, pravovremeno i istinito izveštavaju i bave se svojim poslom, zaista mogu da menjaju ovaj svet i pokreću ljude na bolji izbor. Kada dobijem komentar da su moji gosti rekli važne stvari, ili da je tema koju sam obradila imala odjek u javnosti, onda se zaista i oduševim.

Šta najradije nosite kada se ugase kamere?

- Duge letnje pamučne haljine, starke i farmerke, letnje čizme i lepršave haljine. Mnogo nakita i, naravno, dobro raspoloženje.

Imate li mnogo garderobe u ormaru?

- Da, jer sam godinama nakupila kako poklone od raznih sponzora koji se reklamiraju u emisijama koje vodim, tako i od potrebe da stalno nešto menjam, jer ovaj posao uglavnom ne dozvoljava da se ponavljate, pa ste stalno pod pritiskom smišljanja nečeg do tada neviđenog. Moj orman pun je novih stvari, koje su obučene uglavnom jednom, pa posle toga završe kod sestara i drugarica kada se pravi "čistka" po garderoberu. Nisam više kao nekada zaljubljena u šoping. Sada sam više za igranje u parkovima sa Lavom ili porodični ručak.

Pratite li modu i da li vam profili na “Instagramu” i modni blogovi nekada služe kao inspiracija za vaše odevne kombinacije?

- Da, ali više kao način zabave, a ne nešto što me opterećuje i zbog čega bih se nervirala ako nisam u korak sa trendovima. Moj modni ukus ipak pre svega zavisi od toga šta ja mogu da nosim, jer sam atipičnih dimenzija. Tako da ipak biram prema onome šta mi stoji, a ne šta je, prema mišljenju neke modne blogerke, "must have" za ovu sezonu.

Otkako ste postali majka da li više uživate u kupovini garderobe za vašeg sina nego za vas?

- Da, naravno! Mada sam "ljuta" na butike i dobavljače garderobe za decu što je izbor za dečake daleko manji od izbora za devojčice. Čini mi se da mi se za ovih pet i po godina od kada imamo Lava nije desilo da odem u kupovinu, a da na njega zaboravim. Uvek i njemu nešto kupim. Nije to ona kupovina kojom bih ga ucenjivala da uradi nešto što neće, ili kojom bih kupovala njegov mir i ljubav, već je to uvek nešto što je korisno i u čemu zajedno možemo da učestvujemo.

Spadate li u žene koje idu u šoping umesto svojih muževa ili Branislav sam obavlja taj deo posla?

- Više je to pitanje ko pored ovoliko posla i obaveza ima toliko vremena da se bavi šopingom za sebe, a kamoli za drugog. Retko se dešavaju ti momenti kada se planski ide u šoping, zato onaj ko je od nas dvoje stigao da ugrabi nešto vremena za šetnju po tržnom centru uglavnom reši pitanje garderobe za celu sezonu.

Leto ste iskoristili i za porodični odmor, kakve uspomene nosite iz Grčke?

- Bili smo u hotelu koji je baš prilagođen porodicama. Leka je učio tekst za predstavu “Crveno”, koja je imala premijeru u avgustu u “Budva grad teatru”, pa nije mnogo stigao da uživa u čarima mora, ali smo Lav i ja to i za njega činili. Mi smo se odmorili, kupali, spavali i igrali se. Grčka i njihovo more, koje je zaista predivno, odlično je za porodice sa malom decom.

Poslednjih godina česte su glasine da se razvodite, pa one nisu izostale ni ovog leta, kako reagujete kada pročitate tako nešto o vašem braku?

- Ne reagujem. Psi laju, karavani prolaze.

Ove jeseni proslavljate šest godina braka, koliko ste se promenili i sazreli u tom periodu?

- Veoma, i lično i bračno. Brak je lekovit za svako biće. Tera vas da se preispitate o svemu što činite i da se stalno pitate da li to što činite ima reperkusija i na drugu osobu. Takođe pitanje usklađivanja sa sobom i sa voljenom osobom je i pitanje ličnog sazrevanja. Još kada se na to doda dete kao doživotna veza, stvar postaje ozbiljna, ali lepa.

Imate li običaj da proslavljate vašu godišnjicu?

- Nisam čovek "od datuma", a nije ni Leka. I rođendan sam ove godine proslavila više na nagovor dragih osoba, jer je bio jubilarni.

Kako je izgledao vaš trideseti rođendan i da li je po nečemu bio preloman?

- Sam rođendan bio je divan jer su se okupili nama najbliži ljudi. A što se ulaska u četvrtu deceniju tiče, ma kako to delovalo zastrašujuće u ovom vremenu koje favorizuje mladost, ja se osećam najbolje u svom životu. Shvatam potencijal godina koje dolaze, dovoljno sam mlada za život, a dovoljno "stara" za velike odluke i planove. Definitivno najbolje godine tek dolaze.

Nedavno ste se odlučili da zaveštate organe, šta je bilo presudno da donesete takvu odluku?

- Nije to odluka koja menja život. Biti donor znači biti potencijalni davalac organa i tkiva u slučaju moždane smrti, što je, inače, nepovratno stanje za razliku od kome. Procentualno postoji veća verovatnoća da će vama zatrebati organ za života, nego da ćete baš vi biti davalac. Moždane smrti, srećom, nisu česte i kada je mozak “mrtav”, a organi u savršenom stanju i odgovaraju nekom pacijentu sličnih godina, rasta, pola, tek tada postoji mogućnost da se oni zaista i doniraju. Odluku za taj potez donela sam jer sam se bavila tom temom u svojoj emisiji "Zdravo, Nina", gde su gosti bili jedan profesor-pukovnik sa „Vojnomedicinske akademije“, koji je u timu za presađivanje organa, takođe profesor sa Teološkog fakulteta i predstavnica jedne farmaceutske kompanije koja podržava ovaj akt. Oni su se složili oko činjenice da je ova sredina nedovoljno obaveštena šta upošte znači biti donor, da donorska kartica ne znači nužno i da ćete biti donor, niti da vam neko može "oteti" organe, kao i to da su sve veće religije, pa tako i hrišćanstvo, pozdravile ovaj gest kao oblik najviše humanosti. Ja kao novinar mislim da moram da dam lični primer i zato svaku temu obrađujem tako da je posredno ili neposredno iskusim.

Kako su vaši najbliži reagovali na to i jesu li vas podržali?

- Jesu zato što ne veruju u teorije zavere i zato što sam im objasnila da je novi Zakon o zaveštanju, koji je već prošao skupštinsku proceduru, predvideo da ćemo svi već po rođenju automatski biti donori, ukoliko ne odemo u sud ili opštinu da potpišemo da to ne želimo da budemo. To je evropski, pa i svetski standard, koji smo mi usvojili i samim tim postoji šansa da uđemo u Euro transplant, što bi omogućilo veliki procenat preživljavanja za sve one koji trenutno čekaju bubreg, srce, jetru, kožu i slično. Dakle, ovim gestom koji sam učinila i emisijom samo sam objasnila da to nije bauk i da će uskoro doći vreme da svi znamo ponešto o tome, a ne da se ponašamo kao da se to nama ili našim bližnjima nikad ne može desiti.

Trudite li se da svoj uticaj kao javne ličnosti iskoristite na pametan način?

- Da, jer mislim da je to na neki način naša dužnost. Trebalo bi da radimo u interesu javnosti i zato nosimo krst javnih lica. Biti u javnosti nije nimalo lak posao. Svako normalan to doživljava kao veliku odgovornost. Mnogi se u tome ne snađu. Moraš biti svoj i dosledan da bi ti se verovalo, a poverenje je ono što publika želi.

U javnosti ostavljate utisak odmerene i stabilne osobe, kako reagujete kada vam dođe “žuta minuta”?

- Retka je ta žuta minuta, ali kad se desi, porazgovaram sa porodicom i tu uvek nađem rešenje. Bez izuzetka.

Komentari (0)

svi komentari ostavi komentar +