Pola sata sa... Nenad Janković

Kada je pre četiri godine doživeo srčani udar, Nenad Janković, poznatiji kao dr Nele Karajlić, odlučio je da posle tri decenije okonča muzičku karijeru. Poznati Sarajlija šeretskog duha koji je svoju darovitost iskazao na više umetničkih polja, kao kompozitor, pevač, glumac i režiser, okušao se i kao pisac. Njegovo autobiografsko delo „Fajront u Sarajevu” publika s oduševljenjem čita, a nedavno je izašlo i dopunjeno izdanje te knjige. Na njegovom bogatom životnom putu najvažnija mu je bila podrška porodice, pre svega supruge Sanje i njihove dece, kćerke Jane i sina Srđana.

Na početku razgovora za „Hello!” priča o nedavnoj poseti Sarajevu, prvi put od kada je devedesetih napustio taj grad. S obzirom na pretnje zbog kojih je intervenisala i bosanska policija, Nele otkriva šta ga je nagnalo da posle dve decenije odluči da ode u rodni grad i da li se u nekom trenutku osetio životno ugroženim.

- Sve te emocije već sam proživeo i osetio mnogo puta ranije, dok sam u snovima odlazio i dolazio u Sarajevo. Više sam bio uzbuđen zbog toga što sam prijateljima bio neka vrsta turističkog vodiča. Nisam osetio preterano uzbuđenje, prvenstveno zato što taj grad više ne liči na ono što je nekada bio. To je bila jedna zanimljiva i vesela noć, u čijoj suštini stoji ključni problem koji Sarajevo danas ima - da moj dolazak i ja podsećamo na ono što bi oni voleli da jesu, ali su daleko od toga. U Sarajevu to znaju i zbog toga se tako ponašaju. Ta reakcija je neponovljiva. Hiljade pretećih poruka koje sam dobio dale su mi veći publicitet od pape.

Da li ste teško doneli odluku da posetite Sarajevo?
- Ja sam avanturista. Nisam čovek koji može da odbije društvo koje mu kaže „Ajde, šta se sad praviš važan”. Odmah kažem „Gde je taj frajer da ga ja prebijem”. Znam da sam napravio tehničko-taktičku grešku. Ludost je za čoveka koji je prešao predeset godina, ima ženu i decu i infarkt iza sebe, da to uradi, ali da nije tako, ja se ne bih zvao Nele.

Jeste li obišli mesto gde ste stanovali?

- Bilo mi je zanimljivo da odem do moje zgrade koja ne liči na ono što je nekad bila. Celo Koševo izgleda kao da je pala atomska bomba i da tu nikada nikoga nije bilo, u istim onim ulicama koje su vrvele od dece, pasa, mačaka, igre, lopti, galame, automobila, motora, vriske. Sad je tamo samo tišina.

O tom Sarajevu koje pamtite pisali ste u svojoj knjizi. Da li ste očekivali da će izazvati toliko interesovanje?
- Nisam verovao da će biti ovoliko čitana. Imao sam ideju da to bude svedočanstvo o nečemu što je vrlo dragoceno. Ta priča o osamdesetim godinama u Sarajevu predstavlja neku vrstu mita i legende, u kojima manje-više i sada tamo svi žive. Oni koji su to doživeli, a i oni koji su čuli nešto o tome, kao da su tražili hroničara koji će jednog jutra sesti i o svemu dati svoj sud. Na neki način ja sam svedok saradnik, ali i čovek koji je to vreme učinio lepim, i neko ko je pisao o lepšoj strani tog vremena.

Zbog zdravstvenih problema odrekli ste se poroka i prestali da se bavite muzikom. Koliko vam je to teško palo?
- Jedini problem je u tome što sam dobio deset kilograma jer sam prestao da pušim, ali to je ta cena. Šetnja mi je osnovna aktivnost i idem na redovne kontrole. Muziku sam ostavio da se malo odmori od mene, i tada sam otkrio strast prema pisanju.

Koliko vam je porodica bila strog kritičar kada ste odlučili da napišete knjigu?

- Oni su, naravno, bili najstroži kritičari, sve troje su je odmah pročitali i to što je knjiga izašla znak je da su dali zeleno svetlo, a supruga je manje-više i učestvovala u događajima koje u knjizi opisujem.

Da li vaša deca odlaze u Sarajevo?
- Mislim da su poslednji put bili pre šest-sedam godina, dok su im baba i deda bili tamo, ali to je bilo davno. Kćerka se i rodila u Sarajevu, a jedini Beograđanin u našoj familiji je sin.

Čime se oni bave?
- Kćerka Jana završava veterinu, otkako se rodila, odlučila je da leči životinje. Kada je imala tri godine, razočarala se što ništa „živo” nije dobila na poklon. Sin završava srednju školu, igra za Fudbalski klub „Bask”, što mu je velika strast.

Da li je on „krivac” što ste se našli u upravnom odboru „Partizana”?

- On je krivac što ja uopšte navijam za „Partizan”. Obično očevi prenesu sinovima ljubav prema klubu, ali u mom slučaju je obrnuto, sin je naterao oca.

Intervju: Deana Đukić; Life Content
Foto: Mirko Tabašević; Life Content

Komentari (0)

svi komentari ostavi komentar +