Tijana Pavlov: Dizajn kao životni moto || Hello Magazin!

Jedna od naših najboljih modnih dizajnerki, višestruko nagrađivana Tijana Pavlov odrasla je na Dorćolu, zbog čega taj deo grada još smatra svojom oazom. Kasnije se preselila blizu "Ateljea 212" gde i danas stanuje. Jedinstvenu estetiku, po kojoj su njeni modeli prepoznatljivi, prenela je i u svoj dom koji je ujedno i njen radni prostor u kome nastaju sve kreacije. Poslednjih godinu dana sa njom živi i njen pas Lunja. Uprkos tome što više ne organizuje kućne žurke, što je ranije često praktikovala, prijatelji su joj uvek dobrodošli jer ne voli da dugo bude sama.

Koliko živite u ovom stanu?
- Detinjstvo sam provela u stanu u ulici Cara Uroša, preko puta Galerije fresaka. Taj deo grada još zovem “svojim” krajem. Početkom devedesetih, sa roditeljima sam se preselila u Svetogorsku ulicu i od tada sam u ovom stanu, samo što više ne živim sa njima već sa svojim psom Lunjom.

Kada ste poslednji put renovirali stan i šta vam je bilo najvažnije prilikom uređenja prostora?

- Stan sam renovirala pre tri godine, i tada je planirano da tu budu i šourum i stambeni prostor. Svaku stvar sam pažljivo birala i nameštala po sopstvenom senzibilitetu dok nisam sebi napravila "azil" od spoljnog sveta koji često može da bude frustrirajući.

Volite li da provodite vreme u svom stanu?
- Moj stan je moj mir, kao kod mnogih i kod mene svaka stvar ima svoju priču i uspomenu. Napravila sam sebi savršenu atmosferu za rad i stvaralaštvo, a deo iste atmosfere možete prepoznati i u mojoj radnji “No Brothers no Sisters” u "Belgrade Design districtu".

Imate li običaj da pravite žurke u stanu i dolaze li vam često prijatelji?
- Ranije sam često pravila žurke za društvo i skoro svaki put platila kaznu zbog prijave netolerantnih komšija. Nažalost, više ne pravim zabave jer mi je naporno da uz žurku obavezno uvrstim i šetnju do suda u Lješkoj ulici, ali mi često dolaze prijatleji i retko sam sama. Volim gužvu i muziku, a manje zabave se spontano naprave i bez specijalnog povoda i policije.

Postoje li komadi nameštaja za koje ste emotivno vezani?

- Svaka stvar je priča za sebe. Imam uspomene od bake, poput ogledala i starinskog nameštaja, a neke komade sam nalazila i na otpadu, čak i pored kontejnera. Kasnije bih to adaptirala i dobila savršene komade. Jedna od najdražih stvari u stanu su školjke koje sam donela sa Bornea, teške su sedam kilograma, pa su me jedva pustili sa njima u avion. Iako sam deo poklonila prijateljima, jedna “puna činija mora” svakodnevno mi budi najlepša sećanja. Mnogo su mi drage i slike moje prijateljice, slikarke Biljane Đokanović, koje mi je poverila na čuvanje pre nego što je otišla u inostranstvo na usavršavanje. To su neobične slike rađene na mnogo slojeva pleksiglasa kako bi se dobio 3D efekat. Svako ko je posetio moj dom ili moju radnju nije ostao ravnodušan prema njima i iskazao je veliko interesovanje.

Koliko ste svoj životni prostor menjali od kada sa vama živi vaš pas Lunja?
- Lunja je moj nabolji prijatelj i nisam mnogo menjala svoj život zbog njega. On je pas koji ne zahteva mnogo pažnje. Došao je kod mene sa ulice gde je proveo prvih godinu dana. Vrlo je pažljiv, tako da mi nikada ništa nije pojeo od obuće ili stvari u kući, što psi često rade. Od kada je došao dobio je svoju lejzibeg fotelju koju voli najviše na svetu i hrpu igračaka koje se nalaze svuda po stanu. Da moram, promenila bih sve zbog njega, pa i stan. On mi je najbitniji jer mi emituje mnogo dobre energije i uzvraća bezuslovnu ljubav.

Intervju: Ivana Nikolić
Foto: Janko Petković