Ognjen Jaramaz: Zdravstveni problem nije poremetio moje planove, samo me naučio da strpljenju

Povezane vesti

Sa Ognjenom Jaramazom, jednim od najperspektivnijih srpskih košarkaša, sreli smo se svega nekoliko dana posle debija u seniorskoj reprezentaciji, kojoj se priključio na poziv selektora Aleksandra Đorđevića. Priča o profesionalnom putu, od rodnog Kruševca, preko Smedereva i Beograda, do Amerike, u nekim drugim okolnostima medijski bi verovatno bila propraćena isključivo u rubrici sport. Međutim, Ognjen je ličnim primerom pokazao da je, kad imaš jasno definisan cilj i vredno radiš da do njega dođeš, sve moguće. Na putu do “NBA” zvezda privremeno ga je zaustavila embolija pluća, koja se pojavila posle učestalih avionskih letova, i zbog koje je u dva navrata bio na operacionom stolu. Jednom u Orlandu, drugi put u Njujorku.

– Zdravstveni problem sa kojim sam se suočio nije poremetio moje planove, samo me je naučio da budem strpljiv. Ranije, kada bih želeo da ostvarim neki cilj, trudio sam se da to bude u što kraćem roku. Sada znam da su za ostvarenje bilo koje zamisli potrebni vreme i strpljenje – sumirao nam je Ognjen Jaramaz na kraju intervjua koji je dao za “Hello!” životni moto i ne sluteći da će mu strpljenje, o kojem je govorio, u danima koji slede biti i te kako potrebno.

Naime, sat-dva pošto smo se rastali, na portalima je osvanula vest da je talentovani plej “Mega Bemaksa” na treningu, na koji je otišao posle intervjua, slomio šaku.

– U toku treninga pukla mi je četvrta metakarpalna kost u šaci. Žao mi je što se to dogodilo, naročito imajući u vidu da sam se nedavno vratio na teren posle višemesečnog odsustva. Nije reč o teškoj povredi, ali kada su ovakve stvari u pitanju, uvek je loš trenutak. Već sada intenzivno radim na oporavku i s nestrpljenjem iščekujem da ponovo zaigram – rekao nam je u telefonskom razgovoru dan kasnije.

Ognjen Jaramaz je, da vratimo priču na početak, košarku počeo da trenira sa sedam godina, u školskom timu. U početku je to bio tek način rekreacije, a pre svega zabave.

– Moj četiri godine stariji brat Nemanja prvi je krenuo stopama našeg oca i ujaka, koji su bili košarkaši, za njim i ja, a kasnije i najmlađi brat Miloš. Ako se uzme u obzir da se naša majka bavila sinhronim plivanjem, jasno je da smo imali od koga da nasledimo sportski gen. Ne mogu se pohvaliti da sam imao visinu, ali dobra volja nije nedostajala. Uz košarku sam porastao – priseća se Ognjen koji se, kada je imao jedanaest godina, sa porodicom preselio iz Kruševca u Beograd, kako bi svi bili uz Nemanju, koji je u to vreme potpisao ugovor sa “Partizanom”. Ognjen i Miloš tada su i sami počeli da treniraju u dresu „crno-belih“.

– Košarka je uvek imala posebno mesto u mom životu, ali bez obzira na to nikada nisam zapostavio školu. Samo sam četvrti razred srednje škole završio vanredno, jer sam u to vreme bio na pozajmici u Smederevu. Tada sam se prvi put odvojio od porodice, mada nisam otišao daleko. Jednu sezonu živeo sam u iznajmljenom stanu sa dvojicom saigrača, i to je za mene bilo korisno iskustvo. Trebalo mi je vremena da se prilagodim novim okolnostima, ali nije bilo većih problema – kaže Ognjen, koji je po povratku u Beograd nastavio da trenira sa “Megom”.

A post shared by Ognjen Jaramaz (@jaramazognjen) on


– Od petnaeste godine počeo sam da se “provlačim” po reprezentacijama u mlađim selekcijama. Prvi veći uspeh ostvario sam 2014, kada sam sa reprezentacijom Srbije osvojio bronzanu medalju na “Evropskom prvenstvu” do dvadeset godina, a godinu dana kasnije stiglo je i evropsko zlato. Pre nekoliko dana prvi put sam nastupao za seniorsku reprezentaciju, na utakmicama protiv Nemačke i Austrije. Nisam ostvario veliku minutažu, ali važno je da sam ubeležio prve minute u nacionalnom dresu. Inače, od kada je Saša Đorđević selektor, više puta sam bio na širim spiskovima za ulazak u „A“ selekciju, što mi je mnogo značilo, bez obzira što kasnije nisam prolazio u najuži krug.

Prošlog leta, Ognjen Jaramaz bio je na korak od ostvarenja “američkog sna”. Odlične nastupe za “Megu” primetili su košarkaški stručnjaci iz Sjedinjenih Američkih Država, pa su usledili pozivi iz nekoliko “NBA” klubova da neko vreme trenira sa njima, kako bi ga bolje upoznali kao igrača, ali i kao osobu.

– U junu sam otputovao u Sjedinjene Države. Trenirao sam sa pet “NBA” klubova: “Niksima”, “Milvokijem”, “San Antoniom”, “Atlantom” i “Bruklinom”. Vest da su me “Niksi” izabrali na draftu kao pedeset osmog pika saznao sam neposredno po dolasku u Beograd. Tri dana kasnije leteo sam za Orlando, na letnju ligu. U roku od nedelju dana odigrao sam nekoliko utakmica i mislim da sam se dobro pokazao. Ništa nije slutilo na dramu koja se sprema. Posle poslednje utakmice osetio sam blagu malaksalost, kojoj ne bih pridavao značaj da mi istovremeno nije pomodrela leva ruka. Odmah su me prebacili u obližnju kliniku, na detaljna ispitivanja. Ispostavilo se da sam u levom ramenu imao ugrušak koji se raspao i otišao na pluća. Da je stigao do mozga ili srca, to bi bilo fatalno po mene. Doktor mi je otvoreno rekao: “Imaš sreće što si živ.” Niko sa sigurnošću nije znao da mi objasni kako je do toga došlo. Pretpostavka je da je oštećenje na veni nastalo zbog nekog udarca, a česti letovi avionom tih dana samo su doprineli pojavi zgrušavanja krvi.

Dijagnoza je bila plućna embolija, a Ognjen je pet dana proveo u bolnici u Orlandu, gde su urađene detaljne analize. Na pitanje o čemu je razmišljao dok je ležao u bolničkom krevetu iskreno odgovara:

– Ne mogu da kažem da nisam bio zabrinut, tim pre što mi je u prvom trenutku nagovešteno da verovatno više neću moći da igram košarku, ali i da ću do kraja života piti lekove. Nisam mogao da verujem šta mi se dešava, baš u trenutku kada sam bio nadomak “NBA” lige. Odlučio sam da prema situaciji u kojoj sam se našao imam pozitivan pristup, opustio sam se i prepustio lekarskom timu, uveren da sam u sigurnim rukama. Na sreću, svi rezultati bili su dobri, a ugrušak je uspešno uklonjen.

Usledio je dvomesečni oporavak u Beogradu, a zatim povratak u Njujork, na drugu operaciju: odstranjen mu je deo rebra kako bi se predupredila eventualna mogućnost da se nešto slično ne ponovi u budućnosti. Sa Ognjenom je put Amerike krenula i njegova devojka Jovana Vukojičić, što mu je mnogo značilo kako tokom boravka u bolnici, tako i u periodu rehabilitacije.

– Jovana i ja zajedno smo četiri i po godine. Upoznali su nas zajednički prijatelji, jer je i ona iz Kruševca. Lepo nam je zajedno, stvarno se divno slažemo. Ona je, inače, apsolvent na „Defektološkom fakultetu“ i još nekoliko ispita deli je od diplome. Malo je u Beogradu, malo u Kruševcu, u koji i sam rado odlazim kad imam vremena. Tamo mi žive baka i ujak, a volim i da provodim vreme sa prijateljima uz koje sam odrastao. Jovana i ja smo prošle godine neko vreme živeli zajedno i fino smo se snašli. Sad smo fokusirani na profesionalne obaveze, ali život je pred nama. Delimo brojna interesovanja, a najveće zadovoljstvo nam je kad zajedno možemo da odemo na koncert – otkrio nam je Ognjen neke zanimljivosti iz intimnog života.

Pošto je u oktobru dobio lekarsko uverenje da je zdrav, 13. januara prvi put je, posle višemesečne pauze, izašao na teren.

– Bilo mi je puno srce što su me navijači srdačno dočekali i pozdravili. Posle svega što se izdešavalo, zahvalan sam “Megi” što je obnovila ugovor sa mnom. Bez obzira na to što sam u njihovim redovima proveo šest godina, bilo je rizično računati na mene pre nego što zvanično prođem medicinske testove. Pružili su mi novu šansu i potrudiću se da ih ne izneverim. Sada svaku utakmicu doživljavam kao poklon, jer ponovo radim ono što najviše volim – igram košarku. Od odlaska u Ameriku, naravno, nisam odustao. Siguran sam da ću se, zahvaljujući dobroj igri ponovo nametnuti skautima i dobiti novi poziv da se okušam u “NBA” ligi.

 

Ostale vesti iz rubrike