Ljubiša Samardžić sećanja: Kroz život hodao sam ponosno i nasmejano, iako je smeh mnoge iritirao

Povezane vesti

Veliki, proslavljeni glumac preminuo je 8. septembra u Beogradu posle teške bolesti, u 81. godini. Ostavio je iza sebe veliki broj legendarnih uloga, zauvek obeležio ovdašnju kinematografiju upisavši se zlatnim slovima u njenu istoriju. Po IMDb-u, čak 130 rola na velikim i malim ekranima. Da pomenemo samo neke: Mikajlo iz “Prekobrojne”, Crni Roko iz “Kuda idu divlje svinje”, Dragan u “Danima”, Partizan u “Devojci”, Mačak u “Predstavi Hamleta u selu Mrduša Donja”, Dimitrije Tucović u istoimenoj TV seriji, Šurda u “Vrućem vetru”, Sava Bogdanović u “Tamo i natrag”, Goluža u “Smrt gospodina Goluže”….

u filmu “Nož”(1967). Ljubiša Samardžić in the film “The Khife”(1967). #ljubisasamardzic #nozfilm

Објава коју дели Ljubiša Samardžić (@ljubisa.samardzic) дана

U javnosti se poslednji put pojavio 30. marta na otvaranju 64. Beogradskog festivala dokumentarnog filma, manifestaciji koja je i otvorena njegovim biografskim dokumentarcem “Panta Rei” koji, između ostalog, obuhvata čitav spektar likova; od oca rudara do supruge Mire, koja mu je velika podrška čitav život i koja je i tada bila uz njega kao veliki oslonac.

Tokom karijere duge blizu šest decenija uvek je isticao da je uprkos ogromnom uspehu ostao skroman, dostojanstven i svoj, da se ljubavi, časti i poštenju učio u svojoj porodici, i da za njega sve počinje iz kuće, dvorišta, ognjišta…

– Odrastao sam u rudarskoj porodici, otac nas je prerano napustio, ostala su deca i samohrana majka sa penzijom. Kao najstarije dete gledao sam kako se majka dovija, a ne kuka, divio se njenoj veštini da nam ukusno spremi poparu, namaže hleb mašću i alevom paprikom, i mi nismo očajavali! Već tada sam shvatio da se jedino životnim saznanjima, radom i poštovanjem hleba i ljudi, čovek može izmaknuti od bede, čemera i siromaštva – isticao je Ljubiša.

Ljubiša Samardžić će biti sahranjen u četvrtak, 14. septembra na Novom groblju u Beogradu. Opelo počinje u 12.30, a ispraćaj za kremaciju u 13 časova, saopštila je njegova porodica. Kako “Novosti” nezvanično saznaju, legendarni glumac, po sopstvenoj želji, neće biti sahranjen u Aleji zaslužnih građana, nego u porodičnoj grobnici. Ljubiša će počivati kraj svog sina Dragana, koji je prerano preminuo 2001, u 34. godini života.

 

Dom mu je, kazao je, uvek bio najvažnije uporište.

– Porodica je uvek bila osnov svih mojih životnih premisa. Mog morala, kućnog vaspitanja, harmonije unutar kuće, vrednoće, poštovanja čoveka… Na sreću, sve vreme kroz život hodao sam uspravno, ponosno i nasmejano, iako je smeh mnoge iritirao… Ali, opstao sam zahvaljujući prijateljima. I danas su mi na srcu sudbinski susreti sa Brankom Bauerom, Ivanom Hetrihom, Hajrudinom Krvavacem, Purišom Đorđevićem, Krstom Papićem, Boštjanom Hladnikom, Acom Đorđevićem, Žikom Mitrovićem…

Dobitnik je niza prestižnih nagrada, među kojima je i “Zlatni lav” Venecijanskog festivala, priznanje koje je osvojio za ulogu u filmu “Jutro” Puriše Đorđevića koji je te 1968. briljirao na Mostri gde je I njegova tako česta partnerka koju je duboko cenio Milena Dravić nagrađena “Zlatnom ružom”…

A povodom svojih nagrada kazao je:

– Ponosim se što sam otvorio svoj legat u Jugoslovenskoj kinoteci sa šest osvojenih Zlatnih arena u Puli, sa brojnim nagradama za režiju i produkciju, sa najvećom nagradom AVNOJ, negdašnje nam velike zemlje i Zlatnim lavom koji sam dobio u Veneciji, rame uz rame sa Luisom Bunjelom. Ponosim se i što sam potom odbio ponudu najvećih filmskih producenata i reditelja iz Amerike da nastavim karijeru na Zapadu. 

sa Zlatnim lavom(1967). Ljubiša Samardžić with the Golden lion(1967).

Објава коју дели Ljubiša Samardžić (@ljubisa.samardzic) дана

Bio sam ponosan na tu svoju odluku i nikada se nisam pokajao. Sačuvao sam svoju ljubav, delio sa suprugom Mirom radost rađanja naše dece, unuka i zajedno smo nastavili ponosno da koračamo prostorima svih zemalja velike Jugoslavije i sveta.

Ljubišin životni ram uvek je bila njegova porodica – supruga Mirjana, ćerka Jovana, sin Dragan čiju preranu smrt nikada nije preboleo, unuci…

– U mom životu ljubav je bila presudna. Zavoleo sam prelepu i premladu Miru, iz čestite građanske porodice. Vodio sam, dakle, računa s kim počinjem zajednički život. Osvajao sam je stihovima Jesenjina, verujući da je ona žena mog života, i nisam se prevario. Mira je rasla u porodici koja poštuje dom, knjigu, muziku, pozorište, ali ponajmanje film! Venčanjem, unela je u moj razbarušeni život unutrašnji red i mir, neophodan za karijeru glumca. Divio sam se njenom odnosu prema deci, meni, prijateljima, smislu za lepo, komunikaciji s drugim ljudima… Ćutala je kada nismo imali, i kada smo imali, znala je da drugima podari radost i pomoć, i sve je uvek činila srcem, iskrenošću.

Ljubiša sa suprugom Mirom ATA Images

I, eto nas, toliko decenija zajedno, jer je sve svoje vrline unela u naš zajednički život i posao. Mira me je spasavala od svega, od drugih, i od mene samog – i onda kada sam previše leteo, i kada sam od tuge za sinom mislio da više ne mogu da živim, i kada sam mislio da nešto lako mogu da uradim, i kada sam se spoticao o sopstvene snove. Ako ikome išta ostanem dužan u ovom životu za malo više pažnje i reči topline koje u prebrzoj svakodnevici nisam stigao da dam, to će biti samo moja voljena Mira – govorio je glumac koji je likovima koje je igrao u blizu sto filmova i TV serijala očaravao generacije i generacije gledalaca, i koga danas oplakuje publika čitave nekadašnje Jugoslavije.

U razgovoru o načinu na koji se čovek odnosi prema životu, sopstvenim greškama takođe, o percepciji onog što ljudi samima sebi odrede kao bitno… između ostalog, rekao je:

– Svakog iole pribranog i mislećeg čoveka boli ruženje drugih zlobe radi, pasjaluka, a u životu mi nikada nije bio cilj da nekog javno ‘opljujem’ i unizim, jer to peče razumna čoveka u koje i sebe ubrajam. 

Uvek sam obuzdavao svoj prgav jezik. Sačuvao sam dostojanstvo, svestan da se u mojim godinama gasi mržnja i zavist, koji su svojstveni vremenu kada mlad čovek uskače u stvaralački voz, u voz ala i zala. Veliki Ivo Andrić bi rekao: ‘Biti čovek, rođen bez znanja i bez svoje volje, bačen u okean postajanja. Moram plivati. Postojati. Izdržati pritiske sveta oko sebe, sve sudare, nepredviđene, svoje i tuđe postupke… izdržati i svoju misao o svemu tome'”. Ukratko – biti čovek.

Ostale vesti iz rubrike