Uroš Jovčić i Dženifer Martin: Mi smo primer da je i nemoguće moguće i da ljubav pobeđuje sve prepreke

Upoznali smo se kad sam ja imao 21 godinu, a Dženi 15. Sreli smo se na Tenerifi, prilikom snimanja prve scene filma “Montevideo, bog te video”. Glumila je ženu vlasnika oronulog hotela u kojem je odsela fudbalska reprezentacija Jugoslavije. Imala je crne uvojke, koje su joj napravili za potrebe uloge. Nosila je šarenu letnju haljinu. Dopala mi se na prvi pogled. S obzirom na to da smo bili najmlađi u ekipi, bilo je sasvim logično da počnemo da se družimo… Uz ove reči glumac Uroš Jovčić prisetio se prvog susreta sa španskom koleginicom Dženifer Martin, koja je kasnije postala njegova devojka. U vezi su duže od četiri godine, a zbog ljubavi prema Urošu lepa Špankinja prošle godine preselila se u Srbiju. Iako je u međuvremenu prilično dobro savladala naš jezik, na početku razgovora priznala je da joj gramatika zadaje dosta muke, zbog čega redovno ide na časove. Ponovo je, kaže, upisala i auto-školu jer se u Beogradu ne usuđuje da sedne za volan, mada je u Španiji bila aktivan vozač.

– Ne razumem ovdašnje vozače – priznala nam je uz osmeh, i tu bi mogao da se zaključi spisak onoga što joj se ne dopada.

U Beograd je prvi put došla na premijeru filma “Montevideo”, a Uroš, sa kojim je ostala u kontaktu, preuzeo je na sebe ulogu domaćina.

– Bila je zima, sećam se. I bilo je mnogo hladno, ali ja sam uživala – kaže Dženifer. Njen izabranik u šali dodaje:

– Toliko joj je bilo lepo da sam morao da joj pozajmim jaknu da se ne bi smrzla. Španci ne znaju šta znači zimska garderoba, kod njih postoje samo kratki rukavi. Kad smo se upoznali, imala je nekog momčića, pa nisam hteo da se mešam. Nastavili smo da se družimo po završetku snimanja, pa i kada se posle beogradske premijere vratila kući. Ko zna koliko bismo se još dopisivali da ona u jednom trenutku nije “presekla”: “Mislila sam da dođem u Beograd na dve nedelje”. Obradovao sam se, naravno. Moj rođeni brat i sestra od strica potrudili su se da joj, zajedno sa mnom, učine odmor što prijatnijim.

– Svi su me divno prihvatili od prvog dana, tako je i danas. Srbi su mnogo slični Špancima, pa se ovde osećam kao kod kuće. Mojima je bilo malo čudno kada sam im rekla da želim da se preselim u Beograd, ali videli su da sam srećna sa Urošem i nisu mi branili. Evo, baš ovih dana očekujem mamu i tatu, dolaze već četvrti put. Ja idem kod njih najmanje dva puta godišnje, leti obavezno.

– Nikada nismo razmišljali o tome da li veza na daljinu ima budućnost. Prosto smo se prepustili emocijama i sve je krenulo svojim tokom. Da smo postavljali neke dugoročne planove i unapred se opterećivali šta ćemo i kako ćemo, sumnjam da bismo danas bili tu gde jesmo. Dženi je dolazila kad god je mogla i ostajala tri meseca, koliko joj zakon dozvoljava. Ubrzo smo ušli u štos sa svim birokratskim stvarima: kome treba da se prijavi kad stigne, koja dokumenta su potrebna… Međutim, rastanci su nam sve teže padali, tim pre što je naš odnos išao uzlaznom linijom. Ja sam 2012. dobio stalni angažman u pozorištu “Boško Buha”, krenule su uloge u serijama i filmovima, tako da nisam mogao često da putujem u Španiju. Na kraju, zaključili smo da bi najbolje rešenje bilo da se Dženi preseli u Srbiju. To je bilo 14. januara prošle godine, nekoliko dana uoči naše godišnjice.

Nastavak pročitajte na sledećoj strani….

Eva ČubrovićLuka Šarac

Više o temama: