Milan Marić otkriva novogodišnje želje || Hello Magazin!

Milan Marić otkriva novogodišnje želje

Napraviti uži izbor ličnosti iz sveta umetnosti koje su obeležile godinu za nama i zaslužile da se nađu na naslovnici prazničnog izdanja najčitanijeg magazina o poznatima bio je izazovan, ali ne i previše težak zadatak.

Iz kojeg god ugla pravili rezime, izdvajalo se ime Milana Marića, koji je ostvario upečatljive uloge na pozorišnoj sceni, a televizijsku publiku držao uz male ekrane u terminu prikazivanja serije “Pad”.

Ako se tome doda serija “Toma”, nastala po istoimenom filmu, koja se upravo emituje, potom Milanov društveni angažman, harizma i pristojnost kojom pleni u komunikaciji, izbor se čini još opravdanijim.

Pročitajte: Više nije isti čovek - Milan Marić promenio lični opis, ovakva transformacija se ne pamti

Na kraju, nije tajna da iz godine u godinu raste broj pripadnica lepšeg pola koje njegovu pojavu komentarišu rečima “ah, taj Milan”, pa smo i tu stavku dodali na tas u ovom ekskluzivnom novogodišnjem intervjuu za magazin HELLO!.

U kakvom ste raspoloženju ispratili 2023. godinu?

‒ Iskreno, ispraćam je poprilično umoran od njene dinamike. Neverovatno teška, iscrpljujuća godina, u profesionalnom smislu veoma ispunjena. Predstava “Edip”, u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, svima nama koji je igramo pruža neverovatno zadovoljstvo.

- Proteklu godinu ću pamtti i po predstavi “Bilo jednom na Brijunima”. Krenula je od samo jedne fotografije, a izrasla u dobru energiju koju ljudi prepoznaju gde god da smo igrali u Srbiji i regionu.

- Emitovana je serija “Pad”, rađena prema knjizi Žarka Lauševića “Godina prođe, dan nikad”, što je sa njegovom smrću za mene dobilo posebnu težinu. Serija “Toma”, koja kreće uskoro, pet godina od prvog kastinga za tu ulogu privodi kraju jedno nesvakidašnje putovanje.

Šta vam je nedostajalo u prethodnom periodu?

‒ Nedostajalo je i nedostaje sna. Malo više vremena za mene i ljude oko mene. Vreme za neko opuštanje i uživanje. Ne želim da zvuči kao da se žalim, ne žalim se. Na kraju krajeva, sam sam izabrao ovakav ritam i prijao mi je.

Možete li da izdvojite tri vesti koje su vas najviše obradovale, nešto zbog čega ste imali osmeh i sjaj u očima?

‒ Naravno da je bilo i takvih događaja, i to ne samo tri. No, ukoliko bih morao da ograničim izbor, na prvom mestu bi bili moji roditelji, zbog svega što su zajedno izdržali i pobedili u 2023. godini.

- Na mestu broj dva su meni bliski ljudi, koji su mi bili ogromna podrška, rame za plakanje i snaga, i po ko zna koji put mi pokazali da sam srećan što ih imam uz sebe. Na kraju, izdvojio bih sve one bitke, pobede i poraze, posrtanja, padove i uspone, koje sam ipak izdržao i sačuvao taj sjaj u očima.

S druge strane, verovatno je suvišno pitati vas za najveću tugu. Verujemo da nema čoveka koji nije s bolnom nevericom primio vest o smrti Žarka Lauševića.

‒ Jasno, nisu samo kolege na gubitku, već cela regionalna umetnička scena. Ono što je Žarko ostavio kao svoje umetničko nasleđe svakako je jedinstveno. Kao što je i on sam bio jedinstven. Nedostajaće mi razgovori sa njim.

- To su trenuci u kojima ispred sebe imate osobu koja sa vama razgovara i kao pedagog, i kao kolega, i kao prijatelj. Međutim, ne mogu da izostavim strašne događaje iz maja koji su nas zaustavili, potresli, suočili sa nama samima i do srži zaboleli celo društvo.

U finalu 2017, na pitanje kako biste reagovali da vam je neko rekao da ćete se tog leta naći u društvu deset najtalentovanijih mladih glumaca u Evropi, odgovorili ste da biste uzvratili rečima: “Sedi da popijemo kafu, daj da pričamo o fudbalu.” A da vam je tada neko otkrio da ćete na pragu svojih tridesetih biti vodeća glumačka zvezda u zemlji?

‒ Rekao bih: “Ja častim ovu kafu”. (smeh) Ne volim da na taj način pričam o sebi i svom poslu, jer i ne razmišljam tako. Umetnost nije sportsko takmičenje, utakmica, pa da imamo prvog na tabeli, niti u umetnosti postoji jasan kriterijum o tome šta je najbolje. To nisu ni festivali, ni nagrade.

Pročitajte: Pre Mije Bjelogrlić, postojala je ona - Pomogla je Milanu Mariću kad mu je bilo najteže

- Prosto, umetnost je stvar individualnog doživljaja i tako bi trebalo da ostane. Naravno, mi stremimo tome da komuniciramo i voleli bismo da što više ljudi to prepozna i uzvrati nam na taj poziv, ali ne sme se nužno samo to juriti. Lako se može upasti u zamku ugađanja, a to može uticati i na spremnost davanja, na to da izgubite mogućnost da na svoj, individualan način, kroz određenu ulogu progovorite o nekoj temi.

Pre šest godina rekli ste da ste više samokritični nego što ste spremni da pohvalite sebe. Da li se u međuvremenu, sa novim uspesima i bogatijim iskustvom, situacija promenila?

‒ Nije, jer mislim da to nije nešto što bi trebalo da se menja. Samokritika je odraz otvorenosti i komunikacije sa svim onim što se događa u nama. Uspesi i iskustvo idu na policu koja je napravljena od vašeg rada, a tu policu drži konstrukcija sačinjena od vašeg odnosa prema sebi i drugima, između ostalog i od samokritike.

Kad ste spremni da bez zadrške kažete: “Bravo, Milane”?

‒ Kad uspem da pobedim sebe.

U komentarima koji prate vaše intervjue često se mogu pročitati reči hvale na temu vaše skromnosti i pristojnosti, osobina koje, nažalost, postaju deficitarne. Kažete li češće vi “hvala mama i tata što ste me tako vaspitali” ili oni vama “hvala, sine, što si za primer”?

‒ Poslednjih godina sve češće razmišljam o uticaju roditelja na moj život, između ostalog i na vaspitanje koje su mi usadili kroz odrastanje i o tome koliko su neke odluke koje danas donosim u korelaciji i pod uticajem svega onoga što su me učili od detinjstva.

Pročitajte: Od oca je nasledio upornost i strast prema fudbalu, od majke osmeh i ljubav prema životu - Ovo su roditelji Milana Marića

- Naravno, ne postoje savršeni roditelji, i taj proces njihove demistifikacije, da oni nisu superheroji nego obični ljudi sa manama i vrlinama, za svakog čoveka je specifičan životni period. Tek kada počnete da ih, koliko-toliko, objektivno doživljavate i upoznajete, da ih bolje razumete i da im neke stvari opraštate, tada zaista odrastete.

- Drago mi je što sam uspeo da sa roditeljima prođem taj proces i što smo došli do toga da niti sam ja savršen sin, niti su oni savršeni roditelji, ali da upravo sve te nesavršenosti poštujemo i volimo. Danas iskreno mogu da im kažem “hvala što ste me tako vaspitali” i oni meni “hvala što si baš takav”.

Koliko je u poslu kojim se bavite bitan faktor sreće?

‒ Možda je bitan na samom početku kada verujete da ste imali sreće što ste, od trista kandidata koji su se pojavili na prijemnom, baš vi ušli među desetoro odabranih. Ili kad vas primeti neki reditelj i pruži vam šansu. Kasnije spoznate da je mogućnost da menjate sebe i tako napredujete faktor koji utiče na faktor sreće.

Prati li vas sreća u privatnom životu? Pomislite li nekad da imate “anđela čuvara” koji se umeša u pravom trenutku?

‒ Mala doza sujeverja i mistifikacije života mi je prihvatljiva i slatka, jer se naslanja na infantilni deo moje ličnosti, pa priznajem da ponekad pomislim na anđela čuvara i srećnu zvezdu. Ali, daleko od toga da bih im prepustio bilo koju odluku.

- Kad bih poverovao da postoji neko ili nešto što će se pojaviti u ključnim ili teškim trenucima i rešiti stvar umesto mene, verovatno bih se drugačije odnosio prema životu. A nisam baš siguran da je to dobar put. Anđeli su sasvim u redu dok ostaju u bajkama i kao neki oblik razonode.

Fotografije koje prate ovaj intervju nastale su u Portonovom. Kako izgleda zima na moru?

‒ Nekoliko puta sam proveo novogodišnje praznike na moru, ali ne na egzotičnim destinacijama gde je leto kad je kod nas hladno, već u zimskom ambijentu, i moram priznati da to ima neku svoju čar.

- More se tokom letnjih meseci podrazumeva pa ga i ne primećujete, a u ovo doba godine mi deluje uzbudljvo, zagonetno, mistično i mnogo više pažnje obraćam na njega. Jedan od najlepših osećaja mi je kad zimi na moru ogreje sunce, pa se u laganoj odeći šetam po obali.

Pročitajte: Prepoznajete li taj osmeh? Pošteno nas je rastužio i rasplakao poslednjih meseci (foto)

Imajući u vidu da ste “letnje dete”, koristite li priliku da kada je u Beogradu temperatura u minusu otputujete u toplije krajeve, makar na vikend? Ili ste možda zavoleli zimu dok ste živeli u Rusiji?

‒ Ruska zima ima posebnu draž, to je kao brend za sebe. Ali, ipak, ja jesam letnje dete i kad god mogu biram sunce, laganu garderobu, osećaj dužih dana i lepih noći, koji donose izvesnu relaksaciju.

Da li novogodišnje i božićne praznike dočekujute s mišlju “konačno ću se odmoriti i naspavati” ili je to ipak period koji je rezervisan za porodicu, prijatelje, izlaske?

‒ Kod mene se, zapravo, prepliću te dve opcije, pa bi pravi odgovor bio ‒ konačno ću se naspavati i posvetiti svima koje sam možda malo zapostavio u prethodnom periodu, a čije društvo mi prija i opušta me. Otvara mi se prostor za sve one stvari koje volim da radim, a preko godine je to teško ostvarivo zbog obaveza, kao što je, recimo, kuvanje.

Pretpostavljamo da ste okitili jelku u stanu.

‒ Jesam, naravno. Volim novogodišnje praznike, volim da kupujem poklone i obradujem drage ljude, ali, bogami, volim i da otvaram poklone. (smeh) Ceo taj novogodišnji ritual mi je beskrajno zabavan i umirujući, opušta me i na neki lep način budi i raduje dete u meni. Mislim da je mnogo bitno negovati razdragani, dečji duh koji postoji u nama.

Jeste li ušli u godine kada misao “samo da smo zdravi” ima primat nad materijalnim željama?

‒ Nisam ušao u te godine, ali odavno tako razmišljam. S vremenom se samo potvrđivala ispravnost takvog stava. Ta rečenica postala je jedna od najiskrenijih želja koje upućujem najbližima.

Tekst: Eva Čubrović

Foto: Miloš Nadaždin

Stajling: Ašok Murty

Lokacija: Portonovi www.portonovi.com