Sanja Doležal o dobrim starim vremenima: Bili smo mladi, šašavi, a muzika je bila najbolja

 

Jedna od onih koja je gledaocima decenijama ulepšavala dan pesmom, vođenjem jutarnjeg programa i hedonističkim pričama o svojim receptima za dobar ručak, legendarna Sanja Doležal jedva čeka da sa “Novim fosilima” ponovo dođe u Beograd. Raduje se skorašnjem koncertu u Centru “Sava”, u okviru jubilarne turneje kojom kultna hrvatska grupa obeležava pedeset godina postojanja, a za “Hello!” kaže da je tek nedavno naučila da živi s bolom posle smrti supruga Nenada Šarića. Otkriva da je posle kraće emotivne veze opet sama i tvrdi da se nikad ne bi ponovo udala, jer ima divnu decu, žive roditelje i sjajne prijatelje, što joj je sasvim dovoljno za sreću.

“Novi fosili” u novembru slave pedeset godina. U tih pet decenija mnogo šta se promenilo, jedino je obožavanje publike, u kojoj su često i po četiri različite generacije, konstanta. Kako tumačite taj fenomen?

– Teško je to objasniti, puno je to godina. Ipak, mislim da su pesme te koje su se duboko urezale u srca ljudi, a one dobre traju. Uvek je otkrivaju i neki novi klinci. Predivno je videti u publici decu, njihove roditelje, pa i bake i deke.

U okviru obeležavanja rođendana imaćete koncert u Centru “Sava”, gde ste 2014. godine počeli oproštajnu turneju kada je četiri hiljade ljudi pevalo, smejalo se i plakalo sa vama. Da li je to bio vaš najemotivniji nastup?

– Dobro se sećam tog koncerta, stvarno je bio nabijen emocijama. Nismo mogli zadržati suze, ni mi na bini, ni publika. To kada emocije pršte na sve strane zaista su retki trenuci.

Kakve vas uspomene vežu za Beograd i šta vas uvek asocira na naš grad?

– Predivne uspomene, još odavno, a prve asocijacije vezane su za prijatelje, mnogo njih, Kalemegdan, ljubav i, naravno, fantastičnu hranu.

Jeste li u međuvremenu dolazili privatno?

– Dođem povremeno kod prijatelja, vrlo smo bliski i u njima imam veliku podršku. Kada mi je suprug umro, znala sam da imam prijatelje koji će mi pomoći u svakom pogledu. I deca su nam bliska, iako i njihovi studiraju daleko. I uvek obiđem Kalemegdan, bez njega poseta Beogradu ne bi bila potpuna.

Sa prijateljima iz benda često evocirate uspomene, ko je najduhovitiji u tim prilikama?

 

– Na probama uvek više pričamo nego što sviramo. S obzirom na godine, svađamo se gde se koji događaj odigrao, ali uvek uz mnogo smeha. Marinko Kolnago svakako prednjači i ima slonovsku memoriju. Seća se svega, od samih početaka i 1969. godine, kada je zajedno sa Slobodanom Momčilovićem Mokom osnovao grupu.

Koja vremena su, iz vašeg ugla, zaslužila titulu “onih dobrih starih”?

– Recimo, osamdesete. Bili smo mladi, šašavi, muzika je bila najbolja, bar meni.

Koliko imate kutija sa uspomenama iz bogate karijere koja bi mogla da se podeli na vreme sa “Novim fosilima” i ono kada ste postali zvezda raznih televizijskih formata?

– Punu veliku kutiju sa nekoliko albuma, a sve ostalo je na internetu. Tako da će jednog dana moji unuci lako moći sve da vide, ako ih to bude zanimalo. Mislim da je ipak važnije ono što ostaje u srcima ljudi koji nas vole.

Na mnogim fotografijama ste sa suprugom. Možete li sada, posle sedam godina, lakše da govorite o njegovom odlasku? Postaje li bol s godinama manja?

Zorica ZarićATA Images

Više o temama: