Tamara trenutno majstoriše po svojoj kući sa pelenama i cuclama, a već u februaru na terenu će joj se pridružiti ćerka
Na porođaj je otišla prvih dana septembra, direktno iz montaže. U nove radne pobede kreće već u februaru, u proširenom sastavu, uz supruga Vuka i ćerku Lenku. Do tada Tamara Grujić vredno će pripremati novu sezonu i uživati u zasluženim pohvalama i čestitkama. Njena emisija “S Tamarom u akciji”, zahvaljujući kojoj su obnovljeni brojni domovi širom Srbije, ove jeseni beleži stoto izdanje, samim tim i stoti humanitarni podvig. Na pitanje pamti li sve porodice kojima su ona i njen tim do sada promenili život nabolje, uz osmeh odgovara da pamti čak i redosled porodica po sezonama, kako su ih snimali. Da Tamarina humanost nema granica svedoče i podaci o obnovi seoskih škola, bolničkih odeljenja, a nekima je čak našla posao.
Pomislite li nekad da ste svemogući?
- To sigurno nisam, treba da me vidite sa pelenama u kući, potpuna anarhija. Ali, tačno znam šta želim. Uporna sam i marljiva, i to je jedan od razloga što nam se otvaraju mnoge mogućnosti koje umem da iskoristim.
S kakvim ambicijama ste 2016. započeli projekat “S Tamarom u akciji”?
- Na samom početku mislim da su mi verovale samo dve osobe, moj suprug i jedan prijatelj koji nam je dao ideju da odemo na sever Kosova i pomogao nam da se spojimo sa lokalnim samoupravama. Tek mi iz ove perspektive deluje neverovatno šta smo postigli. Trebalo je zadobiti poverenje sponzora i "Javnog servisa“, bilo nam je teško da nađemo kvalitetnu ekipu majstora koja može da izdrži zahtevan tempo snimanja. Menjali smo format, hteli da damo svoj autorski pečat... I danas svaku epizodu radimo kao da je prva i poslednja, nema olakog pristupa. Uvek imam tremu uoči susreta sa porodicom, nikad se ne zna kako će ljudi reagovati prilikom upoznavanja, niti kada ulaze u renovirani dom. Ne pripremamo se glumački, već snimamo reakcije takve kakve jesu. Od tih emocija zavisi i emocija publike koja nas prati.
Gledaoci bi voleli da znaju nastavak pojedinih priča. Jeste li neke porodice ponovo posetili, bez kamera?
- Sve porodice iz serijala obiđemo na kraju sezone. Sa velikim delom ostajemo u telefonskoj vezi pa nas obaveštavaju o novostima. To i jeste poenta naše emisije. Verujte, neki članovi porodica se toliko vežu za nas i majstore da ih obiđemo i ako se zateknemo u blizini njihovog doma, na nekom novom radnom zadatku.
Tamara Grujić: Ostvarenje najveće želje
Da li je bilo neprijatnih iznenađenja?
- Ne znam da li bih baš rekla neprijatna iznenađenja, pre su to razočarenja koja se odnose na reakcije kada se porodica useljava u novi dom. Svesna sam da nije jednostavno iskazati osećanja pred kamerama koje snimaju svaki pokret, ali posle toliko našeg truda dešava se da porodice ne nađu za shodno da kažu bar dve rečenice. Sve to ide u sastavni deo našeg posla.
Snimanje poslednje sezone ostaće vam u posebnom sećanju budući da ste u tom periodu bili u drugom stanju. Niste pomišljali da otvorite porodiljsko i zaboravite na teren?
- Nisam, ali moram priznati da sam sa ekipom dve godine o tome pričala. Znali su da suprug i ja planiramo dete i bili su spremni da uskoče više nego što je uobičajeno. Snimateljska ekipa krila je od mene probleme, niko me nije opterećivao nepotrebnim informacijama. Na ličnom primeru uverila sam se da je apsolutno tačna teza “kakve su vam misli, takav vam je život”. Duboko sam verovala da ću moći da radim tokom čitave trudniće. U idealno vreme ostala sam u drugom stanju, tako da smo mogli da spojimo snimanje dve sezone.
Da li je tačno da ste snimali do dva dana pre odlaska u porodilište?
- Jeste. (smeh) Snimali smo do 2. septembra, u montaži sam boravila naredna dva dana i uveče mi je pukao vodenjak. Posle neprospavane noći u Narodnom frontu porodilila sam se 5. septembra rano ujutru.
Jeste li istim tempom nastavili i posle porođaja?
- Sve vreme sam u kući. (smeh) Iskreno, nisam ni bila svesna koliko će mi to teško pasti. Ipak sam više od 110 nedelja u protekle četiri godine bila van kuće, a ni pre ove emisije nije me držalo mesto. Iako ljudi kažu “mala deca, mali problemi”, mislim da je prvih četrdeset dana, da ne kažem prva dva-tri meseca, najteži period u životu majke sa prvim detetom. Presrećna sam što mogu da kažem da smo upravo na kraju tog perioda.
Nastavak intervjua pročitajte na sledećoj strani...
Sudeći po vašim objavama na “Fejsbuku”, ni u domu ne mirujete. Uz bebu ste stigli da uredite stan, sredite ormane, isprobate zaboravljene maske za lice...
- Pa šta ćeš, poludiš više od boravka u četiri zida. Život ti se svede na proste činioce - zašto plače, kad će proći napad grčeva, da li ima "stolicu“... Bukvalno. Onda, malo pomalo, počneš da preslažeš stvari u ormanu, konačno središ police u kupatilu i baciš proizvode sa isteklim rokom trajanja. (smeh) Sad počinjemo da presvlačimo nameštaj i sređujemo kuhinju. Imamo vremena da uradimo sve što nismo stizali zbog tempa posla.
Šalu na stranu, kako izgleda vaša svakodnevica od kada je Lenka stigla u dom?
- Prva dva meseca bilo je zaista teško. Trebalo je privići se na potpuno drugačiji život, pre svega ogromnu odgovornost koju beba zahteva. Najteži period privikavanja, međusobnog upoznavanja i grčeva smo prošli, prešli smo na ljubakanje i smejanje. Sad je prava milina.
Kako je Lenku dočekala jazavičarka Milica? Da li je bila ljubav na prvi pogled?
- Apsolutno. Roditelji koji imaju psa najodgovorniji su za odnos koji se uspostavlja između ljubimca i novog člana porodice. Čim sam stigla iz porodilišta spustila sam korpu sa bebom pored Milice i dala joj da je pomiriše i izliže od glave do pete. Kad dojim Lenku, Milica mi je bukvalno jastuk za dojenje. Malo je i komično do koje mere se ne odvajam od njih dve. Prijatelji me u šali pitaju imam li drugu pozu od ležanja na trosedu, držanja bebe na grudima i psa u krilu. Iskreno, skoro da nemam. (smeh) Kad pas nije odbačen, prirodno je što ne oseća ljubomoru. Milica je vrlo zaštitnički nastrojena prema bebi.
Za sada sa ćerkom šetate po Beogradu, planirate li da je od malih nogu vodite dalje po Srbiji?
- Od februara, Bože zdravlja, idemo na teren. Lenka će po ceo dan biti na čistom vazduhu sa roditeljima, ekipom i majstorima. Na život uvek gledam pozitivno, pa verujem da će jednog dana njena prednost biti u tome što je stalno bila sa mamom i tatom, i što je praktično odrastala u prirodi.
Ranije ste u Beograd dolazili subotom, a odlazili u nedelju predveče. Hoće li se nešto promeniti u tom ritmu?
- To mora da ostane isto, takav nam je produkcioni plan. Sledeće sezone radimo kuće u opštinama po Vojvodini, neka mesta će biti blizu Beograda pa ćemo možda moći da se vraćamo kući tokom dana.
U jednom intervjuu izjavili ste: “Danas su u Srbiji verovatno najhrabriji ljudi - roditelji.” Za šta je sve potrebna hrabrost?
- Da vaspitavate dete na tradicionalan način: da poštuje starije, da manje psuje, da više boravi u prirodi, da se vere po drveću, da ne bude materijalista, da ume da se igra i mašte, da ne bude zalepljeno za mobilni telefon, da se bavi realnim poslovima, a ne da mu uzori budu „jutjuberi“. Da ne proba drogu u osnovnoj školi i da ne sluša "Balkanbit“.
Koliko ste spremni da poslušate savete iskusnijih roditelja?
- Uvek se trudim da saslušam savete pametnijih i iskusnijih, ali mislim da svaka majka brzo nauči da veruje sebi i svojim instinktima. Volim da sam u društvu optimista i onih koji pojednostavljuju stvari, a jedan od najslađih saveta dobila sam od našeg prijatelja Ramba Amadeusa: “Najmajmunskija stvar na svetu je da imaš mladunče. Kad ne znaš šta bi uradila kao roditelj, stavi se na mesto majmuna i zamisli šta bi on uradio.” (smeh)
