Maja Nikolić riznaje da nema mnogo ljudi sa kojima može da komunicira po sistemu “među nama”, da vreme utiče na njeno raspoloženje i da nervozu “leči” šetnjom ili glasnom muzikom
Prošle srede, kada ste slavili jubilarno 200. izdanje emisije “Među nama”, na šta ste pomislili?
‒ Budući da smo sezonu počeli u normalnom okruženju, a završavamo je u potpuno nenormalnom, pomislila sam koliko se emisija brzo promenila, prilagodila i pronašla novi smisao. Srećna sam što smo tokom krize izazvane koronom uspeli da porastemo i postanemo potrebni gledaocima. Dominantan osećaj je ponos na saradnike, a “Među nama” smo pravili kada je pola ljudi radilo od kuće, kada su urednice kuvale ručak, čuvale decu i spremale emisiju… Bilo je i dana kada smo u studiju bili samo kamerman i ja. U blesavom vremenu pokazali smo šta znamo i umemo.
Pročitajte: Maja Nikolić – Nema čega se ne plašim kao roditelj, ali trudim se da strahove držim za sebe
View this post on Instagram
Šta radite kada ste nervozni?
‒ Volim da sa mužem odem u šetnju, tokom koje se ispričamo. Smiruje me i kad stavim slušalice i vrlo glasno pustim muziku. Ako sam u kolima, uradim to isto, ali bez slušalica, i pevam. Ponekad me smiri i čaša vina. Tome sam pribegavala na početku karantina.
Kako i u koliko sati volite da počnete dan?
‒ Kad pričamo o tome koliko je ovo čudno vreme, moram da pomenem da postoje i neke stvari koje prijaju. Obično ustajem u petnaest do sedam, potom budim decu, spremamo se i vozim ih u školu. Ni najmanje mi ne manjka sve to, ali ne da bih spavala do jedanaest. Sada se budim oko osam, privilegija početi dan bez alarma i mirno popiti kafu, a onda sve ide po redu.
Da li sunce ili kiša utiču na vaše raspoloženje?
‒ Apsolutno! Mnogo sam raspoloženija kad je vreme lepo.
View this post on Instagram
Kako ćete provesti ovo leto?
‒ Još sam između realnosti i optimizma. Spadam u one koji se i dalje nadaju da će imati letovanje kakvo su planirali, a, na drugoj strani, je sad već snažan talas brige i objektivna procena svega što se dešava oko nas.
Svojevremeno ste rekli: “Aleksandar i ja smo ljudi kojima je pisano da budu zajedno. Samo nekoliko dana posle našeg upoznavanja znala sam da ćemo ostati zajedno.” Da li verujete da su nam neke stvari “zapisane”?
‒ Stvarno sam imala osećaj kao da se ništa nisam pitala. Jednostavno, tako je moralo da bude. Kad gledam šire od sopstvenog života, kad pomislim koliko se sve promenilo u poslednja četiri meseca, moguće je da je sve to na nekom nivou moralo da se desi. Svi smo zabrinuti za najbliže, strepimo da ne obolimo, da ne dospemo u bolnicu, a u svemu tome ne primećujemo da smo više vremena proveli kod kuće, sa decom, da su ona međusobno više bila zajedno, da se suzio broj ljudi sa kojima nam prija da komuniciramo… Situacija je iz naših života odstranila neke bespotrebne stvari. Nažalost, meni ovo nije prvo loše vreme kroz koje prolazim, ali dobro je što svako takvo vreme pokaže ko je ko u vašem životu.
Koje su godine bile ključne u vašem životu?
‒ Sedamnaesta mi je donela rat u Sarajevu i dolazak sa porodicom u Beograd. Zbog toga bih, naravno, mogla da kažem da je ključna. Poseban je i period kada sam stvarala svoju porodicu, a sigurno je da ćemo i ovaj u kome smo sada pamtiti kao drugačiji od ostalih. Bitno je kakvi izlazimo iz svih tih događaja.
Pročitajte: Maja Nikolić presrećna – Dobila sam novi deo srca koje puca od ljubavi!
View this post on Instagram
Vaša ćerka Tea već ima 17. Kad se setite svoje generacije u tim godinama i uporedite je s njenom, u čemu je najveća razlika?
‒ Suštinski, nema velikih razlika. Ljudi bi teoretisali o društvenim mrežama koje nisu postojale u naše vreme, ali ja kod nje vidim isto: zdravo druženje, fini krug prijatelja, nju koja je okrenuta normalnim stvarima…
Sa koliko ljudi možete da pričate po sistemu “među nama”?
‒ Izuzetno malo.
Za koje osobine mislite da su danas precenjene?
‒ Neka vrsta samopromocije, tvrdoglavost i nemenjanje, jer mislim da je u prirodi čoveka da se menja.
Kad počnete da čitate dosadnu knjigu, da li odustanete ili idete do kraja?
‒ Najčešće odustanem. Pasionirani sam čitač, pa kad me knjiga “uvuče u sebe”, sa njom ću i da kuvam i da radim sve drugo. Kad vidim da je ostalo još malo, čitam sporije jer ne želim da dođem do kraja. S druge strane, ako se to ne desi, odustanem, mada verujem da knjigama treba dati šansu, pogotovo ako vam ih je preporučio neko ko ima sličan ukus. Dok ovo pričam gledam u jednu takvu knjigu, “Šantaram”, Gregora Dejvida Robertsa. Moja dobra prijateljica rekla je da je fantastična, ali sam odustala posle pet-šest strana. Moraću da joj se vratim.
Sa kojim knjigama ste “kuvali i spavali”?
‒ Toliko mi se dopalo kako piše Karlos Ruis Safon, da sam kupila sve njegovo što se kod nas može naći. Divne su mi i knjige Elene Ferante. Jako mi se dopao roman Branka Rosića “Za sutra najavljuju konačno razvedravanje”, uzbudljivo mi deluje “Samo ubistvo” Marija Liguorija… Za dva dana pročitala sam autobiografiju Mišel Obame. To je jedna od onih knjiga koje se ne puštaju iz ruku, a ovo je odgovor koji predugo traje. (smeh)
S kim volite da idete u kupovinu?
‒ Sa starijom ćerkom. Sada je to već kao da idem sa drugaricom.
